Лахан/34
ДЕЈСТВО ПЕТО
(Соба у царевом двору)
1.
ЛАХАН, седи и пише. МАРИЈА ступи
МАРИЈА (приближи се Лахану и метне му нежно руку на раме): Лахане, пети је већ сат како на једном месту седиш.
ЛАХАН (погледа је смешећи се): Зар би волела да време проводим у лову и дангубици?
МАРИЈА: Нека и није то, али је труд велики који подносиш за земљу, неће ти благодарити.
ЛАХАН: Који тражи благодарности испуњујући дужности своје, тај боље и да не прима дужности на себе.
МАРИЈА: У дужност спада и на себе пазити, а ти ћеш најпосле и здравље иштетити. Ко још спава само по четири сата, начин бира најпростији живота, мори дух и тело огромним делима и укида себи свако удовољство!
ЛАХАН: Већи степен више и пожртвовања изискује. Земља је запуштена, које од силних ратова, које од колебања внутрењих; земљеделство и радиност ¬слаба, изображеније никакво; судови ретки, па и ови занемарени; закони заборављени, замршени и времену нашему несходни. Све то треба поправити, подићи, одушетворити, а то се без труда не може. Осим тога и ова нам је беда на глави, велим Татари, који треба да живе у Азији. Докле приведем суседне владатеље да се начини војени сојуз, треба много напрезања, још више речи; јер је сваки човек себичан, а себичност је једнострана и радо жмури при општој користи. Но доста за сад. (Устане). Ти си добила писмо из Цариграда? Шта ти пишу?
МАРИЈА: Ништа готово. Цар је дао своју кћер за Мичиног сина.
ЛАХАН: За Мичиног сина?
МАРИЈА: Ја се чудим Палеологу. Човека узети за зета, који је протеран и никаквог изгледа нема!
ЛАХАН: Где ти је то писмо?
МАРИЈА (донесе): Ево га.
ЛАХАН (прочита га, па онда спусти с њим руку и поћути): Марија, ово је важна новина.
МАРИЈА: Мени се види смешна.
ЛАХАН: Палеолог је хтео помоћ дати Теши; то није мог'о, јер га претече моја брзина. Хтео је Трново у своје руке привести, ти си га смела. Сад предузе друго: опријатељио се с Мичом, у надежди да ће овај имати доста приврженика у земљи. Ја ти кажем: његова је жеља довести свога зета овамо за цара.
МАРИЈА: Твоја предострожност далеко иде.
ЛАХАН: Желео бих да ме превари! — Али како је Палеолог до сада поступао, не може ни у овај пар другојаче.
МАРИЈА: Ако памети има, напред може знати на какву се лађу навози.
ЛАХАН (хода по соби): Ова ствар није могуће да је на једанпут прснула као с неба. И кад лица наших великаша погледам — овај Елтимир, овај Прелимир . . . (Стане, па се замисли). Не, квасац подривања овде је у земљи.
МАРИЈА: Па да се у тамницу баце.
ЛАХАН: Без јасних доказа? То би жалосно било.
МАРИЈА: Али кад општа полза захтева.
ЛАХАН: Општа полза захтева да будем цар, као што се достоји: будан, трезвен, обозрителан; да сплетке хватам коварних зловољника, али ни неправде ником не чиним.
МАРИЈА: Ја сам под Тешом извикана била као рђави саветник, зато ти нећу ништа говорити. Но веруј ми, Лахане, попуштање није најбољи лек за срећу. Земља је велика и толико зачкољица имају неваљали људи да их је тешко похватати.
ЛАХАН: Та у том се и састоји вештина.да се гњезда сакривена изнађу. Обичне ствари уме сваки.
МАРИЈА: Узми само ово: Посланик од Татара дође да ти честита. Шта имадоше великаши да толико с њиме шурују? Па најпосле није ти се ни јавио, кад је пош'о. Не показује ли ово да су њини разговори опасни бити морали?
ЛАХАН: И то, и многе друге ствари, које их чине подозрителнима.
МАРИЈА: Па опет оклеваш са строжијим мерама.
ЛАХАН: Оклевам чинити што се не слаже с правицом. Шта ћу им казати, кад их будем затворио?
МАРИЈА: Цар није дужан никоме давати рачуна за своја дела.
ЛАХАН: Тешко сваком цару, који уврти себи у главу да може владати по ћуди!
МАРИЈА: И тешко оној земљи, кад цар хоће да влада по вољи свакога.
ЛАХАН: Наша дела морају бити јавна, као што нам је и достојинство јавно. Узми четири пет простих, ал' зрелих и поштених људи, представи им ствар чисто као што је, па ћеш видети да ће они тако исто знати је л' пресуда добра, као и цар. А шта бих знао рећи да Петра, Павла, Елтимира у тамницу бацим?
МАРИЈА: Кад полза отечества захтева.
ЛАХАН: Опет полза отечества! Ову реч употребљава сваки, који слабост разума не уме другојаче да покрије. Полза отечества захтева да је сваки безбедан, од највећег па до најмањега.
МАРИЈА: Али полза отечества захтева и предупредити све злости, које се могу у земљи родити. То би наопако било, да један пође с кресивом у руци, да кога упали, или са стрелом, да кога убије; али ти га остављаш на миру докле не учини, да се не каже: нападоше човека пре времена.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|