Мали Мехмедага и Глендић Османага
0001 Вино пију Удбињани Турци
0002 У ахару Глумца Османаге,
0003 Ту их дваест пије и четири.
0004 Код пенџера Глумац Османага,
0005 С десне му стране мали Мехмедага,
0006 До њег сио Глендић Османага
0007 И његових седам побратима,
0008 Сви остали један до другога.
0009 Кад се они пића напојили,
0010 У пићу су еглен заметнули,
0011 Како ј’ који био на мејдану
0012 Гдје је сабљом сико у разбоју,
0013 Гдје је који ниже саходио,
0014 Гдје је липу видио дивојку.
0015 Стаде вика Глумца Османаге:
0016 „Ви Личани у конаку моме!
0017 Ви сте врло арли у коледи.
0018 Кад пијете у к оледи вино,
0019 Свак се фали, да је јунак прави,
0020 А знате ли, моји Удбињани,
0021 Свака ј’ фала јунакова швања,
0022 Што с’ фалите, већма се швањите.
0023 Чујте, дјецо, што ћу говорити:
0024 Није л’ мати родила јунака,
0025 А сестрица брата отхранила
0026 На чистоме дивојачком крилу,
0027 Па не жали главу изгубити,
0028 Да обуче котарско одило,
0029 Да узјаше коња на Удбини,
0030 Да удари преко Вучијака,
0031 Вучјак придје, на Котар изидје
0032 А до куле Бардарића Јанка?
0033 Ако би га мио Бог помого,
0034 Да ујагми кићену дивојку,
0035 Сестру јелу Бардарића Јанка,
0036 Изнесе је на град на Удбину
0037 И даде је Глумац-Османаги,
0038 Да с’ оженим с њоме на Удбини,
0039 Да још старост уз младост проведем.
0040 Ево нејма нег недиљу дана
0041 Ја како сам љубу изгубио
0042 И црном је земљом погрнуо.
0043 Ја ћу њега кршно даровати,
0044 Дати читлук дванаест димова
0045 И агалук днаваест нефера,
0046 Ено му Ханча, моја јединица,
0047 Које липше у свој Лици нејма,
0048 Нек с’ ожени с њоме на Удбини,
0049 Још ево му стотину дуката,
0050 Нек опреми пира на оџаку.“
0051 Док то рече Глумац Османага,
0052 Сви Личани главе обисише,
0053 У столицу они погледаше,
0054 Како боце стоје по столици,
0055 Сваки мучи, ништа не говори.
0056 Нагони се Глумац Османага:
0057 „Што мучите, лички соколови!
0058 Ко ће кули саћи на Котаре?
0059 Ниско ј’ кула Бардарића Јанка.“
0060 Стаде вика малог Мехмедага:
0061 „Чуј нас, ага, Глумац-Османага!
0062 Ево ј’ мати родила јунака,
0063 Сестра Фатка брата одњихала
0064 На оџаку, у кули каменој,
0065 Више није нег мене једнога.
0066 Ако Бог да и срића божија,
0067 Ја ћу кули саћи Бардарића
0068 Пораз Јеле Бардарића Јанка,
0069 Ујагмит ћу Јелу Бардарића,
0070 А одсићи Бардарићу главу,
0071 Па изнити главу и дивојку,
0072 Дати теби кићену дивојку,
0073 Дати бегу одсичену главу,
0074 Бег ће мени припети челенку.
0075 Ван чу, ага, што ћу говорити:
0076 „Ја ти мала ни ирада не ћу,
0077 Веће само твоју јединицу,
0078 Јер сам јоште момак неожењен,
0079 А твојој сам ћери муштерија.“
0080 Док то рече мали Мехмедага,
0081 Стаде вика Глендић-Османаге:
0082 „Побратиме, мали Мехмедага!
0083 Ево теби на Котаре друга,
0084 До високе куле Бардарића!“
0085 Док то рече Глендић Османага,
0086 Стаде вика седам побратима:
0087 „Побратиме, Гледнић-Османага!
0088 Ево с вами друштва на Котаре
0089 Пораз Јеле Бардарића Јанка,
0090 Издавања до крепања нема.“
0091 Кад то чуо мали Мехмедага,
0092 У одаји друштво утврдио,
0093 Па говори мали Мехмедага:
0094 „Устај, побро, Глендић-Османага,
0095 Дижи својих седам побратима,
0096 Намах нам је вакат походити“
0097 Дигоше се оба побратима
0098 Из одаје Глумца Османаге,
0099 За њ’ма седам иде побратима,
0100 Кроз Удбину они окренуше.
0101 Оде мали свом билу чардаку,
0102 Глендић Осман до оџака свога
0103 А са својих седам побратиам.
0104 Да ивдимо малог Мехмедаге!
0105 Када дође до чардака свога,
0106 Наврати се у подрум дорату,
0107 Па он спрема на јаслах дората,
0108 А с добрим се атом приговара:
0109 „Мој дорате, десно крило моје!
0110 Падоше нам пути на Котаре
0111 До високе Бардарића куле,
0112 Које грђе на Котару не има,
0113 Раз Јелице моје драгунице
0114 И раз главе Бардарића Јанка,
0115 Ја изнити, јали погинути.“
0116 Кад он спреми на јаслах дорина,
0117 У одаји ковчег отворио,
0118 Он потеже каурско одило,
0119 Под каурску па се сигурава.
0120 Кад се момак спреми у одаји,
0121 Од јасала обриши дората,
0122 Изведе га у халват-авлију,
0123 Ојаха га кроз Удбину билу
0124 Билој кули побратима свога.
0125 Кад му кули и авлији дође,
0126 Већ га чека Глендић Османага,
0127 По авлији провадја дјогата,
0128 Уз њега је седам побратима,
0129 На свакоме каурско одило.
0130 Стаде вика малог Мехмедаге:
0131 „Јаши, брате, великог дјогата!“
0132 А појаха Глендић Османага
0133 И његових седам побратима.
0134 Наприд мали пође Мехмедага,
0135 За њим побро Глендић Османага
0136 И његових седам побратима,
0137 Отискоше Лици на обалу.
0138 Лику прешли на мосту билајском,
0139 Управ гоне низ Лику Вучјаку,
0140 Изјахаше на врх Вучијака,
0141 А већ сунце паде за планину,
0142 Ударише прико Вучијака,
0143 Кад сидјоше на Котар камени,
0144 Већ се тавна ноћца уноћала.
0145 Док стигоше ниже куле биле
0146 До јаблана и воде бунара,
0147 Код јаблана коње заставише,
0148 Онда мали вели Мехмедага:
0149 „Побратиме, Глендић-Османага!
0150 Што се чује под кулом бијелом,
0151 Ко то пива писму у авлији,
0152 Отргују пушке у авлији?
0153 Деде сјаши дјогу великога,
0154 Прифати ми дору код бунара,
0155 Ето т’ твојих седам побратима!
0156 А ја идем до авлије доћи,
0157 До каната и авлијнских врата,
0158 Да погледам кроз авлијнска врата,
0159 Што се ноћас у авлији ради.“
0160 Одјаха Осман дјогу великога,
0161 Држи дору побратима свога,
0162 Оде мали кули и авлији.
0163 Када дође до авлијнских врата,
0164 Каната су оба прикључата.
0165 Кад погледа кроз авлијнска врата,
0166 У авлији јасне горе свиће,
0167 Чудно леже толе по авлији,
0168 А пије се по авлији пиће,
0169 Башка је тола Бардарића Јанка,
0170 До њег сједи Митре Миљковићу
0171 Са Красуља изнад Шибеника,
0172 А гоне се чашом на около.
0173 Све се мали чуди Мехмедага,
0174 Што је дошо Митре Миљковићу.
0175 Ал је дошо Митре Миљковићу,
0176 Испросио кићену дивојку,
0177 Да је б’јелу води Шибенику,
0178 И довео четерест сватова,
0179 С тог им толе леже по авлији,
0180 Поп’јевају кићени сватови,
0181 А вино им лива у авлији
0182 Липа Јеле Бардарића Јанка,
0183 Вино лива, а чаше додаје,
0184 А све мали гледа Мехмедбега.
0185 Стаде вика Бардарића Јанка:
0186 „Ја мој зете, Митре Миљковићу!
0187 Не дај Боже, да дјаво сазнаде
0188 Са Удбине, мали Мехмедбега,
0189 А мој зете, за наше весеље!
0190 Тако мени Бога јединога,
0191 Не би ујтро одвео Јелице
0192 Од дјавола малог Мехмедаге,
0193 Ја брез ране, ја брез мртве главе.“
0194 Насмија се Митре Миљковићу:
0195 „Не будали, Бардарићу Јанко!
0196 Што ми кажеш малог Мехмедагу,
0197 Не бојим се ни бољег Турчина,
0198 А камо ли малог Мехмедаге.“
0199 Њему вели Бардарићу Јанко:
0200 „Мучи, Митре, жалосна ти мајка!
0201 Још ти не знаш малог Мехмедаге.
0202 Зар ти мислиш, Митре Миљковићу,
0203 Да је шала мали Мехмедага,
0204 Од драгости што га зову Турци,
0205 Њега зову малим Мехмедагом.
0206 А тако ми Бога јединога!
0207 Већега ти у свој Лици нема.
0208 Дебљи ј’ дјаво у бијелу врату
0209 Нег ти, Митре, у свилену пасу,
0210 Ти говориш, Митре Миљковићу,
0211 Гдје те моја слуша јединица;
0212 Мени се чини, Митре Миљковићу,
0213 Да сад дјаво слуша код каната,
0214 Да нас гледа кроз авлијнска врата.“
0215 Кад то чуо Митре Миљковићу,
0216 Он у лицу боју проминио
0217 И десна му подрхћала рука,
0218 Па пролива по столици вино.
0219 Све се смије Бардарићу Јанко:
0220 „Ја мој зете, Митре Миљковићу!
0221 Што с’ у лишцу боју проминио,
0222 Што с’ се првље врага препануо,
0223 Још дјавола ни видио ниси?
0224 Мен’ се чини, Митре Миљковићу,
0225 Ако садје мали Мехмедага,
0226 Видити ћеш сутра Мехмедагу.“
0227 То говори Бардарићу Јанко,
0228 А све слуша мали Мехмедага,
0229 Њему сијну у десници ћорда,
0230 Ливом руком у врата турнуо.
0231 Ал авлијнска врата закључата,
0232 Све се куне мали Мехмедага:
0233 „А да врата нису закључата,
0234 Ја би нићас ушо у авлију
0235 И упито Митра Миљковића,
0236 За кога је кићена дивојка.“
0237 То говори, па се натраг врати,
0238 Јер је тврда кула и авлија,
0239 И окрену у бостанли башчу,
0240 До ружице цвита долазио,
0241 С ружицом се момак приговара:
0242 „О ружице, цвиће најмилије!
0243 Под тобом сам с Јелицом сједио,
0244 Састајо се, с њоме пио вино,
0245 Она мени тврду вјеру дала,
0246 Цвиће моје, да ће поћи за ме,
0247 А ја њојзи, да ћу је узети.
0248 Вид’ де легла Митра Миљковића,
0249 Гдје је дошо, Јелу испросио,
0250 Да је билу води Шибенику!
0251 Знаш, копиле, Митре Миљковићу,
0252 Сутра рано, у радјање сунца,
0253 Да си диго обадва Котара
0254 Брез кахара одвести је не ћеш,
0255 Ја брез ране, ја брез мртве главе,
0256 Док је моје на рамену главе“
0257 Истом момак сиде у ружицу,
0258 И то било, ни дуго не било,
0259 Од куле се отворише врата,
0260 Која врата у башчу излазе,
0261 Кад на врата искочи дивојка,
0262 У руци јој фењер-видјелица,
0263 До ружице цвића долазила,
0264 Цвиће бере и у киту меће
0265 И с цвићем се липа приговара:
0266 „О ружице, цвиће најмилије!
0267 Под тобом сам ја с агом сједила,
0268 С њиме била и с њим вино пила,
0269 Он је мени тврду вјеру дао,
0270 Цвиће моје, да ће ме узети,
0271 А ја њему, да ћу за њег поћи.
0272 Види врага, Митра Миљковића,
0273 Гдје је дошо, мене испросио,
0274 Да ме билу води Шибенику!
0275 Куку, драги, мали Мехмедага!
0276 Да ти мореш очима видјати
0277 Сутра рано у радјање сунца,
0278 Куд ће твоја окрећати Јеле,
0279 Мен’ се чини, моје миловање,
0280 Код мене смрти не би пожалио.“
0281 А слуша је мали Мехмедага,
0282 Он се Јели под ружицом јавља:
0283 „О Јелице, кршна дивичице!
0284 Ти не плачи, болит ће те глава,
0285 То ће бити, како Бог нареди;
0286 Ево теби малог Мехмедаге,
0287 Небој с’, драга Митра Миљковића,
0288 Док год мене чујеш у животу,
0289 Код тебе ћу главу изгубити.
0290 Ако ’ш са мном на широку Лику,
0291 Тавна се је ноћца уноћала,
0292 Ајмо, драга, до воде бунара,
0293 Ено мога доре код бунара,
0294 Ено м’ побре Глендић-Османаге
0295 И његових седам побратима,
0296 Гдје нас чека код воде бунара.“
0297 Намах Јела једва дочекала,
0298 Побигоише до воде бунара.
0299 Кад садјоше до воде бунара,
0300 Ал му дорат свезат код јаблана,
0301 Нема побре Глендић-Османаге
0302 Ни његових седам побратима.
0303 Све се чуди мали Мехмедага:
0304 „Боже мили, што ј’ од побре било!
0305 Куда ми је побро окренуо,
0306 Што је мога дору оставио?“
0307 Од јаблана одриши дората,
0308 Кад узјаха дору код бунара,
0309 Диже Јелу за се на дората.
0310 А још зори ни хабера нема,
0311 Па отишће уз Котар дората.
0312 Још далеко ни одмако није,
0313 Луде главе малог Мехмедаге!
0314 Ништо му се мало задримало,
0315 Пушти коњу обадва кајаса,
0316 Сави главу јели под пазухо,
0317 Заспа ага како јање младо.
0318 Гдје је срећа, ту је и несрећа,
0319 Све Котаре магла поклопила,
0320 Коњ га сву ноћ испод куле носа.
0321 Када био данак освануо,
0322 Подиже се магла низ Котаре,
0323 Стаде дрека кићене дивојке:
0324 „Куку, душо, мали Мехмедага!
0325 Још нас ево под кулом каменом,
0326 Сад ћеш с мене изгубити главу.“
0327 Трже с’ ага у седлу дорату,
0328 Кад опази кулу Бардарића.
0329 Вавик виче кићена дивојка:
0330 „Баци мене на сапи дората,
0331 А ти бјежи уз Котар Вучјаку,
0332 Јер ћеш с мене изгубити главу.“
0333 „ „Не будали, кићена дивојко!
0334 Остављања до крепања нема.
0335 Држ’ се добро на коњу дорату,
0336 Држи руке око паса мога,
0337 Јер ти не знаш зора доратова.“ “
0338 То јој рече, отишће дората.
0339 Дорат бјежи уз Котар камени
0340 Ко када се на крила подиже.
0341 Пуче можар на кули каменој,
0342 А на Задру пукоше топови,
0343 Стаде вика Бардарића Јанка:
0344 „Ај на ноге, Митре Миљковићу!
0345 Ено дјавла малог Мехмедаге,
0346 Утече нам, однесе дивојку!“
0347 Па узјаха Јанко на алата,
0348 Оде Јанко уз Котар камени,
0349 Вавик бјежи мали Мехмедага.
0350 Док изадје Митре Миљковићу
0351 И његови кићени сватови,
0352 Пола поља Јанко пригазио,
0353 Вавик виче малог Мехмедагу:
0354 ,;Стан’, Турчине, мали Мехмедага!
0355 Јунак ниси, колико те кажу;
0356 Ако с’ бројиш, да си мушка глава,
0357 Баци Јелу са дората свога,
0358 Врати дору, да се огледамо!“
0359 Кад га чуо мали Мехмедага,
0360 Турну јелу са коња дората,
0361 Сам у себи момак помислио:
0362 „Ја сам реко Глумцу Османаги
0363 У одаји медју Удбињани,
0364 Да ћу понит главу Бардарића.“
0365 Па поврати на кајасу дору,
0366 Вавик гони Бардарићу Јанко,
0367 А јоиш нема Митра Миљковића.
0368 Кад се близо коњи прикучише,
0369 Наћерао један на другога,
0370 О мале се пушке појагмише,
0371 Обрани се мали Мехмедага,
0372 Јер дви пушке агу ошинуше,
0373 И агине Јанка погодише,
0374 Јер погину Јанко на Котару,
0375 Утече му алат низ Котаре.
0376 Сијну сабља малог Мехмедаге,
0377 Он је Јанку ујагмио главу,
0378 Па побиже натраг уз Котаре,
0379 Све из њега црна шиба крвца.
0380 Узјаха за њег кићена дивојка,
0381 А близо се Вучјак прегодио,
0382 Побигоше под Вучјак-планину,
0383 Све га Јела држи на дорату.
0384 Кад најаха Митре Миљковићу,
0385 Мртва Јанка на Котару нађе,
0386 Стаде вика Митра Миљковића:
0387 „Давор моји кићени сватови!
0388 Погино је Бардарићу Јанко,
0389 Ја их даље ни ћерати не ћу,
0390 Волим својој на рамену глави
0391 Него триста ’наких дивојака;
0392 А близо се Вучјак пригодио,
0393 Ја се бојим, кићени сватови,
0394 Намама је малог Мехмедаге,
0395 Дочекат ће лички Мустајбеже,
0396 Лудо ћемо посијати главе.“
0397 Па се натраг врати на Котаре.
0398 Бјежи мали под Вучјак-планину,
0399 Кад с’ планини близо прикучио,
0400 Стаде вика кићене дивојке:
0401 „Куку, душо, мали Мехмедага!
0402 Нејди, драги, у кланац Вучјаку,
0403 Неко наск ечека под планоном,
0404 Ко кад су нам стазу ујагмили.“
0405 А вели јој млади Мехмедага:
0406 „Миловање, немој будалити!
0407 Оно ј’ побро Глендић Османага
0408 И његових седам побратима,
0409 Оно чека наске под планином.“
0410 То говори, а гони дората.
0411 Кад се мали близо прикучио,
0412 Осман хода, а дјогата вода,
0413 Све се ларма чује по Котару.
0414 Кад видио Глендић Османага
0415 Свога побру малог Мехмедагу,
0416 Гдје из њега црна шиба крвца,
0417 А њише се на дорату глава,
0418 Он подвикну седам побратима:
0419 „Јаш’те, браћо, коње под планину.
0420 Рањен ми је пборо на дорату,
0421 Побро ми је кавгу заметнуо,
0422 Нас малица, чудо Котарана,
0423 Лудо ћемо погубити главе,
0424 Бјеж’мо, браћо уз Вучјак-планину!“
0425 Побигоше у Вучјак-планину,
0426 Стоји вика кићене дивојке:
0427 „А чуј, почуј, Глендић-Османага!
0428 Не остављај побратима свога!
0429 Побро ти је рана допануо,
0430 Пукоше ми у рамених руке
0431 Држећи га на коњу дорату!“
0432 Бјежи Осман, ни мукает није,
0433 За њим дорат малог Мехмедаге.
0434 Док изјаха мали Мехмедага,
0435 Док изјаха на врх Вучијака,
0436 Куд је медја личка и котарска,
0437 Кад ли чека Осман у планини
0438 И његових седам побратима
0439 Он повика малог Мехмедагу:
0440 „Побратиме мали Мехмедага!
0441 Хаирли ти твоје ране биле!“
0442 Њему вели мали Мехмедага:
0443 „Хаирли су, јер на теби нису;
0444 ван, мој брате, Глендић-Османага!
0445 Врло су ме ране савладале,
0446 Сјаши, брате, дјогу великога,
0447 Па се сврати с пута у планину,
0448 Накреши ми јелове четине,
0449 Па ми простри под јелом зеленом,
0450 А покриј ме диван-кабаницом,
0451 Принабиј ми моје пушке мале,
0452 Обе пушке метни код менека;
0453 А ти хајде на град на Удбину,
0454 Води дору и носи дивојку.
0455 Чујеш, брате, што ћу говорити:
0456 Када на град на Удбину дођеш,
0457 Подај Јелу Глумац-Османаги,
0458 Подај главу личком Мустајбегу,
0459 Сведи дору до чардака мога,
0460 Подај коња мојој старој мајци,
0461 Па ми кажи на оџаку мајци,
0462 Нек продаје синова дората,
0463 Нека себе на оџаку храни;
0464 А кажи ми сестри јединици,
0465 Нек с’ удаје, а мене не чека,
0466 Мене никад дочекати не ће.“
0467 Сјаха Осман дјогу великога,
0468 Простри побри под јелом зеленом,
0469 Покри њега диван-кабаницом,
0470 Код њег пушке метну набијене
0471 И остави побру у планини,
0472 Води дору, понесе дивојку.
0473 Вавик Јеле цвили на дорату,
0474 А запива Осман на дјогату
0475 И његових седам побратима,
0476 Пак стигоше на град на Удбину.
0477 Кад стигоше на град на удбину,
0478 Вид’ де главе Глендић-Османаге!
0479 Не да Осман кићене дивојке,
0480 Он је не да глумац-Османаги,
0481 Однесе је свом бијелом двору,
0482 Придаде је својој старој мајци.
0483 Главу носи бегу у механу,
0484 Даде главу бегу удбинсјкоме,
0485 Њега пита лички Мустајбеже:
0486 „Право кажи, Глендић-Османага!
0487 Гдје погину мали Мехмедага,
0488 Ко одсиче главу Бардарића,
0489 Ко ујагми кићену дивојку?“
0490 Њему Глендић Осман одговара:
0491 „О Мустајбег, од све Лике главо!
0492 Погино је мали Мехмедага
0493 Ниже куле Бардарића Јанка,
0494 Ја сам Јанку главу одсикао,
0495 Ујагмио кићену дивојку.“
0496 Бег га даље не ћи ни питати,
0497 Већ му грозне суз еударише.
0498 Поврати се Глендић Османага,
0499 Оде ага својој б’јелој кули.
0500 Сви рекоше у механи Турци:
0501 „Оно лаже Глендић Османага,
0502 ’Нако није, како бегу каже.“
0503 када Глендић своме двору дође,
0504 Узе дору побратима свога,
0505 Одведе га побрину чардаку,
0506 Придаде га остарилој мајци.
0507 Зацвилила остарила мајка
0508 И Фатија сестра јединица:
0509 „По Богу сине, Глендић-Османага!
0510 Кажи право, тако био здраво,
0511 Гдје погину мали Мехмедага,
0512 Гдје си мога оставио сина?“
0513 Насмија се Глендић Османага:
0514 „Стара мати побратима мога!
0515 ’Нако није, ка сам бегу казо.
0516 Ено т’ сина на врх Вучјака
0517 У планини под јелом зеленом!
0518 Него ти је рана задобио,
0519 А још му је у животу глава!
0520 То им рече, па се натраг врати,
0521 А остави мајку побратима
0522 И Фатију сестру јединицу,
0523 Све кукају кано кукавице
0524 И спомињу свога Мехмедагу.
0525 Дивојка је мајци говорила:
0526 „Слатка мајко у кули каменој!
0527 А од плача нами фајде нема.
0528 Дај послушај ћери јединице:
0529 Де се спреми, мајко, у оџаку,
0530 Ти узјаши братова дората,
0531 Ја ћу њега на узди повести,
0532 Хајмо, мати, низ Лику Вучјаку!
0533 Кад садјемо под Вучјак-планину,
0534 Дати ћу ти обадва кајаса,
0535 Пропушћати прида се дората,
0536 Ја ћућ за њим уз планину поћи.
0537 Мен’ се чини, моја стара мајко,
0538 Наћ’ ће дорат мога Мехмедагу,
0539 Гдје је брата оставио мога.“
0540 А мати јој вели у одаји:
0541 „Не смим, ћери, вјеру ти задајем!
0542 Однит ће ме дорат на Котаре,
0543 Допаст муке и душманске руке,
0544 А ти ћеш ми јадна забасати,
0545 Ујист ће те у планини вуци
0546 Јал уфатит у гори хајдуци.“
0547 „ „Не ће, мајко, вјеру ти задајем!
0548 Наћ’ ће дорат Мехмедагу мога.“ “
0549 Послуша је остарила мајка,
0550 Спремише се обе у одаји,
0551 Мајка сиде на Мехина дору,
0552 А дивојка оведе дората,
0553 Отискоше низ Лику Вучјаку.
0554 Кад садјоше под Вучјак-планину,
0555 Даде мајци обадва кајаса,
0556 А прида се пропушћи дората,
0557 Он ускочи у Вучјак-планину,
0558 За њим иде кићена дивојка,
0559 Изадјоше на врх Вучијака.
0560 Вид’ де доре малог Мехмедаге!
0561 Он окрену путем уз планину.
0562 Када дође под јелу зелену.
0563 Он рањена Мехмедагу нађе,
0564 Гдје је агу оставио свога,
0565 Још је аги у животу глава.
0566 Кад га види остарила мајка,
0567 Она сјаха коња у планини,
0568 Закукаше кано кукавице,
0569 Рањена љубе Мехмедагу свога,
0570 Ал одјекну мали Мехмедага:
0571 „Тамо даље, виле планинкиње!
0572 Не жалите мене у планини!“
0573 Њему сестра вели јединица:
0574 „О мој брате, у сестре једини!
0575 Ово виле планинкиње нису,
0576 Већ је твоја остарила мајка,
0577 А и твоја сестра јединица.
0578 Устан’, брате, у сестре једини!“
0579 Кад погледа мали Мехмедага,
0580 Позна своју остарилу мајку,
0581 А и своју сестру јединицу,
0582 Подиже се под јелом зеленом,
0583 Па он сестри вели у планини:
0584 „Сестро моја, напој ме водице!“
0585 „ „Не знам, брате, у сестре једини,
0586 да гдје има вода у планини.“ “
0587 „Хајде, сестро, стазом низ планину,
0588 Па окрени на лијеву страну,
0589 Ту ћеш наћи воду у планини,
0590 Донеси ми водице ледене!“
0591 Он се руком у нидра фатио,
0592 Из нидара пешкир извадио,
0593 Сав је пешкир у крви усирен:
0594 „Ево т’, сестро, пешкир од менека!
0595 Кад се свратиш с пута у планину,
0596 Биљеж’ стине и јеле зелене
0597 Црном крви брата рођенога,
0598 По биљешках мореш к мени доћи.“
0599 Кад дивојка пешкир ујагмила,
0600 Тад поскака стазом низ планину,
0601 Биљежи стине и јеле зелене,
0602 Она воду нађе у планини,
0603 У чем воде да заграби нема,
0604 Нег са главе капу ујагмила,
0605 Па у капи воде заграбила.
0606 Док се натраг поврати дивојка,
0607 Бог нарди, удари година,
0608 Сапра крвцу са студених стина,
0609 Па забаса у гори дивојка.
0610 Све дивојка по планини скаче,
0611 А све кука како кукавица:
0612 „Гдје с’ ми, брате, у сестре једини!
0613 Заклон’ ме, Боже, планинских хајдука,
0614 А нареди двадесет вукова,
0615 Нек ме вуци кољу у планини!“
0616 Басајући кићена дивојка
0617 А у страху воду пролијала.
0618 Захрза дорат под јелом зеленом,
0619 Наћера се и два и три пута,
0620 Тешко избаса кићена дивојка,
0621 А вели јој мали Мехмедага:
0622 „Сестро моја, камо вода хладна!?“
0623 „ „Забасала, брате, у планини,
0624 Ја у страху и воду пролила,
0625 Да ми не би коња великога,
0626 Никад сестре ти видио не би.
0627 Хоћеш моћи, мој брате једини,
0628 Да те дигнем на коња дората,
0629 Да те сестра држи на дорату,
0630 Нека мајка поведе дората,
0631 Да те носи на широку Лику.“ “
0632 Подиже се мали Мехмедага,
0633 Сестрица му примакла дората,
0634 Подигоше њега на дората,
0635 Поведе га мати остарила,
0636 Њега сестра држи на дорату,
0637 Отискоше на широку Лику.
0638 Кад стигоше на град на Удбину,
0639 Унесоше момка у одају,
0640 А свезаше на јасле дората.
0641 То се чудо по Удбини чуло,
0642 Да је дошо мали Мехмедага,
0643 Донила га из планине мајка
0644 И његова сестра јединица.
0645 Стаде вика бега у механи:
0646 „Мој Ђулићу, бегов бајрактару!
0647 Брже мени Глендића Османа!
0648 Мртвом ћу му говорити главом,
0649 Зашто мени слага на Удбини,
0650 Да ј’ погино мали Мехмедага.“
0651 „ „Немој, беже, ако Бога знадеш,
0652 Не кидиши Османовој глави!
0653 Сви ми знамо, да је он копиле!
0654 Стару мајку има на оџаку,
0655 Да посичеш Глендић-Османагу,
0656 Што ће му онда самохрана мајка?“
0657 Подиже се лички Мустајбеже,
0658 Оде двору малог Мехмедаге
0659 И поведе Омера бербера,
0660 Да он агу личи на оџаку.
0661 Њему вели лички Мустајбеже:
0662 „Право ми мали кажи Мехмедага,
0663 Како ј’ вами било на Котару.“
0664 „ „Мустајбеже, за то ме не питај!
0665 Ако умрем у оџаку своме,
0666 Нико знати на Удбини не ће,
0667 Како нам је било на Котару;
0668 Ако остане у животу глава,
0669 Сва ће Лика знати и Удбина.“
0670 Оде беже до конака свога.
0671 Бербер агу личи у одаји
0672 Све дан по дан за пун мисец дана.
0673 Док изличи агу Мехмедагу,
0674 Опаса се у шестој недиљи,
0675 И спреми се момак у одаји,
0676 Пође кули побратима свога.
0677 Кад до куле и авлије дође,
0678 Осман пије у одаји вино.
0679 Кад Осману у одају удје,
0680 Њему салам назва у одаји,
0681 Осман пије, ни мукает није.
0682 А вели му мали Мехмедага:
0683 „Побратиме Глендић-Османага!
0684 Што ту мучиш, ништа не диваниш,
0685 Што си с’ на ме тако наљутио,
0686 Што сам теби криво учинио
0687 Ниже куле Бардарића Јанка?
0688 Што си мога дору оставио
0689 Код јаблана и воде бунара,
0690 Ја тиза то не би завидио,
0691 Ја би реко, да си јунак прави.
0692 Што си мене, побро, оставио
0693 У планини наврх Вучијака,
0694 Ти однио главу и дивојку,
0695 Дао главу бегу на Удбини,
0696 Па си реко, да си је одсико,
0697 Да си липу Јелу ујагмио,
0698 Ни з ато ти не би завидио,
0699 Ја би реко, да си је одсико,
0700 За то не би знали Удбињани.
0701 Ал ћотијо, Глендићу Османе!
0702 Ево има шест недиља дана,
0703 Да се личим у оџаку своме,
0704 А ти никад ни мукает ниси,
0705 Сва је мени долазила Лика,
0706 Вавик ми је беже доходио.“
0707 Осман мучи, ништа не дивани,
0708 Код њег мати сједи у одаји.
0709 Ал завика мали Мехмедага:
0710 „Држ’ се, побро, ето мене на те!“
0711 А сијну му сабља голотрба,
0712 Па потрча побри у одаји;
0713 А закука мати Османова,
0714 Сину сави руке око врата:
0715 „Стани, сине, мали Мехмедага!
0716 Поклони ми јединог Османа,
0717 Нека мене храни на оџаку!
0718 Јер ја немам нег њега једнога.
0719 Ако с’ бојиш, мали Мехмедага,
0720 Да т’ је Јели криво учинито:
0721 Како је је свео на Удбину,
0722 Још је никад ни видио није,
0723 Ено ти је у мојој одаји!“
0724 Кад то чуо мали Мехмедага,
0725 Поклони јој јединог Османа,
0726 Па се врати у другу одају,
0727 Узе Јелу за бијелу руку,
0728 С њом окрену кроз Удбину билу,
0729 Оде кули Глумца Османаге,
0730 А све гледа Осман са пенџера.
0731 Када аги у конак унидје,
0732 Салам викну, а полети руци,
0733 Њега Глумац у чело пољуби:
0734 „Ево, ага, кићене дивојке!
0735 Што сам реко, то сам учинио.“
0736 „ „Стани, сине, мали Мехмедага!
0737 Нека Јеле код тебе дивојке,
0738 Док ја дођем из куле камене.“
0739 Глумац оде у кулу камену
0740 И доведе Ханчу јединицу,
0741 Па је даде малом Мехмедаги,
0742 И даде му стотину дуката:
0743 „Што сам реко, поговора нема,
0744 Ено т’ село дван’ест кућа кмета
0745 И агалук дванаест нефера!“
0746 Узе Јелу за десницу руку,
0747 И њу даде малом Мехмедаги:
0748 „Ево теби и ова дивојка!
0749 Ја сам, сине, врло остарио,
0750 За ме није така дивичица,
0751 Већ су за те обедви дивојке.
0752 Ја вас само кушо на Удбини,
0753 Бисте л’ смили на Котаре саћи.“
0754 Поврати се мали Мехмедага
0755 И одведе обедви дивојке,
0756 Све од момка полићу димови,
0757 За димови пуцају кубуре,
0758 А долићу млади Удбињани,
0759 Вавик с’ огањ слама на Удбини
0760 Код чардака малог Мехмедаге,
0761 Њему беже на весеље дође,
0762 И с обима њега оженише
0763 И два пира они учинише,
0764 Оба пира за петнаест дана,
0765 Бег је тако агу миловао.
0766 Посли тада Глендић Османага
0767 Никад није ишо у механу,
0768 Гдје је сједо мали Мехмедага.
0769 С Јелицом је пород породио,
0770 А никад је није прикорио,
0771 Што је за њу рана задобио.
0772 Држо га је Глумац Османага,
0773 Држо га је ка јединог сина,
0774 Њега мали ка и бабу свога.
