Телал виче по цареву граду:
„Ко је цару хазну покупио
„И исјеко дјецу хазнадаре?“
Турци веле: „Краљевићу Марко.“
Али Марко под чадором спава, 5
Пробудит’ га нико не смијаше,
До једнога побре Алил-аге.
И он њега пробудит’ не смије,
Нег’ му вади под главом тамбуру,
У тамбуру ситно удараше. 10
Кроз сан Марко тада бесједио:
„Које Туре у тамбуре бије?
„Тамбура му с’ о главу разбила!“
Њему вели побро Алил-ага:
„Устан, море, драги побратиме! 15
„Царева је хазна покрадена,
„Исјечена дјеца хазнадари.
„Турци веле: „„Краљевић је Марко,
„„Са својијем побром, Алил-агом.““
Скочи Марко на ноге јуначке, 20
Па говори побри Алил-аги:
„Цар ће сјутра диван учинити
„И све слуге на диван сазвати,
„Сви ће пред њим сабље извадити,
„У сваког је сјајна и свијетла, 25
„А моја је тамна и крвава.“
Вели њему побро Алил-ага:
„Не бој ми се, побро Краљевићу!
„Ја имадем двије бритке сабље,
„Обје кано твоја саковане, 30
„Ја ћу једну теби поклонити“.
Кад је сјутра данак освануо,
Тер је царе диван учинио,
Све је слуге на диван сазвао,
И пред њим су сабље извадили, 35
Али неће КраљевиТу Марко.
Цар је Марку тихо говорио:
„Вади, Марко, на кога ти драго!“
Кад је Марко р’јечи разумио,
У њему је срце заиграло. 40
Према себи Турке угледао,
А све Турке, своје зулумћаре,
Махну сабљом и десницом руком,
Триест русих осијече глава,
Од Турака, својијех душмана. 45
У столу се царе потресао,
Од стра, да га не пос’јече Марко.
Још је царе Марку бесједио:
„А, вјере ти, слуго Краљевићу,
„Је л’ истина, што говоре Турци, 50
„Да си моју хазну покупио
„И исјеко дјецу хазнадаре?“
„Истина је, мили господаре!
„Бијаше ми понестало пара,
„Ја отидох, да умем малахно, 55
„Навалише дјеца хазнадари,
„Навалише, да погубе мене.
„Махнух сабљом и тамо и амо,
„Ништа не знам, посјекох ли кога."
