Л’јепа Фате садила цвијеће,
Три је планде[1] посадила редом:
Прву планду цв’јећа гарофиља,
Другу планду румене ружице,
Трећу планду милодух цвијећа. 5
Гарофиље сади за ђевере,
Дробну ружу за миле завице,
А милодух ко јој срећан буде.
Тудер мину млад нежењен Јово,
Гарофиље за клобук затиче, 10
Дробну ружу врану коњу дава,
А милодух за собом заноси.
Фатима га с пенџера гледаше,
Она њему млада бесјеђаше:
„Прој’ се отлен, нежењено момче, 15
Н’јесам за те гојила цвијеће,
Но сам млада росила цвијеће —
Гарофиље за моје ђевере,
Дробну ружу за моје завице,
А милодух кому срећа буде!” 20
Ма говори младожсња Јово:
„Душо моја, лијепа ђевојко,
Сестре моје, миле заве твоје,
Браћа[2] моја, а ђевери твоји,
Милодух је за мене усађен — 25
Душо моја, ја сам срећа твоја!”
Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, књига прва, различне женске пјесме, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1973., стр. 7.
