Лука Тамничар
Девет годин’ у тамницу лега,
Још триј’с д’на има да одлега.
Па је чуја дава му се жена,
Па допита сви валије,
Сви валије сви кадије: 5
„Чујте овамо ефендије,
„Ја колико с'м одлегаја,
„Још колико имам д’ легам?"
"Чуј овамо, Лука Т'мничаре,
„Ти си одлегаја девет годин’ д'на 10
„Јоште имаш још тријесе д’на."
„Да ли ће ме ви пушћате,
„Јоште тријес ће одлегам,
„Не ли дошло ситно писмо:
„Жена ми се на живот одава.“ 15
„Чуј овамо, Луко Т'мничаре,
„Ако имаш такво црно писмо,
„Просто да су тија тријес д’на,
„Но ти иди с’г на твоју кућу."
Па ти Лука црни Циган бидна, 20
Та отидна на женину свадбу,
Па си седна у доњи крај совру,
У доњи крај, до малечки деца.
Горе седив понајстари гости.
Т'г донесе Лукина невеста, 25
Донесе гости Лукину сабљу,
Остру сабљу димискију,
Па гу даде на старејка.
Да извади остру сабљу.
Тегли, тегли млат старејко, 30
Да извади остру сабљу,
— Па не може да г’ отвори.
Па гу даде на кума:
Тегли, тегли дабели кум,
Ни он не мож’ ла г' истргне. 35
Оздол гледа Лука Т'мничаре.
Па г’ дадоше на попа.
— И поп не мож’ да г’ истргне.
Т'г говори Лукина невеста:
„Ја што имаше мој’га мужа, 40
„Чим потргне сама се извади."
Па му збори на попа:
„Дајте сабљу црнога Цигана,
„Циганске су руке млого јаке.“
К'д гу узе Лука Т'мничаре, 45
Три пута је сабљу целиваја,
Три пута му уста попукнали,
Три капке му крв капнале,
Па говори Лука Т'мничаре:
„Слатка моја сабљо димискијо, 50
„Девет годин' нес‘м те видеја,
„Девет рђе на тебе попале,
„Бог рекнаја с’г да те избришу,
„Да т’ избришу од попову шију,
„Што он венча жену пспод мужа." 55
