Магарац и коњ
| ←Ћелав човек | Магарац и коњ Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић |
Славуј и паун→ |
| Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије. |
Магарац се усуди утркивати с добрим коњем, а кад оспане далеко страг и почне му се сва присуствујућа живошиња смејати и ругати, онда он, с својом магарећом памећу и безобразијем, одговори: „Е, да се ја нисам ономадне убо, и да ме нога не боли, вид'ли би ви!” Taда проча животиња, не могући више трпити толико бecтидје, псујући га и ружећи отерају га између себе, и од онда и име магареће остане посмејателно и срамотно.
Лепо сверх овога говори Француз: „L' effronterie répand sur les défauts de l' âme un coloris qui les rend encore plus laids qu'ils nе sont par еux mêmes: Безобразије просипље сврх недостатков душе једну боју која их чини јоште ружније неголи су по себи.”
Да сви не знамо све, и да нисмо кадри за све, и да имамо потребу док смо год живи од других што примати и учити: ово је природна и права истина. Соломон нас шаље да се научимо трудољубију од мравка и полезном упражњенију од пчелице. Ево причина зашто је басна прва человеческа наука. Ибо из начала сматрајући паметни људи што животна чине, многим су се прекрасним и преполезним научили вештма. А је ли ово већ престало? Никада док је год света. У колико већа познанства људи долазе, толико богатију и преизобилнију находе материју мудрост Творца у створењу изнаходити, познавати и дивити јој се. Зато прави учен и разуман всегда се учи и всегда зна да јоште мало зна, и зато нити му кад пада на ум да о свом знању високоумствује, него непрестано и прилежно внима што се око њега говори, и нејма дневи ни часа у животу кад он не жели да што добро и полезно чује и прими.
Слеп рођен мора се смејати кад чује да се окати толиким многочисленим и различновидним бојам и цветовом чуде и диве о којима он, сиромах, никакова поњатија није кадар имати. Такови није посмјејанија него сожаљенија достојан. Али, који би могли што познати, а за упорство и високоумије нећеду, они су достојни поруганија и осужденија: а савише јоште, кад ко осећа у себи да му што нибуд није добро и јасно познато, а то исто утврждава само зато што су и други то утврждавали, о томе се инати и виче, и каже да он не мари нити хоће што друго да чује ни да зна. Ово је најпоследњи степен неразумија и бесловесности, који нимало човеку не приличествује, развје по тому што кад човек хоће да је зао, гори је од звера, и кад хоће да је глуп, глупљи је од истог магарета. Ево узрок зашто просвештен човек оно што мисли и верује речма доказује, а глупи варварин утврждава своје мудровање и веру с силом и с оружјем. Какова је кротка и слатка Спаситеља нашега наука! „Испитајте — вели нам — писанија, она сведоче о мени”. Свободне нас жели од сваке слепоте и рабског сујеверија, како је и сам свободан. „Иго моје благо је и бремја моје лехко”, зашто не иште од нас развје да смо разумни, просвештени, добри и синови Вишњаго.
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|
|
|