Мемоари (Матија Ненадовић)/VIII

←VII

Мемоари Писац: Матија Ненадовић Мемоари

IX→

Мемоари Матије Ненадовића

Божа Грујевић, (Теодор Филиповић) први секретар Совета, у априлу месецу дође. Његова је старина и фамилија у нашему селу Врелу, но он је седио код нас у Бранковини, и почео писати устројеније Совета, каков Совет треба да буде у нашим ондашњим опстојатељствама.

У јунију месецу дође нам писмо од г. Ђорђа: да ја повезем топ и њему у Тополу дођем да идемо да бијемо и попалимо Карановце; Јаков да узме доста војске, да изађе на ужичку међу од ваљевске нахије; а Милан и он да од рудничке на међу изиђу и чувају, да не би ужички Турци пошли у помоћ Карановцу и нама с леђа дошли. Ја спремим једно 100 момака, јербо он каже да онамо има војске, али топа нема. И Божа Грујевић са мном пође. И како он у свом журналу пише, да смо из Бранковине за у Тополу пошли јунија 7., и сваки дан где смо пролазили и како смо Карановац тукли, освојили 29. јунија, на Петровдан, и попалили, накратко описивао. И ово пише. Кад смо дошли у Тополу, како нас је г. Ђорђе угостио, и на његово, тј. Божино, питање о востанију, и да му је Карађорђе казивао овако, вели Божа: „Из уста јего слишах начало востанија Сербов. Пришедши к њему Турци, да га секу као и друге, он их растера, побегне, сазове Станоја [Главаша]. И први дан њи̓ 4 били су, трећи дан 9, седми дан 300, а десети дан 2000 скупили се говорећи: ,Ако нам је по самом гинути, нека (смо) у гомили (да) гинемо̓. Потом визитира момке; пушка у многи̓ празна била (момака пушке у многи̓ празне биле), и ниједан фишек; а у многих по један фишек у пушци, који говорише: ,Нећу пуцати, док к њему не дођем и убити узмогнем (узмогу и узнам) сигурно̓. Онда их распусти, но да буду готови сваки пут, кад их позове; распусти зато, да Турци децу не поробе (потребе). Онда чувши да сви устају, потера све, и који није хтео, њему Турчина обеси на врати или закоље. Но (онда) бојећи се село глобе, сви су устали (устану)”. — Ово је ̓вако записао Божа Грујевић да му је Карађорђе из уста казивао, кад смо на Карановац пошли, у Тополи на вечери.

„Ајде, кад сам око Тополе, да запишем што ми је каз̓о један старац, Станко из Врбице, који је био у чети, када је Кучук-Алија у Врбици на Карађорђа ударио и ћурак му отео. „Удари”, нели „Кучук изненада; а ми се почесмо тући а к планини измицати. Ту нам погибе тринаест момака осим рањени̓. Једва уз поље измакосмо у буковичку планину. Ту се поискуписмо и чувамо, да не би Турци у планину у робље ударили. Кучук-Алија се у Врбици заноћи. У два сата ноћи повика један из његове војске: ,Ај, чуј Србине: одоше Турци путем на Плочник̓ (великим друмом). Ми потрчимо. На Плочнику у̓ватимо бусију; но онај превари и проведе Турке другим путем на Бању и Тополу (јербо је онуда мали пут био), пак у Крагујевац. Ваљда је оно викао Максим кнез из Губереваца који га је свуда водио. Кучук-Алија осване у Шљивовом Селу, у̓вати три човека и посече, пак у Крагујевац оде, покаже Карађорђев ћурак, и сељаци почну заиру доносити му.” И ово ми каже Станко из Врбице, који је с Карађорђем био на Новом Пазару баш на Св. Ђорђа 23. априла (1809.), пак и на Суводолу, где је варошица, и има кула, и да је преко 600 Турака погинуло, али је и наши̓ доста, и дође глас за пропаст на Каменици, те се вратисмо, а били смо пошли да се са Црном Гором састанемо.

Пожаревачка нахија. Године 1805. разбије Миленко и Добрњац Афиз-пашу на Иванковци, 6. августа; натера га у Параћин. То вече дође ноћом Карађорђе и Младен с војском; Миленко помисли да се Турци повратише, опали из шанца пушкама, док Карађорђе залупа добош, тако се познаду. Сутра 7. извезе Карађорђе топ у винограде параћинске, опали на Параћин, Афиз-паша побегне. Карађорђе није пустио војску у Параћин, будући је оно други пашалук, лесковачки. Афиз-паша од резилука у Нишу умре. Наши депутати маја 28. дошли у Цариград, предали султану прошеније 1. јунија. Како чује руска мисија да је Афиз-паша на Иванковци разбијен, узме наше депутате, Проту и Чардаклију, у једну лађу и 27. августа у Одесу пошље. — Живковић Стева пре је од Порте са изуном пошао преко Влашке, ђоја да каже да је Афиз-паша од цара послат, да се Срби не би побили, но нека Афиз-пашу послушају. Док је дошао Стева, Миленко Афиза потукао. А да је и дошао Живковић, не би Афизу помогао.

Опојени трима слави им победама, позовемо врховног вожда да дође у Боговађу, да Богу благодаримо, и њега наново међ народом прогласимо — који смо од три нахије скупили, од ваљевске, шабачке и рудничке — потврдимо, и многолетствије би одговарало хиљада пушака и два топа. Он пише да он воли у Борку, но да дођемо кнеза-Симиној кући. Одберемо ваљевски̓, шабачки̓ и руднички̓ 4-500 најотменији̓ људи, и владику Антима. У Борку скупштина. Међу прочим опоменем ја, као што сам и пређе сваком поособ говорио, за Совет. Како Карађорђе, тако и све старешине одобре, да ја бирам кога хоћу, и тако ја накупим шест советника од кметова и трговаца, и кажем: да ми само име Сонета за време чувамо, „а кад се умиримо, то ћете ви, главни команданти, бити у Совету”, итд. Карађорђе одреди да у монастир Вољавчу идемо и тамо седимо. Већ ми каки смо таки смо, даду мени првенство, и одемо у Вољавчу. То је било августа 15. на Велику Госпођу 1805. — Божа Грујевић и секретар и концеписта, архивар, столоначалник и сва званија на себи носи.

У Вољавчи пустиња, планина и врлет, нити имамо шта изести ни попити, прави пустиници и посинци. Замолимо г. Ђорђа; одобри; преместимо се у Боговађу, где свашта на колима доћи може. (А не као у Вољавчи: човек на леђи донесе по 40 ока брашна, и то кукурузна, јошт да га има доста). — Сад ако и јесмо у монастирским ћелијама, опет нисмо испосници, ако се и из своји̓ кеса ̓ранимо као и у Вољавчи.

Међу тим временом убију смедеревски Турци кнеза Ћушу Вулићевића. Карађорђе почне тући Смедерево. Пише мени, одем из Боговађе, тучемо Смедерево и узмемо. Он заповеди, одем у Боговађу, допратимо Совет у смедеревски град, и тамо седимо.

Јануарија 4. године 1806. пише ми господар Ђорђе, дођем у Кнежевац. 5-га рано поћемо на Цареву Ћуприју на Топчидер, с тим уговором, да узгред ако нађемо какви̓ Турака уз пут, закачимо, али да не почињемо велики бој, јербо у нас нема ни сто педесет коњаника, а пешака нимало; истрчаће Турци из Београда где и̓ много има. Веће наши брзокоњици отрчаше, у Макишу салетише око 20 кола турски̓ са сеном, почеше пуцати. Турци од кола начинише кару, бране се. Чује се бој у Београд. Ми идемо путем Жаркову, а стиже Дема, Гушанчев кабада̓ија, са стотину хатлија, а други из Београда буљук за буљуком трче. Повика Катић: „Брду! У шуму барјак!” и тако уграбимо у шумар. Крџалије оду путем, затеку Поповића Павла из Вранића са 20 момака у Мајданима, код Бели Вода, оптеку, потуку се; а други отрче у Железник, око шанца затеку људи и 7 глава одсеку, и побегну натраг. Оставе Поповића рањена и јошт два момка, а други здрави се одбране. Дођемо у Железник, видимо седам без глава, а Карађорђе: „Ха, по души вас, чувај добро стражу, чувај!

Одемо у Остружницу; спреми мене и Божу у Беч молити императора Франца за џебану и друге потребе, одакле пошљемо прошеније императору Александру руском, с отим и у Цариград султану. То ће бити око половине јануара 1806. године, тако ми се чини.

Бавећи се ја у Бечу, изађе Карађорђе и Јаков с прочом војском на Дрину ниже Лешнице, гди је Мемед капетан Видајић довео војску. У Жичком Пољу побију се, где је Карађорђа тане у врат ударило, но свилена марама није дала пробити; те се Карађорђе уклони под Видојевицу. Турци опколе нашега буљубашу Живка Дабића и писара Карађорђева Јанићију; вас дан на њи̓ јуришали и једва и̓ мрак отме, те се измакну, а Турци продру у Шабац. Карађорђе испод Цера дође близу Мишара, у Јеленчи око шљивака начини нешто шанчића од прошћа. Ујутру изађу и Шапчани с Мемедом Видајићем, нагло ударе на шанчић, но и храбро одбију: тукући се вас дан и сав шанац оптекли; док пред вече неки калуђер из Каонског Монастира, Макарије, и Петар Молер са 20 момака из шуме проспу пушке, повичу: „Јуриш, јуриш, браћо, ви одозго; побегоше Турци!” Тако се Турци поплаше, побегну Шапцу. (Јакова је јошт на Дрини тане зврцнуло у главу, и попре отишао у Бранковину да се лечи.) Ту је Карађорђе био у великој опасности, како је сам у шанцу говорио: „По души ти те шљиваре босанске, како неће да се без зла окану!”

Ту чује Карађорђе да је од Сребрнице Асан-паша у то време — знајући да је наша ваљевска војска на Дрини сва — с војском дошао у Ваљево, бранковичку цркву и наше куће попалио и околна села. Ону ноћ он — Карађорђе — Живко Дабић и Милован Грбовић по̓итају с војском, дођу у Бранковину, а Турци већ побегли, и они трчали за њима до но планину, не могли стићи. Ово ми је казивао поп Сима Поповић, да су у Поћути покладовали [11. фебруара 1806.], кад су се вратили, и да је црква и наше куће и село изгорело баш на наше задушнице [3. фебруара].

Из Бранковине пише мени Ђорђе Петровић, вели овако: „Ваше су куће и црква попаљене, но ваша се фамилија спасла у тамнавском збегу здраво и мирно. Немој се бринути, но гледајте ваше дело за које сте отишли”. — Ово сам писмо примио у Бечу.

Војска се наша опет врати у Варну и око Добраве од Шапца чувати, а Карађорђе у Тополу.

Ја дођем с Божом из Беча, издам налог шта смо свршили, и донесем 1000 комада ракетли велики̓, да Шабац палимо, кад му ближе дођемо. — И одемо опет у Смедерево у Совет на наша определенија и тамо седимо. Док између Воскресенија (ово ми је Гаја Дабић каз̓о, да је по Воскресенију у вторник или Среду светлу бој био на Чучуга; ја сам заборавио био) чујем ја, да се од Сокола војска спрема на ваљевску нахију, коју је покупио, око 5800 Турака, неки Ваљевац Џора-Осман. Знајући ја, да је сва ваљевска војска према Шапцу, по̓итам из Смедерева, дођем у ваљевску нахију, пођем Свилеуви, дознам да су Турци попа-. лили попа-Лукине куће, и отишли у ваљевску нахију, и у селу Чучуга на конаку. У селу Брезовици, одмарајући коње, који су већ посустали били, искупим седморо-осморо момчади. Пођем право за Турцима. Веће чујем пушке и познам да је бој. Мало, сретнем Весу из Љубинића са 7 момака. Каже ми: „Не иди, Турци све растераше; ја отрча̓ да робље уклањам”. И не хте се са мном вратити. Ја пођем унапред, пушке не престајаше. Ја идем на сент, и веће свану; док сада текем чујем плотуне, пуцају опет на оном месту, но ваља ми донде добар сат и по путовати, а коњи посустали. Чујем гди много пушака и плотуна пуца. Док једанпут окрете се глас од пушака уз Уб. Познам да једна војска бега, али је наша, али турска. Изађем на путу куда су Турци побегли; нађем на путу једнога, мало даље два и три мртва Турчина. Чујем један сат од мене гди пушке пуцају, али све даље. Саћем на воду Уб, нађем Јакова и Луку, а они се вратили из терања, јербо су уморни, од Шапца ̓итајући и ону се ноћ тукући.

Питате ме: кад је ваљевска војска код Шапца била, тко те Турке разби? — Ето ̓вако је било: Јаков и поп Лука и Живко Дабић, како чују да су Турци у Свилеуву дошли, крену се ̓итно и не застану Турке у Свилеуви, за њима пођу, стигну где су у Чучуга на конаку Турци. Они дођу близу и разреде војску која ће с које стране ударити, остане рок када Турци проуче јацију, тј. у два сата ноћи. Кад се добро смркне, они сваки са своје стране се прикуче; како два сата буду, јурише са три стране, и проспу плотуне. Турци од ватра побегну, оставе покрај ватри печене јагањце, сву вече— ру, сав пртљаг и пљачку, побегну, неки се у вирове убске подаве, доста и̓ и мртви̓ остане, а други (се) под једно брдо уз крај прибију. Наши сву ноћ из мрака пуцају. (Кажу да је било 5800 Турака.) Кад се већ зора укаже, наши даду знак те се сва војска наша, кроме коњика, прибере на једно брдо у винограду; ограде нешто шанчића од прошћа Турци нагло ударе тако да су барјактари до прошћа барјаке доносили и над шанац надносили, но ту су сви гинули и барјаке поред шанца остављали. Млого је и други̓, осим барјактара, Турака падало, и у нашем шанцу млого се ранило и коња погинуло. После трећега јуриша Турци се поиступе мало, материзе по̓ватају и из шешана туку.

Околна села, како су чули пушке у Чучуга, сви грну, старо и младо, унаоколо долазити, док и Милован Грбовић и Молер из Кличевца, уз пут јаве селима, који се сви искупе. И од села Докмира, повиче Грбовић и Молер: „Ај, браћо, држите се, удрите се, ето нас вама у помоћ!” У исти час погине Џора-Осман, турски старешина. Турци побегну, а наши заокупе и, они одморни од кућа, потерају. Турци бегајући побацаше пушке, ̓аљине, обућу, да би лакше бегали; али забадава, Срби стизају, и који сабљом, ножем, који бритвом кољи, који прошцем и крљађем у главу туци. Мој старији брат Петар на конак четири жива доведе, те и̓ једно дете исече. Казивао ми је скоро Гаја Дабић чије је оно дете било. Главе нису секли, јер су сви разним хаљинама, пушкама и другим пљачкама натоварени били. Ови су терали донде, докле и̓ нису Милић Кедић и Недић Мијаило са својом војском сусрели; пак ови уморни вратили се, а Кедић отера до соколске нахије, док Гача и поп Мића из Скадра и̓ претерају до Сокола. Казују да је преко 2800 Турака погинуло, и оно што је утекло, на добрим коњима, — а пешак слабо је утекао, и то босо и голо и сакато.

Кад се наша војска искупи на конаку на Убу, ту сам видео у наши̓ војника доста сабаља, ножева крвави̓ и пребијени̓, кундака у пушака такође испребијани̓, изломљени̓ и од Турака свака пљачке добијене. Ту ми је врло жао било што и ја нисам могао у бој стићи. Но хвала Богу и браћи Србима, Осветише нашу цркву и наше куће. Ово је било на Светли Уторник [3. априла] 1806. — Наша се војска врати опет Добрани чувати Шабац, и у Варну.

Извори

• Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Ненадовић, умро 1854, пре 170 година.