Мара ми у град одлази

Мара ми у град одлази,
Паша на чардак сеђаше,
Са белом руком климаше
Лепој Мари говораше:
„Хајде Маро да се потурчиш,
Дајем ти пола пашалука,
На висок чардак да седиш,
Танку тефлију да предеш,
На златно булско вретено.“
Мара паши одговара:
„Нећу пашо да се потурчим,
Да ми дадеш султан џамију,
И у цркву да је претвориш,
У којој ће српска деца
Српска деца да се крштавају,
Млади момци да се венчавају,
Старе душе да се опевају.“
Паши Мара одговара:
„Тако могу да се потурчим!
Ал се паша тад заплака:
„Одкуд може то да буде.
Нит' је било, нит' ће бити,
Црква да се од џамије,
Од џамије турске гради.“

Имена лица од којих су забележене песме

Милица уд. Станојла Јеремића б. тежака из села Смедовца.

Извор

Станковић, Ж. 1951. Народне песме у Крајини. Музиколошки институт САНУ: Београд., бр. 53., стр. 58-59.