Мајка Мару плетовала[1],
О петеро, деветеро;
Плетујући, сјетовала:
„Чујеш Маро, ћери моја:
Кад ти пођеш дол у поље, 5
Дол у поље, дол у коло,
Не ватај се до Томаша -
Томаш момче нежењено,
А ти Мара неудата!
Мара мајке не слушала. 10
Оде Мара дол у поље,
Дол у поље, дол у коло,
Увати се до Томаша.
Томаш колом узмахује,
И на слуге намигује. 15
Слуге му се досјетише,
Тер му коња привукоше,
Малог ата и дората,
Скочи Томаш на алата,
Баци Мару на дората. 20
Па одоше преко поља,
Кано звезда преко неба.
Кад су дошли иасред поља,
Ал говори Томаш Мари:
„Видиш Маро суви јавор - 25
Онде ћу те објесити,
Вране ће ти очи пити,
А гаврани месо јести!”
Стаде Мара јаукати,
У јауку говорити: 30
„Бог убио сваку другу,
Која мајке не послуша!”
Ал говори Томаш Мари:
„Не бој ми се, Маро моја!
Није оно суви јавор, 35
Већ су оно бијели двори!
Онде ћеш ми љуба бити,
Онде ћеш ми дворе мести,
С мојом старом мајком јести!
Антологија српске народне лирско-епске поезије Војне Крајине, Изабрала, приредила и предговор написала Славица Гароња - Радованац, Стручна књига, Београд, 2000, стр. 167-168.
Српске народне пјесме из околине Пакраца и Пожеге: у записима Симе Д. Милеуснића, Загреб: Српско културно друштво Просвјета, 1998., стр. 147-148.
