Лички Мустај бег и Орлановић Мујо (Загорје)

Копчић Ахмед с’ мајком вечераше
У бијелу на Крајини Дувну.
Бегија им суде дохваташе,
А Копчићу говорила мајка:
„Јазук теби мој Ахмед бег сине.
Јазук теби и твојему наму,
Што ти сестра оста удовица,
Љуба вјерна личког Мустај бега.
Ево има седам годин дана,
Откако се беже осужњио,
Ти га кадар избавити н’јеси,
Ја л’ за благо ја ли за јунаштво!
Ти да си се осужњио сине,
Бег би тебе избавио давно.” —
А вели јој Копчић Ахмед беже:
„Бе не лудуј остарјела нено,
Није бега ласно избавити,
Ни за благо, нити за јунаштво.
Није беже гдјено њега кажу,
Дуго су га Н’јемци препродали
Мимо тридес’т и четири града,
И четр’ест и двије паланке,
До Аршана града бијелога.
Ено бега у Аршану граду,
У зиндану од Аршана бана.
Цар за бега у Стамболу знаде,
И он га је хтио избавити,
За њег даво три бијела града,
А Дубицу и с њом Костајницу,
И Семендру на тиху Дунаву,
Ал бан на то ни да гледа не ће,
Већ му ишће Босну каловиту.
Цар соргуча укинути не ће,
Нит’ му дати Босне каловите,
Да би бега нигда не видио.”
Све то слуша Бегија дјевојка,
А Бегија Копчићева сека,
Ондар брату говорила своме:
„Е мој брате Копчић Ахмед беже,
Кад не мореш бега избавити,
Дај ти мени мираз бабовину,
Бабовину мекијех дуката,
Ја ћу ићи низ нашу Крајину,
Па ћу себи кахримана тражит,
Који ће се мене прихватити,
И који ће бега избавити.”
А вели јој Копчић Ахмед беже:
„О Бегијо, једна несретнице,
Што ти ишћеш да ти секо дадем
Бабовине жутијех дуката?” —
„Ишћем брате хиљаду дуката,
И нашега роба Дилавера,
И два коња из топла подрума,
А алата и ђогата с њиме.”
А вели јој Копчић Ахмед беже:
„Чекај мене до у јутру секо,
Даћу теби хиљаду дуката
И два коња из топла подрума,
И да ћу ти роба Дилавера
Хајде с њима, куд је теби драго!”
Кад свануло и грануло сунце,
Копчић своју довикао секу,
Па јој даде хиљаду дуката
И два коња из топла подрума,
И даде јој роба Дилавера.
Кад Бегија прихвати дукате,
Завила их у свилено платно,
Па на њихе печат ударила,
А на платну потпис учинила:
„Овдје има хиљада дуката,
Ко се хоће курбан учинити
И личкога бега избавити
Из зиндана од Аршана бана,
Нек прихвати жуте маџарије,
И уз њихе моје б’јело лице.”
Па довика роба Дилавера:
„Дилавере, вјерна моја слуго,
Де се свуци, па се преобуци,
Удри на се ђузел ђејисију,
Па ти сиђи у топле подруме,
Спреми нама два коња витеза,
Мени ђогу а себи алата;
Ваља нама путовати слуго
Низ Крајину и Унђуровину.”
У млађега поговора нема,
Он се свуче тер се преобуче,
Удри на се ђузел ђејисију,
Ондар сиђе у подруме мрачне,
Часком спреми два коња витеза,
Изведе их на мермер авлију.
У та доба и Бегија сиђе
На авлију низ бијелу кулу,
Она снесе сахтијан хегбета,
Па их даде слуги Дилаверу.
Дилавер их меће на алата,
Хегбе метну, кабаницу свеза.
Ал с’ Бегија бјеше опремила,
Припе печу, обукла фереџу,
Чемберима замотала лице,
Пригрнула бијелу хавлију,
На ногам’ јој бјеху чизме жуте.
За њом стара пристанула мајка,
Беги шћери својој говорила:
„Пођи шћери у сто добрих часа!
Еда Бог да, — који свашта даје, —
Да ти себи муштерију нађеш,
Који ће се тебе прихватити,
А и свака твога избавити!”
Бега мајку пољуби у руку,
Дилавер јој подметну ђогина,
Јаше млада, кајно мушка глава.
Док Дилавер узјаха алата,
Из авлије коње истјераше,
Дувањскијем пољем отјераше.
Све путују од града до града,
А од б’јеле куле па до куле.
Гдје гођ знаше момка нежењена
И у њега коња за мејдана,
Низ Крајину и Унђуровину —
Свагдје јесу коње догонили,
Показујућ платно и дукате,
И на платну потпис Беге младе
Ал’ не могу да јунака нађу,
Који ће се цуре прихватити,
Замучити, бега потражити,
Путујући, конаке чинећи,
Облазећи куле и јунаке,
Сиђе Бега до Будима б’јела.
Кад су сишли бијелу Будиму,
Тудјер конак јесу ухватили
На тенхану у једноме хану.
Кад у јутру био дан свануо,
Пошето се робе Дилавере
По Будиму граду бијеломе.
Он облази кахве и мејхане,
И прегледа младе Крајишнике.
Намјера га намјерила била
Крај Дунава на зелену башчу,
Гдјено кахва Шестокриловића,
Гдје се аге купе Будимљани
Туј уљезе робе Дилавере,
Селам даде, сједе у буџаку;
А аге му селам прихватиле,
Дилаверу хош-ђелдије дају,
Јера виде да је јабанџија.
Слуша слуга, шта аге бесједе,
Ал’ то хабер пао од Будима,
Да је дошла лијепа дјевојка
А од Дувна града бијелога,
Мила сека Копчић Ахмед бега,
А балдуза личког Мустај бега,
И да себи муштерију тражи,
Који ће се цуре прихватити
И личкога бега избавити
Из Аршана каурскога града.
Док од ага један говорио:
„Има у нас Ђула племенита
Виш’ Будима ниже Варадина,
У њој кула Орлановић Муја,
Он се јоште није оженио,
А добар је јунак на мејдану.
Тај је момак књиге научио,
Знаде зборит до седам језика,
Знаде читат ситну рожуљицу,
Он би мого бега избавити.” —
Све то робе слуша Дилавере,
Па он кахву кахвеџији плати,
А полако изађе на врата,
Иде право на тенхану к хану,
Све Бегији по истини каже,
Што је чуо, што говоре људи.
Тад му вели лијепа Бегија:
„Брже слуго, робе Дилавере,
Спреми себе и наше парипе,
Док се и ја на одаји спремим,
И ханџији за конаке платим,
Да идемо Ђули племенитој,
Да тражимо Орлановић Муја.”
У млађега поговора нема;
Часком себе и парипе спреми.
У то доба и Бега се спреми,
И ханџије за конаке плати,
Па изиђе на мермер авлију,
На готова посједе ђогина,
А Дилавер претила алата.
Ударише ситнијем сокаком
Низ чаршију Будимскога града;
Кад изишли у поље зелено,
Туј су нашли пута чавленика,
Равним пољем крај воде Дунава,
Ударише путем чавлеником.
Куд год ишли, Ђули сиходили,
Ниже Ђуле у поље зелено.
Туј сретоше једног коњаника,
Дилавер му турски селам викну,
Коњаник му селам прихватио,
Њега пита робе Дилавере:
„Коњаниче, незнани путниче,
Је ли ово Ђула племенита?”
Њему вели путник са гаврана:
„Баш је ово Ђула племенита.”
Опет робе вели Дилавере:
„Кад је ово Ђула племенита,
Које ј’ кула Орлановић Муја?”
А момак му са гаврана каже:
„Хајде мало још напријед пођи,
Ти ћеш видјет седамнаест кула,
Једна кула по на јандан сама,
Понајвиша а и најљепша је,
Из ње ћошци са четири стране,
Прекривена лимом бијелијем,
А сачаци тенећетом жутим,
И на кули од злата челенка,
У челенци драги каменови,
Из њих бију мави пламенови,
С жаркијем се завадили сунцем.
Око куле камена авлија,
На авлији гвоздена капија:
То је кула Орлановић Муја.” —
А кад зачу робе Дилавере,
Крај путника пројури алата,
А за њиме Бега племенита.
Часком прошли седамнаест кула,
Угледаше Орланову кулу,
Угледаше, па је познадоше,
Како им је серхатлија казо.
Пред авлију коње дотјераше,
А авлинска отворена врата,
На авлији ст’јена валовита,
У стијени халка од челика,
За њу свезат ђогат од ме јдана,
Покрај њега Орлановић Мујо.
Скин’о чуле са ђогата свога,
Па тимари претила ђогата,
Стоји звека кашагије сјајне.
Ја какав је Орлановић Мујо!
Штрк на ноге, широк у плећима,
Лица б’јела а широка чела,
Очи црне кајно у сокола,
Баш је љепши од сваке дјевојке.
Загрнуо уз руке рукаве,
Дебела му у мишици рука,
Кол’ко рђав јунак у појасу.
Кад га видје лијепа Бегија,
Са срца је прихватила стрепња,
А у себи помислила млада:
„Подај Боже, који свашто дајеш,
Да ја Мују будем вјерна љуба,
Па бег макар осто у зиндану,
У Аршану каурскоме граду!”
У то слуга натјера алата
На капију у мермер авлију,
Како паде, турски селам даде,
А Орлан му селам прихватио:
„Алећ селам, незнан јабанџија!”
Ондар вели робе Дилавере:
„Серхатлија крај коња ђогина,
Је ли ово Орланова кула,
Је л’ код куле Орлановић Мујо!”
А Мујо му вели лакрдију:
„Баш је ово Орланова кула,
Ево Муја с тобом на авлији,
Јабанџија, бели другог нејма!”
Кад то зачу робе Дилавере,
Из хегбета платно извадио
И у платну маџарије жуте,
Па их даде Орлановић Мују.
А кад платно прихватио Мујо,
И Бегијин потпис опазио,
Опазио па га преломио
И видио, шта дјевојка пише,
Окрену се, па дјевојци каже:
„О дјевојко, Копчићева секо,
Куда си се замучила млада,
Дјевојачко т’јело покрутила!
Ласно те се није прихватити,
Из зиндана бега извадити,
Није лако до Аршана сићи,
Нит’ занијет кости низ Њемачку!
Ал’ Бегијо, лијепа дјевојко,
Дигни печу одгрни фереџу,
Да ја видим твоје б’јело лице,
Имадем ли за што путовати
Низ Каурску, низ земљу пространу,
И са својом главом ризикати.” —
А вели му лијепа дјевојка :
„О Орлане лахак бајрактаре,
Стид је мене и гледати у те,
Камо л’ овдје своје открит’ лице.
Ја ћу свога одјахат зеленка,
Ти ме води у бијелу кулу,
Развиј мене у својој одаји,
Па ме види колико ти драго.”
А вели јој Орлановић Мујо :
„Аја богме, лијепа дјевојко,
Ја те не ћу водити на кулу.
Кад бих тебе одвео на кулу,
А не бих се тебе прихватио,
У Аршану бега потражио,
Би ми рекла сва бутун крајина:
Вид’ хорјата, Орлановић Муја,
Гдје обљуби Копчићеву Бегу,
Па је натраг баш до Дувна врати,
А не шће се цуре прихватити,
Ни личкога бега потражити.”
Кад то зачу племенита Бега,
Диже печу, одгрне фереџу,
Сину лице, кајно жарко сунце,
А гр’оце кајно мјесечина,
Јер је л’јепа Бега племенита;
Чело јој је алтун хамајлија,
Обрвице с мора пијавице,
Трепавице крила ластавице,
А два ока два врела студена,
Два образа два ђула румена,
Б’јели зуби малена јој уста,
Уста су јој кутија шећера,
Ситни зуби дизија бисера,
Дв’је јој дојке, два голуба б’јела.
Кад је видје Орлановић Мујо,
Кол’ко год је јунак на мејдану,
Под њиме се ноге уздрхташе
Прољетна га ухвати грозница,
Своме срцу одољет не може,
Већ прилетје цури и ђогину,
Пољуби је неколико пута,
У грло јој заровио зубе,
Испод браде отвори јој крвцу,
Крвца тече низ прса дјевојке,
Крвца тече, а Бега се смије,
Јера види, да намами Муја,
Да се хоће Мујо прихватити,
За њу својом главом ризикати,
У Аршану бега потражити,
Ондар вели Орлановић Мујо:
„О дјевојко, Копчићева секо,
Носи рану на гр’оцу б’јелу
До вашега Дувна бијелога,
А селам ћеш брату Ахмед бегу,
Нек’ одбаци јуначко оружје,
А за женску прихватити преслицу,
Мени гаће и кошуљу преде,
Кад се није смио замучити,
Мустај бега личког потражити;
Него тебе младу замучио,
Да ти вадиш бега из зиндана,
А на своје лице и гр’оце.
Ако Бог да и срећа од Бога,
Ако здраво дођем из Аршана,
И избавим бега из зиндана,
Ја ћу онда покупит’ сватове,
Доћи с њима до бијела Дувна,
Тебе свести Ђули племенитој,
Узети те за вјерену љубу.”
Још јој врати хиљаду дуката:
„Носи, Бего, жуте маџарије,
За њих купи рухо дјевојачко,
Ја имадем мала брез хесаба;
Нијесам се на њих преварио,
Нег’ на твоје лице и гр’оце.”
Кад то зачу Бега племенита,
Из џепа је јаглук извадила,
На јаглуку све од злата гране,
Међу њима грана бејрутана,
А на грани птица дилкушица,
У кљуну јој зрно амберово,
Она пита птице дилкушице.
Уз грану се обмотала гуја,
Да поједе птиће дилкушиће,
А сиви је соко долетио,
Па панџама гују прихватио; —
Јаглук даде Орлановић Мују.
А кад Мујо јаглук прихватио,
Па видио, што је цура везла,
Још му срцу боље омиљела.
Отален се Бега повратила,
Путовати Дувну бијеломе,
Оста Орлан тимарећ ђогина.
Кад ђогата тимар учинио,
Па га хладном водом напојио,
У струници зопцу натакнуо, —
Оде Мујо уз бијелу кулу,
Мало сио и отпочинуо,
Док му ђогат зопцу потрошио,
Па се натраг на авлију врати,
Одмах седло ђуховничко нађе,
Изнесе га, на ђогата баци,
Духовнички сигура ђогина,
Па се врати уз бијелу кулу.
Туј се свуче, па се преобуче,
Духовничко обуче од’јело,
Ко што носе млади духовници,
Духовници по земљи каурској.
Још рашчешља туру од перчина,
Па га пушта низ плећа јуначка,
А на главу црну капу тура,
И припаса чемерлију криву.
Још прихвати торбу струњавицу,
У њу тежак инџил увалио,
Ако њему до невоље дође,
До невоље у земљи каурској,
Да се каже, да је духовниче.
Још пригрну мрку харванију,
У хегбета метну брашљеницу,
Сира, хљеба и дебела меса,
И у мјешки црвенога вина.
Удри Мујо низ бијелу кулу,
Све за собом врата притвораше,
А све купи у наручје кључе.
Док он сиђе на мермер авлију,
У буђжаку плочу подигнуо,
А под плочу кључе сакривао.
На ђогата хегбе навалио,
Хегбе диже, кабаницу веже,
Свом ђогату колане потеже,
Заложи га ђемом од челика.
Приведе га бињекташ камену,
Са камена ђогу на рамена,
Из авлије истјера ђогина,
Обазр’је се, па он кули каже:
„Давор моја од камена куло,
Хоћу ли се теби повратити,
Ал’ ћеш мени пуста останути,
Пашалије тебе населити,
Остат’ њима, куло, од мираза.
Ако Бог да те се здраво вратим
Од Аршана града бијелога,
И избавим личког Мустај бега,
Бели ћу те населити куло,
Ох дувањском лијепом дјевојком,
Милом секом Копчић Ахмед бега.”
Па низ поље отисну ђогина,
Здраво прође пет стотина села
И тридесет и четири града,
И четр’ест и двије паланке.
Доклен дође до Аршана б’јела,
На големо чудо ударио:
Нов хан нађе граду пред капијом,
Штоно га је начинио бане,
Када се је бега добавио;
Те оклен год јабанџија дође,
Не дају му граду на капију,
Него наћа у новоме хану,
Бан се боји хиле од Турака. —
Орлан паде у новоме хану,
Туј сједио десет, петн’ест дана.
Чудан адет бјеше поставио:
Кад год сунце сори ићиндији,
Он из хана изводи ђогина,
Па га своди до воде бунара,
Напоји га из бунара хладна;
Код бунара узјаши ђогина,
Потјерај га до новога хана,
А укажи коњу марифете:
Добар ђого, на колаче скаче,
Што гођ сретне, све ђого прескаче.
Ал с’ банова наднијела кула
Виш капије и новога хана,
И у бана подрасла дјевојка,
А на име племенита Ана.
Видла цура ђога и Орлана,
Једну вечер казивала бабу,
— Њезин бабо од Аршана бане: —
„Ево има десет петн’ест дана,
Да је дошо један духовниче,
У Аршану конак ухватио
Пред капијом, у новоме хану,
Он имаде претила ђогата.
Кад год сори сунце ићиндији,
Он из хана изведе хајвана,
Па га води до воде бунара,
Из бунара напоји ђогина;
Кад се врати од воде бунара,
Он узјаше претила ђогина,
И покаже коњу марифете;
Добар ђогат на колаче скаче,
Што год срете све добар прескаче.
Онакога видјела нијесам,
Нит’ у Аршан ’наки долазио,
Откако сам ја прирасла бабо.
Кунем ти се, а вјеру ти дајем,
Кад на талум изведеш солдате,
Да поставиш десет дван’ест лига,
Свију би их ђогат прескочио,
Да ни једног не би дохватио.”
А вели јој од Аршана бане:
„Муч’, не лудуј, моја кћери млада,
Ти си луда, ти ништа не знадеш,
Па се теби тако учинило.” —
„Није бабо, очињег ми вида,
Ти ако се мени не вјерујеш,
Кад нам сјутра био дан осване,
И кад близу буде ићиндије,
Ти почекај код пенџера свога,
Гледај пред град до новога хана,
Па ћеш видјет ђака и ђогата.”
Кад у јутру јутро освануло,
Освануло и сунце грануло,
И кад близу ићиндији било,
Не шће чекат код пенџера бане.
Код пенжера на бијелој кули,
Него слугам’ емер учинио,
Да му носе од злата столицу
Пред капију града бијелога.
Иду слуге и носе столицу,
А за њима ишетао бане
Пред капијом сједе у столицу,
А дворе га слуге и војводе,
Капетани и млади сердари,
А највише млади бајрактари.
Док испаде попе духовниче,
Из новога бијелога хана,
И он води претила ђогина,
Доведе га до воде бунара,
Напоји га водом из бунара,
Па окрену, да узјаше шћаше.
Црне му се очи измакоше,
Видје бана граду на капији,
Гдје он сједи у златној столици,
Око њега слуге и војводе,
И банови лаки бајрактари.
Тад на срцу помислио своме:
„Боже мио, што ћу од живота,
Да ја саде узјашем ђогата,
Да га мушки дотјерам до хана,
Познаће ме од Аршана бане,
По ђогату и јахању моме.
Да га женски дотјерам до хана,
Рећи ће ми бл’једа Њемадија,
Да се јесам препануо бана.
Да никако не јашем ђогата,
Да га водим до бијела хана,
Не свратим се на капију бану,
Рећи ће ми, да сам кукавица.
Да се свратим на капију бану,
И са собом доведем ђогина,
Рећи ће ми, да сам удворица.” —
Све мислио, на једно смислио:
„Баш ћу ићи на капију бану,
И за собом повести ђогина,
Па што мени Бог и срећа даде!” —
Орлан с’ пјеше од бунара врати,
Води ђога за оба дизгина
Ал му с’ ђого љуто помамио,
Пропиње се, крај Орлана скаче,
Зубим’ хвата за мишицу бајра.
Тако Орлан на капију сиђе,
Па он бану Бога нахвалио,
Примаче се, пољуби му руку,
А бане му здрављем прихватио,
Одмах пита Орлановић Муја:
„Духовниче, млади свештениче,
Оклен јеси, од земље које си,
Отклен таког имадеш ђогина,
Што л’ си дошо до Аршана мога?”
Орлановић поклони се бану,
Ниско стаде, погледа преда се,
А овако вели лакрдију:
„Господаре од Аршана бане,
Незнам јесам, из далека н’јесам;
Ја сам, бане, од земље Талије,
Ја сам био четири године
Млад духовник од Талије бана.
Скоро с’ бане расрдио на ме,
Па од себе мене отјерао.
Севеп то је, мили господаре,
Чета наша у Крајини била,
Чета била добро задобила,
У планини убила Турчина,
А некака Орлановић Муја,
Главу снесе до тврдих Мљетака,
Главу снесе, доведе ђогина,
Даде ђога одмах на телала.
Ја се бијах додесио близу,
Одмах купи претила ђогата
За хиљаду жутијех дуката
За то дозна од Мљетака бане,
Па од мене поиска ђогина.
Он поиска, ја не дадох богме,
Ја вољедох Мљетак оставити,
Нег с добрим се ђогом растанути
Па сам чуо за твоје господство,
Теби дошо од Аршана бане,
Неш ли бане мене прихватити,
Код себе ми мјесто начинити.”
А вели му од Аршана бане:
„Духовниче, млади учениче,
Јеси л’ кол’ко књига проучио,
Кол’ко знадеш зборити језика?”
А вели му Орлановић Мујо:
„Много књига јесам проучио,
Седам знадем зборити језика.”
Том се врло зачудио бане:
„Оклен таки млади духовниче
Знадеш зборит до седам језика?
Толико их ни бане не знаде.”
Брже викну седам терџумана,
Сваки посе испитује Муја,
Сваком добро одговара Мујо.
Веле бану терџумани млади:
„Наша круно од Аршана бане,
Овакога млада духовника,
Духовника вишег ученика
Наше очи још видјеле н’јесу.”
То је бану врло мило било,
Па говори Орлановић Мују:
„Бе аферим, млади духовниче,
Кад си књиге тако научио,
Богме ћу те себи прихватити,
И добар ти ајлук привезати,
Код мене ћеш бели останути.
Него хајде да идемо кули,
И поведи претила ђогина.”
Орлан тада полетио бану,
Да пољуби пребијелу руку.
Бане му се пољубит не даде,
Већ пригрли па пољуби Муја
Међу очи, у чело јуначко,
Баш гдјено се соколови љубе
Ондар вели Орлановић Мујо:
„Доћ’ ћу, круно, твојој б’јелој кули,
Док се вратим до новога хана
И покупим моју одорину,
Инџил књигу, капу духовничку,
Оштру сабљу, харвамију црну,
Црне чизме, торбу ђогатову,
Меко хегбе, бугар кабаницу,
И ханџији за конаке платим.”
На то му се насмијао бане:
„Не труди се, млади духовниче,
Не труди се, не враћај се хану,
Слуге моје хану ће ходити,
Одорину твоју покупити,
И ханџији платит за конаке.”
То изрече, на ноге скочио,
Па пошета плацом и сокаком,
Око њега слуге и војводе,
А и Орлан поведе ђогина.
Кад дођоше до банове куле,
Бан довика питому Аницу:
„Кћери моја, питома Анице,
Кћери моја хајде брже бабу,
Ето теби младог духовника,
Који ће те књизи научити,
И твог брата нејака Николу,
Кад Никола буде за учења.”
То Аница једва дочекала,
На авлију истрка пред баба,
Б’јелу бабу пољубила руку.
Бан млађијем емер учинио,
Прихватише Орланова ђога,
Одведоше у топле подруме.
Ана узе младог духовника,
Духовника за бијелу руку,
Одведе га у своју одају,
На мехко га шиљте посадила,
Из долафа пиво извадила
У боцама од четири руке,
За мезета мехкијех смокава,
И бијеле рибе из Лимана.
Пред Орланом постави трпезу,
Па му поче служит рујно пиво.
Орлан пије, а точи Аница
Орлан другда погледа у Ану,
Ана с њега очи не скидује,
Већ га гледа а хвата је стрепња,
Јер је Орлан прикладна делија,
А женскога лица и обличја,
А јуначког ока и погледа.
Чини с’ Мују, још ни сио није,
А акшам му паде на земљицу,
Б’јел дан прође, тавна ноћца дође.
У то стиже господска вечера,
Сједе с баном и вечера Мујо,
Па с’ Аници у одају врати,
И Аници ’вако говорио:
„Госпођице, питома Анице,
Гдје је моја торба струњавица,
У њој ми је ситна рожуљица.”
Скочи Ана, те му торбу нађе
Из ње ситну књигу извадио,
Па је метну на бијело крило,
Поче читат, Аници казиват:
Како ваља слушат’ старијега,
Како л’ треба гледат’ невољнога.
Добро Мујо чита рожуљицу,
Не би боље од Рима Рим-папа.
Док с’ осмјехну питома Аница,
Па Орлану вели лакрдију:
„Ој Турчине из турске Крајине
Добро л’ ти си књигу научио,
Добро л’ знадеш варати Латине!
Ал’ тако ми крста и закона,
Ти нијеси млади духовниче,
Него н’акав Турчин из Крајине,
Па се јеси тебдил учинио,
До Аршана нашег замучио,
Да потражиш личког Мустај бега,
Не би л’ како њега избавио
Из зиндана стара мога баба.”
Том се Орлан в’ома зачудио,
Што му рече лијепа Аница,
Главу диже па јој ’вако каже:
„Муч’ Анице, зуб те заболио
Што ме турчиш кад ја Турчин н’јесам,
Зар су теби омиљели Турци,
Па и мене да потурчиш хоћеш?
Још јој ’вако говорио Мујо:
„Еј мој бане, једна луда главо,
Ти Аници учитеља тражиш,
А Аници омиљели Турци,
Па не слуша шта јој књига каже,
Нег’ и мене хоће да потурчи.”
Опет вели питома Аница:
„Што се крстиш Туре брез невоље,
Што се крстиш кад невоље нејма?
Моја вјера мене не убила,
Ја те бану проказати не ћу
Каж’ се право, тако био здраво,
Оклен јеси, од града којег си,
Како ли се по имену вичеш
И од ког си рода и племена?
Ако л’ ми се проказати не ћеш,
Ја ћу тебе повидјети бабу,
Бабо ће те метнут у тавницу,
Оклен главе никад изн’јет не ћеш!”
Препаде се Орлановић Мујо,
Па Аници ’вако одговара :
„Је ли вјера лијепа дјевојко,
Је ли вјера што си говорила?”
„Јест ти вјера, очињег ми вида,
Нигда тебе проказати не ћу,
Док ми куца у коталцу душа!”
Онда видје Орлановић Мујо,
Да се крити фајде не имаде,
Па Аници ’вако говорио :
„Госпођице банова Анице,
Мудра ти си, весела ти мајка!
Благо мајци, која те родила,
А јунаку коме будеш љуба!
Него Ано, неломљена грано,
Каж’ ми право, обадва ти св’јета,
По чему си мене познавала,
Ондар ћу се теби казивати.”
Слатко му се Ана насмијала,
Па Орлану ’вако говорила:
„Кад си био у новоме хану,
На бунару појио ђогина.
Јахо ђога, враћао до хана,
На твојој сам јахи познавала,
Да не јашеш претина ђогина,
Ко што наши јашу капетани.
По том сам те овдје познавала:
Не спомињеш латинских светаца,
Ни нашега Христа спаситеља,
Мучки нешта збориш у прсима,
А неш много да ти пијеш вина,
Ко што наши пију духовници.
Кад с’ вечеро са мојијем бабом,
Ти не једеш ко што наши људи,
Три пут ти се омицала рука,
Голом руком за јело си јамљо;
Тад с’ ја бијах препанула млада,
Да те не ће познавати бане.
Ал’ је теби добра срећа била,
Што је бане прихватио вина,
Није знао, шта је вечерао.”
Онда вели Орлановић Мујо:
„Госпођице, банова Анице,
Јеси л’ чула, на турској Крајини
Да имаде Ђула племенита,
И у Ђули Орлановић Мујо?
Ев’ ово је, бели другог нема.
Баш се јесам госпо замучио
До вашега бијела Аршана,
Рад нашега личког Мустај бега,
Не би л’ бега како избавио.
Ево мене, ето тебе Ано,
Ради саде шта је теби драго,
Вољ’ ти тајит, вољ’ ти бану казат,
Вољ’ помоћи Орлановић Мују,
Да избавим бега из зиндана.”
Ондар вели питома Аница:
„Та ти ли си Орлановић Мујо!
За те ми је беже казивао,
Да се теби до Аршана нада,
Да ћеш вашег бега потражити,
И да другог Крајишника нема,
Који смије до Аршана сићи,
Потражити личког Мустај бега.”
Па полетје Орлановић Мују,
Шћилити му око врата руке.
Мујо скочи на ноге лагухне,
А од себе отиште Аницу,
Па јој поче ’вако говорити:
„Госпођице, питома Анице,
Кад сам пошо са наше Крајине,
Јесам Богу јемин учинио,
Да Латинке пољубити не ћу,
Док не видим личког Мустај бега,
Јер напретка у љубљењу нема.
Још Анице, оба ти свијета,
Кад с’ видјела личког Мустај бега,
Кад је теби казивао за ме,
Како ми је бегу у зиндану,
Има л’ беже пива и једива,
Је л’ на њему тврдо гвожђе тешко?”
Ана каже Орлановић Мују:
„Како ј’ беже овдје долазио
И мог баба зиндан населио,
Три пут сам му салазила млада,
Те сносила пива и једива,
Вазда мени казивао за те,
И реко ми тебе поклонити,
Јер да нема љепшег Крајишника,
А у боју бољега јунака,
А од тебе Орлановић Мујо.” —
Ондар Ана у мисли удрила,
Како ћ’ украст од тавнице кључе,
Како л’ свести у тавницу Муја,
Јера стоје од зиндана кључи
У одаји гдје баница спава,
У бешици под дјетињом главом,
Баш под главом Николице малог.
Цура мудра, па се досјетила,
Оде право у одају мајци,
Мајку своју на душеку нађе,
И покрај ње шимширли бешику,
У бешици бановић Никола;
Д’јете плаче, а тјеши га мајка.
До бешике допаде Аница
Поче свога брата миловати,
Миловати а и љуљухати,
А овако брату говорити:
„Расти боље мој брате Никола,
Хвала Богу и нашему бабу,
Каква нам је нашо духовника,
Духовника млада ученика,
Тако м’ Бога и нашега свеца,
Није Аршан ’наког запамтио,
Брже ће нас књигу научити.”
Тако зборећ’, а брата љубећи,
Украде му испод главе кључе,
И успава свог брата Николу.
И баница већ заспала давно,
Лако с’ Ана из одаје врати
У одају, гдје је осто Мујо.
Запалише муме и чираке,
Пошеташе низ бијелу кулу,
Од тавнице капку долазили,
И на капку браву одвртали.
Капак диже Орлановић Мујо,
А Аница мердевине нађе,
Па их спушта у тавницу мрачну,
Низ њих пође а за њоме Мујо,
Док сиђоше на дно у тавницу,
Ал тавница мрачна необична,
По њој трчу миши и гуштери,
Сједи беже у једном буџаку,
А под њиме ни простирке нема
На врату му синџир гвожђе тешко,
Два му краја у камен залита,
Бег не може ни да леже л’јепо,
Камо л’ заспат’ и сан утврдити.
Све у бега поцрњело т’јело,
Одрасла му коса преко паса,
И нокти му кано у крилаша.
Кад га видје Орлановић Мујо,
Срцем јекну, бегу селам викну,
Бег на њега очи исколачи,
А овако поче бесједити:
„Духовниче, свјетски мучениче,
Лако ти се спрдат са селамом,
Јера бега видиш у синџиру,
Гдје сам својим ја клонуо т’јелом.
Тавница је мени додијала,
А и опет примакни се близу.
Не би л’ тебе руком дохватио,
Ноктим’ бих ти гркљан извадио.”
Тад му вели Орлановић Мујо:
„Лички беже, све Крајине главо,
Зар не мореш да познадеш побра,
Свога побра Орлановић Муја?”
Кад то зачу лички Мустај беже,
Он са срца плахо јекну свога,
Кол’ко јекну, сва тавница звекну,
А овако вели лакрдију:
„Побратиме Орлан бајрактаре,
Зар и тебе Н’јемци ухватили?
На злу ти се мјесту састадосмо.
Ја се у те јесам уздо Мујо,
Да ’ш одавде мене извадити,
Ал од наде више нема фајде,
Када и ти паде у тавницу.
Оба ћемо у њој иструхнути.”
На то вели Орлановић Мујо:
„Весели се, а не бој се побро,
Н’јесу мене Н’јемци ухватили,
Ја сам сишо до Аршана б’јела,
У тебдилу поповском од’јелу,
Приступио на капију бану,
Бан је мене себи прихватио,
Да му књизи учим л’јепу Ану.
Л’јепа Ана мене познавала,
У тавницу теби доводила,
Да те видим лички Мустај беже,
Ох како је теби у зиндану!”
Кад то зачу лички Мустај беже
Руке диже, дову чинит поче:
„Рабун Боже, вазди теби хвала,
А ноћас ти понајбоље хвала,
Кад ми Орлан у тавницу дође.
Боже живи питому Аницу,
Која га је свела у тамницу,
С тијем мени срце напунила.
Боље јој је, — очињег ми вида! —
Него да је ћабу походила.”
Тад Аница бегу говорила:
„Лички беже, све Крајине главо,
Ти си три пут мени говорио,
Да с’ Орлану до Аршана надаш,
И да ћеш га мени поклонити.
Ев’ Орлана ноћас у зиндану,
Нек’ ми даде своју вјеру тврду,
Да ћ’ извести мене на Крајину,
Узети ме за вјерну љубу,
Да ме продат пашалијам’ не ће,
Да се млада нећу потукати,
И робиња турска постанути,
Ја ћу помоћ Орлановић Мују,
Лако ћемо побјећ’ на Крајину,
Из зиндана тебе избавити.”
Ондар вели Орлановић Мујо:
„Госпојице, банова Анице,
Кунем ти се, а вјеру ти дајем,
Да те бели преварити не ћу,
Нег’ за љубу тебе узет хоћу!
Само треба, да још знадеш Ано,
За што сам се замучио амо
Рад нашега личког Мустај бега,
Баш за хатор Беге племените,
Секе миле Копчић Ахмед бега,
А од Дувна града бијелога.
И њојзи сам вјеру заложио,
На грлу јој рану начинио,
Ако с’ здраво од Аршана вратим
И избавим личког Мустај бега,
Да ћу ј’ узет за вијерну љубу
Њоме своју населити кулу.”
Ана вели: „Ништа за то Мујо,
Узми мене, па узми и Бегу,
Бега ће ми бити другарица,
Учит’ мене турским адетима.”
Мујо вели: „Хвала госпо Ано,
Бога ми те преварити не ћу,
Ево јамца личког Мустај бега,
И шахита тебе у зиндану!”
Тада вели лички Мустај беже:
„Побратиме, Орлан бајрактаре,
Хајде с’ Аном на бијелу кулу,
Гледај згоду а хватај прилику,
С којом ћете мене избавити,
А ја ћу вам бити доваџија,
Не би ли вам Бог помого јаки:
Што хоћете да и учините,
Из зиндана мене избавите,
Јер је зиндан мени додијао.”
Поврати се Ана из зиндана,
А за њоме Орлановић Мујо.
На тавници капак затворише,
Па уз б’јелу кулу ударише.
Кад дођоше у своју одају,
Ана паде по мехку душеку
Б’јелу пружи руку по јастуку:
„Ходи Мујо на бијелу руку,
Видио си личког Мустај бега,
Смијеш сада мене пољубити.”
Мујо вели: „Аја богме Ано,
Не ћу твоје лице пољубити,
Ако не ћеш мени казивати,
Како ћемо бега избавити.”
Ана вели: „Лако богме Мујо,
Украшћемо мог брата Николу,
Из подрума два коња витеза,
С њим побјећи на турску Крајину,
За Николу бега избавити,
И још блага колико ти драго.”
Ондар вели Орлановић Мујо:
„Није лако украсти Николу,
Јер га чува твоја мила мајка,
Нема синка нег’ њега јединка,
А веће је остарио бане,
Виш’ га никад ни имати не ће.
На Нику ће банство останути.”
Ана скочи на ноге лагухне
Лако оде у одају мајци,
Кад јој спава мајка и Никола.
Она брата узе из бешике,
Па полако изнесе на врата,
Донесе га Орлановић Мују:
„Ево Мујо мог брата Николе!”
Кад то видје Орлановић Мујо,
Он завика питомој Аници:
„Брже прави шербе медовину,
Чим можемо напитати д’јете,
Па се и ти на одаји спреми,
А ја одох у топле подруме,
Да нам спремим два коња витеза,
Да бјежимо на нашу Крајину,”
Стаде Мујо, па се опремио,
И припаса оштру чемерлију,
Од’ у подрум низ бијелу кулу.
Када дође пред подрумска врата,
Туде нађе четири солдата,
Уз рамена лунте прислонли,
На чакмаке руке наслонили.
Из мрака им ударио Мујо,
С оштром ћордом у бијелој руци,
Часком њима изоткида главе,
Па подрумска отворио врата.
Редом горе низ подрум кандиљи,
Редом добри коњи повезани,
Између њих ударио Мујо,
Ђога свога у буџаку нађе.
Код њег горе четири кандиља,
А дворе га два сеиза млада.
И њих оба посијече Мујо,
Па он седло на ђогата нађе,
Спреми свога од мејдана ђога.
Тад му на ум било припануло,
Да јадница луда госпођица,
Да не смије јахати парипа,
Другог не шће коња ни спремати,
Него сама изведе ђогина
На авлију под банову кулу.
Туде нађе питому Аницу,
Она држи младог Николицу,
Покрај себе метнула струњицу,
И у њојзи шербе медовину,
Чим ће она брата заљевати,
Кад заплаче уз планину д’јете.
Мујо вели питомој Аници:
„Држи Ано претила ђогина,
Док изиђем на бијелу кулу,
Мехка су ми остала хегбета
И остала бугар кабаница,”
Ана узе дизгин ђогина,
Оде Мујо уз бијелу кулу,
Па се сврати у одају бану,
Гдјено бане у душеку спава.
Диже њему кумаш јорган с главе,
Па му русу одсијече главу.
Црне му се очи отргоше
До банова китна чивилука,
Туј опази бистра карабина,
Каке пушке у Турчина нема,
У Турчина ни у Каурина,
Покрај пушке од злата силаси,
И у њима на тесте фишеци
Мујо скиде пушке и силахе,
Око себе припаса силахе,
Носи пушку и банову главу,
Главу метну у мехка хегбета,
Да је не би опазила Ана,
Да јој не би жао било бана,
А на раме кабаницу баци,
Удри Мујо низ банову кулу.
На авлију до ђогата сиђе,
Хегбе диже на ђогата свога,
Хегбе диже, колане потеже,
Окрену га, па узјаха Мујо.
Од Анице узе Николицу,
Па га л’јевом пригрлио руком,
А Аници десну пружи руку.
Госпа с’ Ана ухвати за руку,
Он је за се диже на ђогина,
Пригрну је бугар-кабаницом,
На прсима пуце запињао,
Па Аници даде Николицу:
„Чувај Ано свог брата Николу,
Да ти не би заплакало д’јете,
Док прођемо на капију граду.”
Испод куле отиште ђогина,
Из авлије удри низ сокаке.
Док он граду и капији сиђе,
Туде Ђура капиџију нађе,
И за њиме тридесет пандура.
Вели Ђуру Орлановић Мујо :
„Отвор’ Ђуро од града капију,
Часком бане расрди се на ме,
Па од себе мене отиснуо,
Овако ми тембих учинио:
Да не смијем ноћит у Аршану,
Нег’ пред градом у новоме хану,”
Туј превари капиџију Ђура,
Отвори му од Аршана врата.
Мујо свога протјера ђогата,
Не свраћа се пред капију бану,
Нег’ низ поље отиште ђогина,
Бјежи Мујо пољем зеленијем.
Нека бјежи и носи Аницу,
Да ти саде кажем за баницу.
Кад ујутру зора ударила,
Баница се млада разбудила,
Ал јој нема у бешици сина.
Она мисли да је дошла Ана,
Однесла га себи у одају,
Да се игра с братом нејакијем,
Јер је в’ома брата миловала,
Више га је пута односила,
Па је њојзи на ум припануло.
Уста, пође у одају бану,
Не би ли је замилово бане
На сабаху на бијелој кули.
Кад уљезе у одају бану,
Ал не горе муме ни кандиљи,
Него мрачна банова одаја,
У банову крвцу угазила,
Кад под ногом мокро опазила,
Овако је бану говорила:
„О пјанице од Аршана бане,
Колико сам теби говорила,
Не пиј вина, не бљуј ми хаљина,
Већ је мени додијало младој,
Дижућ’ твоје бљуване хаљине.
С’ твога вина и честог бљувања
Оста жељна млада миловања,
Нијеси ме кадар миловати,
Камо л’ моје лице пољубити.”
То зборећи, примаче се бану,
Кумаш јорган с њега подигнула,
Ал на тешко чудо ударила;
Јер на бану русе главе нема.
Она писну кајно љута гуја,
Па потрка низ бијелу кулу.
Кад истрка на ситне сокаке,
Виче млада, што је грло даје:
„Авај мени до Бога милога,
На бану ми русе главе нема!”
Питају је блиједи Латини:
„Је л’ на њему синоћ глава била?”
Продире се лијепа баница:
„Да на њему није главе било,
Ја како би синоћ пио вино?”
Сретоше је два сестрића млада;
Када чули што баница каже,
Чим су чули јесу се сјетили,
Да су бана Турци преварили,
Са русом га главом раставили.
За Аницу питају баницу,
За Аницу и за Николицу.
Каже млада, да Николе нема
У бешици, гдјено вазда спава,
А да не зна, је л’ у кули Ана.
Кад је чуше два сестрића млада,
Два сестрића Шереметовића,
Потркаше ситнијем сокаком,
Кроз авлију уз бијелу кулу.
Кад на кули нејмаде Анице.
Ни њезина брата Николице,
А ни главе од Аршана бана.
Хабер даше на капију граду,
Хабер даше, топе запалише.
Кад пукоше топи на Аршану,
Отпукоше на Каралиману,
На Руднику и на Тодорнику,
И осталим градовима редом;
Са с’ каурска земља упалила,
По градов’ма пуцају топови,
По паланкам’ шибе гласовите,
По селима бистри џефердари,
По планинам’ јасни реденици,
Караула караулу виче,
Сваки пандур у богазе трче.
За Мујом се потјер натурила,
Брдом пјешци, пољем коњаници,
Неће л’ стигнут Орлановић Муја.
Бјежи Мујо и гони ђогина
Све стазама и пр’јекијем путем,
Док он стиже под гору Вишњицу,
У којој је Брехуљ харамбаша
Са својијех хиљаду хајдука,
Што богазе чува од Турака.
Брехуљ јеку чуо низ Њемачку,
Па подиго хиљаду хајдука,
Смјестио их у дреновце кланце
Низ Вишњицу, високу планину,
Он изишо на студену ст’јену,
Па он друмом гледа низ планину,
Док опази Муја уз планину,
Чим га видје, одмах га познаде.
И Брехуља бели добро знаде,
Да је био у Аршану Мујо,
Да је тамо учинио квара.
Мало чекну, док с’ примаче Мујо,
А Брехуљ га са стијене викну:
„О Турчине, Орлановић Мујо,
Јеси л’ био у Аршану б’јелу,
Јеси л’ што год Мујо задобио?”
Мујо му се са ђогата јавну:
„Јесам богме, Брехуљ харамбаша,
Али добро н’јесам задобио,
Само главу од Аршана бана
И његову кафазли Аницу
И Николу од годину дана!”
А викну му Брехуљ харамбаша:
„Добра ћара, Орлановић Мујо,
Добра ћара и добра шићара,
Добро ти си задобио Мујо!
Да га мореш провест уз планину,
Би се мого хвалит по Крајини,
Кад си био у Аршану граду,
Кад си био шта си задобио,
Ал нек’ знадеш, једна утворице,
Да си вила, па да имаш крила,
Не би т’ перје изнијело меса!
Никад не ћеш кроз богазе проћи,
Ни провести робље од Аршана,
Док ј’ у мене на два рама глава,
У богазим’ хиљаду хајдука
Са хиљаду дугијех пушака!
Сваки воли данас погинути,
Нег’ кроз богаз тебе пропустити.
Нег’ Орлане, турски бајрактаре,
Ти отисни робље са ђогина,
А разапни бугар кабаницу,
Стани мени на ђогату твоме,
Да те пушком од очију гађам,
Стани мени, па ћу и ја теби!”
Орлан одмах устави ђогина,
Пушта Ану у зелену траву,
У руке јој брата дохватио,
А разапе пуца низ њедарца,
Б’јеле своје раширио руке,
Прса даде прам дин-душманину,
А завика грлом бијелијем:
„Удри Брехо, гдје је теби драго!”
Ну погледај Брехуљ харамбаше:
Пружи пушку низ бијелу руку,
На Орлану нишан саставио,
А на пушци ватру наложио.
Пјан је Брехуљ пушку препунио,
Су два хица а зрна четири.
Кад му пуче дуга граналија,
Преко Муја зрна претурише,
Зрна ломо по јелама грано. —
Вид’ Орлана, среће добре ти је,
Нит’ он паде, нит’ ране допаде,
Него викну ко да љељен рикну:
„О Брехуљу горска харамбашо,
Стани мени на студеној ст’јени,
Стани мени ко сам и ја теби,
Да те пушком од очију гађам!”
Јунак Брехуљ искочи на ст’јену,
Па разапе пуца низ њедарца,
На прсима размаче хаљину,
Окрену их Орлановић Мују,
А бијеле руке раширио,
Па Орлану ’вако говорио:
„Удр’ Орлане гдје је теби драго,
Немој рећи, да је пријевара!
Орлан, јами бистра карабина,
Из силаха фишек извадио,
Карабина свога напунио,
Пред очима гвожђа расклопио,
На Брехуљу нишан ухватио,
А на пушци ватру наложио.
Кад му пуче бистар карабине,
Док на ст’јени нестаде Брехуља,
Паде Брехо на главу у траву,
Јер га добро Мујо погодио,
Ниже пуца, гдје му душа куца,
На леђа му зрно излазило,
Мртва га је земља дочекала.
Опет Орлан узјаха ђогина,
Диже за се племениту Ану,
У крило јој намјести Николу,
Па је добро око себе свеза,
Јера ваља тркат’ уз богазе,
Да Аница не пане с ђогина.
Кад је свеза, овако јој каже:
„О Анице, на срцу ранице,
Сакриј главу међу лопатице,
Да те влашка не опали лунта!”
Па у богаз натјера ђогина.
На њега се огањ проломио,
Око пута с обадвије стране;
Али добар ђогат под Орланом
Хитро ђогат уз богазе скаче,
Све проноси испод зрња Муја.
Орлан трго чемерлију криву,
По богазу пресјеца хајдуке,
Јер се у њих уздрхтале руке,
Па не знаду, како пушке пале.
Орлан сретно протјера ђогина,
И пронесе кафазли Аницу
И брата јој малог Николицу,
Не обрани себе ни ђогина,
Већ изиђе здраво на планину,
Ал све јеку чује уз планину,
Гдје га гони потјер од Аршана,
Орлан удри стрмо низ планину,
Низ Вишњицу кроз зелене јеле,
Док опази од камена кулу,
На Даништу под Орлове ст’јене,
На сумеђи царској и ћесарској,
У којој је Цифра Хасан ага
Су својијех хиљаду пандута,
Што чувају међу и планину.
Ага чуо јеку у планини,
У Вишњици у студеним кланцим’,
Па се одмах ага осјетио,
Што пуцају шупке у планини,
Јер је чуо ага у планини,
Да ј’ отишо Орлан бајрактаре
До Аршана града бијелога,
Потражити личког Мустај бега.
Па пред кулу ага излазио,
Док опази Орлановић Муја
Низ планину на коњу ђогину.
На друм стрко па га причекао,
И Орлану стао на селаму.
Орлан стиже па му селам викну,
А Цифра му селам прихватио,
Па Орлану хош-ђелдију даје,
И пита га за јуначко здравље.
Орлан каже, да је добро био.
Добро био, боље задобио,
Русу главу од Аршана бана,
И његову кафазли Аницу,
И сина му малог Николицу,
Баш за што ће личког избавити,
Мустај бега из Аршана града.
И још Цифри Хасан аги каже,
Да с’ каурска земља запалила,
За њим тешка потјер натурила,
Сад ће избит низ планину војска:
„Гледај ага, те дочекај војску,
Буди мени данас у јардуму,
Док уграбим Ђули племенитој,
А до моје од камена куле.”
Кад то зачу Цифра Хасан ага,
Милије му од свијета било,
Па Орлану ’вако бесједио
„Хај аферим Орлан бајрактаре,
Ти си добар шићар шићарио,
Свој Крајини образ освјетлао,
Ти ћеш нашег бега избавити
Из Аршана, каурскога града.
Гон’ Орлане свог дебела ђога,
А не бој се низ планину војске,
Ја ћу теби у јардуму бити,
Уз планину потјер заузбити.”
Мујо прође, протјера ђогина,
Ага с’ врати на камену кулу,
На мазгале намјести пандуре,
По авлији и бијелој кули,
Па изиђе под сачаке кули,
Те припали до два хабердара,
Који хабер низ Унђурос дају,
Када аги до невоље дође.
Кад пукоше до два хабердара,
Оде јека од града до града,
Јека дође до Будима б’јела.
За њу сазна везир од Будима,
Али везир добар на тертибу,
Вазди држи на окупу војску.
Све им добри коњи на јаслима,
О ункашим’ узде објешене;
Ако коме до невоље дође,
Да му може јардум учинити,
Душманина динског оборити.
Одмах везир на војнике виче:
„Брже јаш’те коње витезове,
Гоните их брду на Даниште,
На Даниште под Орлове ст’јене
А до куле Цифре Хасан аге.
Бели нам је аги за невољу,
Јер пукоше до два хабердара
На Даништу са камене куле.”
Одмах Турци на ноге скочили,
О добре се коње појагмили,
Све се јагми један пред другога,
Ко ће прије на Даниште сићи,
На Даниште под Орлове ст’јене,
Хасан аги јардум учинити.
Тако иду Турци од Будима,
Орлан гони својега ђогина.
Најпре срете до два брата млада,
До два брата оба Куртагића,
На два сивца оба бјелогривца,
Све им коњи гриве мијешаху,
А они се за руке држаху.
Њима Орлан турски селам викну,
Куртагићи селам прихватише,
А питају Орлановић Муја:
„Има л’ кавге горе на Даништу
Покрај куле Цифре Хасан аге?”
Орлан каже да кавге имаде,
Па мимо њих протјера ђогина.
Опет видје до два коњаника
На два кусца, а обадва вранца,
И то б’јаху до два брата мила,
До два брата, оба Велагића;
Колико се браћа миловаху,
Све им коњи гриве мијешаху,
А они се за руке држаху.
Брже срели Орлан бајрактара,
Орлан њима турски селам викну,
Велагићи селам прихватише,
Па Орлану хош-ђелдије дају,
Питају се за мир и за здравље.
Туј рекоше, да су здраво били,
Још питају браћа Велагићи,
Има л’ кавге на Даништу равну
Код бијеле Хасан аге куле?
Орлан каже, да имаде кавге,
Па крај њихе протјера ђогина.
Опет срете до два брата мила,
На два ђога, до два Кумалића,
И с њима се испитао Мујо,
И каже им, да имаде кавге
Под планином на равном Даништу,
Па и крај њих протјера ђогина.
Док он срете два имама млада.
На два коња, оба алатаста.
Око себе ћорде припасали,
О ункашим’ плоске објесили,
Ваз казују, плоске испражњују.
И они се испитали с’ Мујом,
И рекоше да су здраво били.
Мујо крај њих протјера ђогина,
Док он срете једног ихтијара
На једноме претилу ђогину,
Бијела му и глава и брада,
А на њему зелена либада,
На глави му каук од аршина,
Око њега сарук ахмедија.
То бијаше Кумалићу стари,
Баш даиџа личког Мустај бега
Њему Орлан турски селам викну,
А дедо му селам прихватио,
Па Орлана за личкога пита.
Све му Орлан по истини каже,
Гдје је био и шта је радио,
А и шта је Орлан задобио,
И за што ће бега избавити.
А вели му Кумалићу дедо:
„Хеј, аферим, крило соколово,
Вазда соко од сокола бива,
Вазда врана вранетину рађа.
Није кучка окотила вука,
Ни Крајишка родила јунака,
Који знаде до Аршана сићи,
И нашега бега избавити,
Изван мајка Орлан бајрактара.”
Пита Муја има л’ горе кавге?
Мујо каже, да кавге имаде.
Покрај деда пројури ђогина.
И осталу редом срета војску,
Војска иде брду у планину,
Орлан оде Ђули племенитој,
До бијеле од камена куле.
А кад кули и авлији дође,
Од авлије отворио врата,
У авлију утјера ђогата,
Па Никицу спушћа и Аницу
Иза себе са ђогата свога.
За тим и он коња одјахао,
Одјахао па га распремио,
У буџаку плочу подигнуо,
Све покупи испод плоче кључе,
Па отвори кулу и одаје,
И на кулу изведе Аницу
И њезина брата Николицу.
Нек’ Орлана, нек’ почива туде. —
Да вам сада од Даништа кажем
И од куле Цифре Хасан аге.
Кад је Орлан прошо низ Даниште,
Покрај куле Цифре Хасан аге,
Одмах потјер за њим ударила,
Није потјер него стећа војска
Од Аршана до Вишњице пусте.
У свакоме граду и паланци
И у сваком кланцу и богазу,
Што је војске било и пандура,
Све је потјер пошло за Орланом.
Све изишло у Вишњицу клету,
Низ Вишњицу на Даниште равно,
На Даниште под Орлове ст’јене.
Дочеко их Цифра Хасан ага,
Из бијеле од камена куле,
Са својијех хиљаду пандура,
С њима ага заметнуо кавгу.
Бојак био два пуна сахата,
Док почели стизат’ Крајишници,
Крајишници брзокоњаници,
Убилице и крвопилице,
И остала од Будима војска.
Туј се велик џењак оградио,
Док уз гору побјегли солдати,
А за њима нападнули Турци,
Повратили потјер на Вишњицу,
Са Вишњице низ Дреновце кланце,
Па их даље ни гонити не ће.
Док су њихке стрмо присилили,
Хиљаду им глава укинули,
Пет стотина живих ухватили.
Вратише се Турци на Даниште,
На Даниште, те се искупише
И шехите своје покопаше.
Од Турака мало погинуло:
Седам ага, осам бајрактара,
И пет стотин’ младијех нефера,
Међу њима стари Кумалићу.
Нека гину, алах рахметиле;
Благо оном сваком Муслиману,
Ко погине на дугу мејдану;
Он ће лако пред Бога изићи,
Бог ће њему гр’јехе опростити. —
Тако куран турски ћитаб каже,
С тога Турци од кавге не бјеже.
Вратише се са Даништа Турци,
Однесоше своје рањенике
До Будима града бијелога.
Кад је Орлан дошо својој кули,
Н’јесу прошла ни два б’јела дана,
А стиже му књига шаровита,
Књига била у црвеној свили —
Од банице и Аршана града,
Овако му писала баница:
„О мој зете Орлановић Мујо,
Ако си ми погубио бана,
Луд је био, па и погинуо,
Ако л’ си ми одвео Аницу,
Барем ми је допала јунака,
Не’ се од ње соколови легу.
Него Мујо, обадва ти св’јета!
Немој продат пашалијам’ Ану
Нит’ је дати другом Крајишнику,
Нег’ је узми за вијерну љубу,
Добар ти је хизмет учинила,
Николу ти мога издавала,
Мога бана с главом раставила,
Мога бана, а својега баба!
Јоште Мујо, очињег ти вида,
Немој мога намучити сина,
Сина мога малог Николицу ;
Ишћи блага, колико ти драго,
А врати ми до Аршана сина!”
Мујо другу књигу начинио,
Па спремио баници пуници,
У књизи јој ’вако бесједио:
„О пунице аршанска банице,
Н’јесам твоју одводио Ану,
Да је царским продам пашалијам’,
Ни да другом Крајишнику дадем;
Нег’ сам твоју Ану одводио,
Да је узмем за вијерну љубу.
Н’јесам твога ја однио сина,
Да га мучим на нашој Крајини.
Нег’ за њега да избавим бега,
Мустај бега из зиндана твога.
Ето бега тамо у зиндану,
Како год се ти намјестиш с њиме,
Ја Бога ми препорећи не ћу.”
Кад баници књига долазила,
И видјела шта јој Мујо пише,
Из зиндана бега изводила,
Све му што је и како је каза,
Па му каже: „Да се погодимо,
Ишћи блага колико ти драго,
За Николу мог нејака сина,
На њему је банство остануло.”
Њојзи вели лички Мустај беже:
„Госпо мила аршанска банице.
Лако ћеш се с бегом погодити,
Јер је мени зиндан додијао,
Више бели тавноват не могу
Пуштаћеш ме на Крајину равну,
Још ми дати три товара блага,
Три товара жутијех дуката,
Један мени а два зету твоме,
Јер сам давно кулу оставио,
Сад је моја опаднула кула,
Ваља м’ кулу тамир учинити,
Бајрактарим’ ајлуке платити.
Твој се Орлан јако оженио
Твојом Аном и лијепом Бегом,
Милом секом Копчић Ахмед бега
Баш од Дувна града бијелога.
Два му зла се у кули састала,
Трнути их ваља дукатима.”
На то му се насмија баница:
„Даћу богме лички Мустај беже,
Три товара жутијех дуката,
А и тебе пустит на Крајину.
Дост’ сам пута ја зборила бану,
Да он тебе пушта из зиндана
Баш без паре и једног динара,
Бан ме није хтио послушати,
С тог је своју изгубио главу.”
Одмах викну аршанска баница,
Доведоше два бербера млада,
Личком бегу косу обријаше,
И дугачке нокте одрезаше,
Баница му среза ђејисију
Сву од срме и од суха злата,
Још му даде претила алата,
Коња добра од Аршана бана,
И даде му три товара блага,
Три товара све дуката жута.
Још му тридес’т даде пратиоца,
Да га прате на турску Крајину;
Оде Лика, отјера дукате.
Кад је дошо Ђули валовитој,
Он је нашо тридес’т пратиоца,
И дадинку Латинку дјевојку,
По њим’ спреми банова Николу,
Однесли га до Аршана града.
Баница га једва дочекала,
Пратиоце добро даривала:
Сваком дала по стотину рушпа,
А дадији Латинци дјевојци
Пет стотина жутих маџарија,
Нек’ се има с’ чиме удавати.
Кад је тако учињено било,
Ондар Орлан скупио сватове,
Спремио их Дувну бијеломе
Довели му Копчића Бегију.
Саставио цуре обадвије,
Па довео хоџу и кадију,
Потурчио банову Аницу,
Потурчи је по божијем путу,
Па је вјенча по кадину суду.
Ана била, па се потурчила,
Надјели јој име Мелећ-хана.
И још вјенча Бегију дјевојку,
За тим Орлан свадбу начинио
У Орлана добра срећа била,
Добро му се љубе миловале,
И често се јесу састајале,
По два пута у години дана,
О Ђурђеву и Митрову дану,
С њима Мујо пород изродио,
Двије цуре и четири сина. —
Овака је крвава Крајина:
С крви ручак, а с крви вечера,
Свак крваве жваће залогаје,
Нигда б’јела данка за одморка.