Књижевност угарских Хрвата

Извор: Викизворник

Три су карактеристичне групе угарских Хрвата обзиром на језик. Најмаркантнији су Буњевци и Шокци, који говоре штокавачко икавским нарјечјем, а наставају Потисје и Подунавље. За њима долазе »водени Хрвати«, који говоре чакавачко икавским нарјечјем. Најпослије долази кајкавачко екавска група Међумураца и оних Хрвата, што наставају крајеве прекомурске и крајеве маџарске Подравине.

Ове све три групе имају у својем језику некакву књижевност и више или мање својих перијодичних листова. Та је књижевност почела редовито прије много времена, али се тек у новије доба живахније развија. Потражимо ли у књижевности свију угарских Хрвата у првом реду нацијонални елеменат, настојећи да и из књижевности видимо тежње откинутих грана са хрватског стабла, редовито нас резултати не ће задовољити, ма да се већ данас толико размахала нацијонална борба за језична права потиснутих народности у Угарској. Хрвати нијесу на жалост сачували у Угарској нацијоналну свијест тако као, рецимо, Румуњи или Срби. Не могући спојити своје хрватство с маџарским патриотизмом, држали су хрватско родољубље иредентизмом; а како су поштени, мислили су, очувај их, Боже, од тога. Ријетки су као људи високога духа знали спојити своје славенство с маџарским патриотизмом, па зато и ријетке видимо, гдје отворено и без бојазни истичу славенско поријекло.

Све се ово види из књижевних производа угарских Хрвата, које ћемо редом проћи.

Буњевачко-шокачка књижевност.[уреди]

Буњевачко-шокачка књижевност има једног снажног и изразитог репрезентанта: Ивана Антуновића, каноника калочке бискупије, који је најбоља своја књижевна дјела написао седамдесетих година прошлога вијека. Досад сам нашао 6 његових опсежних дјела, а написао их је још више. У свим својим дјелима приказује нам се корјенитим Славеном, ватреним пријатељем Буњеваца и Шокаца, управо фантастом славенске нацијоналне идеје. Крај данашњих маџарских социјалних одношаја готово не можемо вјеровати, да би се у маџарском друштву сачувао оваки узор Славена, који је у непрестаној протимби с читавом маџарском културом и народним одгојем. Живући у краљевини, гдје је славенско племе потиштено не само правно, већ и по имену, он је израстао из свога славенскога племена као дуб и пише »Расправу о подунавских и потисанских Буњевцих и Шокцих« (стр. 180, тискана у Бечу, г. 1882.), цртајући њихов живот »народни, вјерски, умни, грађански и господарски«. Да се види о чему говори у тој књизи, наводим само наслове неких поглавља: »Мучеништво Славенах; Гдје могу коријен својег поријекла тражити Буњевци и Шокци подунавски; Да ли је оправдано рећи, да Југославени нису имали способности за основање државе; Удес Славенах у опће; Буњевци и Шокци у подунавју и потисју Старосједилци; Заслуге Славена подунавских и потисанских по државу Угарску, и њихово премучно стање, све до изагнања Турчина из Угарске...«

Најинтересантније је свакако посљедње поглавље, које говори о том, »да по Маџаре не има другдје спаса, већ у озбиљној равноправности свих народности угарских...« 

Фали књизи додуше гдјегдје знанствени тон, али овако писана — не само умом већ и срцем — изразитији је знак славенске душе Антуновића, који је хтио у тој књизи приказати славу својега народа. Та га је идеја, како у уводу књиге сам каже (стр. 4.) »стара и готово немоћна« принукала, »да понешто разбистри прошлост Буњевацах и Шокцах« ...

За младих је дана Антуновић писао опширнија дјела. Највеће му је »Бог с' човијеком на земљи«. Изашло је тиском у Вацу г. 1879. То је омашна књига у великој четвртини на 774 странице. Садржаје читаву теологију, исписану пучким стилом. Од библичких до правних и хисторијских темата, од догматских до моралних — све ту налазите угодно поређано и продахнуто мјестимице изљевима народне љубави. Књига има увод »Мојим милим одрастлим Буњевцем и Шокцем до знања«. У том уводу оправдава свој хрватски правопис, а маџарско-њемачки правопис, који је био прије у њих у моди, назива »накарадом«. Што су се прије тим правописом Буњевци служили, »то нажалост доказује стародобно просвитно сиромаштво«. Надаље у истом уводу оправдава, зашто пише ијекавачким изговором. То је, каже, средина између нашег икавачког и српског екавачког изговора и иде за јединством у књижевном језику.

»Човик с Богом у својих молба и прошња« (Калоча, г. 1884. стр. 897 у 8°). То је опсежан молитвеник, у ком се нада све одликују бројне молитве за разне животне прилике, пуне поезије, с вјерно оцртаним приликама, у којима се могу вјерници наћи.

Религијозна је књига »Славјан на светих дневих«, у којој понајприје описује црквене светковине, а онда народне обичаје Славена на те дане. Једно је с другим уско спојено, па се час чини, да читамо опис народних обичаја, а час црквених светковина. Говорећи н. пр. о светковању недјеље, каже меду осталим и ово: »Дични наш Славјан рађе ће у својој побожности допустити, да му се ма какова штета нанесе и учини, него да недјељу као што ваља не светкује...« Као што су каткада народни обичаји наивни, удари и Антуновић у наивне жице. Описујући примјерице обичај на Благовијест, кад Славени држећи, да се на тај дан све попито вино претвара у крв, обилно пију, те се и понапију, одмах их испричаје »не можда зато, што би триjезност хотомице погазити хтјели, него што би си пићем много крви набавити желили...« Књижица опсиже 142 странице осмине. Штампана је у Калочи г. 1875.

»Поучне искрице« (Темешвар г. 1872. стр. 274, 8°) је путопис по Италији. Антуновић је ту књигу писао г. 1869. још као уредник »Буњевачко-шокачких новина«. Говорећи о Трсту каже већ онда ове значајне ријечи: »Мислим, да ће равнатељи угарске државе по искуству учених Аустријанаца бити разборитији, па неће на обалах Ријеке и Далмације на роваш славјанства његовати талијанство. ... !« И у тој књизи има јаких куцаја Антуновићевог славенског срца. Права топлина његова избија истом из романа »Одметник« (у Загребу, г. 1875., стр. 293. у 8°). Главно је лице Игњат Јосип Мартиновић, који је био »невјеран буњевачкој својој мајци, одметнут народности и ријечи нашој, покаран и Богом и свијетом«, смакнут мачем централистичке Аустрије. Горка је судбина тога јунака, који је настрадао од њемачког мача, ма да је за вољу њемачке културе и језика био презрео свој материњи језик. Био је редовник, по нарави створен за говорника, вјешт њемачком језику. У тим својствима била је његова пропаст. Као њемачки проповједник замрзио је редовничку ћелију, постао ексфратар, професор на лавовском свеучилишту и горљиви присташа слободњачких, француских превратних идеја. Као такав замислио је и у Аустро-Угарској уроту против царског дома. Урота је била откривена, он уапшен, деградиран с части свећеничке и смакнут крвничким мачем 27. травња г. 1795. Код сваког замршаја радње, као добар гениј, сјећа писац »јунака« његове мајке, која му је на самртној постељи остављала најдрагоцјенији поклад: љубав према материњем језику, према славенској народности и католичкој вјери. Истом, кад је у тамницу дошао, сјетио се Мартиновић правог значења овог поклада мајчине љубави. — Осим нити славенског духа, који се цијелом приповијести досљедно провлачи, има у тој књизи безброј финих гнома, лијепо и вјерно оцртаних значајева и широки поглед на политичко стање тадање хвропе.

Још се спомињу ове Антуновићеве књиге: »Напутак« и »Црква Исусова«. Писац овакових књига заслужује, да га посебно истакнемо, не ради гомиле исписане хартије, већ ради оног славенског духа, који је стајао као славенска оаза у маџарској пустари, те је дао угарским Хрватима обилних доказа љубави према својем народу.[1]

Од остале буњевачке књижевности спомињем још ове књиге, о којима ми је дао податке вч. г. Блашко Рајић, жупник код св. Рока у Суботици: Духовна мана, молитвеник; издан првом око 1850 г. Приредио га кантор код св. Рока Подолски. Потомци Подолскога зову се данас »Völgyi« ... Г. 1907. прерадио је и на ново издао овај молитвеник Б. Рајић. Осим овог популарног молитвеника имају Буњевци још ове књиге: Слава Божја од Л. Мајча Будановића; Жива Ружица од Стипана Гргића, »ратара« из Szent Istvana; Мали Јагањац од Мије Мандића. Друга знатнија дјела јесу ова: Ивић Шиме: Писма рица; Божо Шарчевић: Рјечник; Б. Рајић: Народно благо, народне старовинске пјесме; Б. Рајић: Придслава, приповијест; Пајо Кулунџић: Народно питање и будућност Угарске; П. Кулунџић: Двије приче из Св. Писма; Стипан Гргић: Књига о маленом Исусу; Л. Будановић: 6-недјељна побожност.

Од перијодичне литературе вриједна је спомена »Суботичка Даница«, која излази већ лијепи низ година и »Коледар« из Будимпеште, што га издаје Коломан Рожа.

Већ споменути лист »Буњевачку-шокачку вилу« издавао је Иван Антуновић. Излазио је неко вријеме и »Буњевац«. »Суботичке Новине« издаје Матија Мамужић препозит и жупник у Суботици. Уредник им је Србин Н. Корановић. »Наше Новине« излазе као тједник у Суботици. Уредник им је Bela Meszaros. До недавна их је уређивао Б. Рајић у посве нацијоналном, буњевачком духу. Продајом тискаре доспјеле су »Наше Новине« у руке мање пријатељске буњевштини. Имамо напокон »Невен«, који излази већ тридесет и једну годину. Пар задњих година — особито откад је постао тједником — неумољивом се безобзирношћу бори за буњевачки језик, јуначки заступа буњевачке интересе, што више одгаја народ у том смислу, да је име Буњевац само једно покрајинско име народа, који је иначе хрватски. Невен и Невенаши на челу с Пајом Кулунџићем жилаво раде око оснутка буњевачке школске задруге. Већ се држала конституирајућа скупштина, којом се сјајно манифестирала хрватска буњевачка свијест и љубав према хрватском језику.

Језик је Антуновића и осталих Буњеваца чисто штокавачко нарјечје хрваштине икавачког изговора. Гдјекоји само писци иду за зближењем с књижевним језиком.

За све угарске Хрвате издаје маџарски »Католички Пучки Савез« поучни мјесечник и на хрватском књижевном језику, а уз то сваке године и календар. Знаду и ове публикације донијети каткада који чланак написан у духу хрватском, па тако и »Католички Пучки Савез« даје угарским Хрватима прилику, да на својем језику читају добрих и корисних поука.

Књижевност »Водених Хрвата«[уреди]

О књижевности »Водених Хрвата« написао је File Szedenich, учитељ у Peresztegu г. 1911. књигу под насловом »Наши писци и наша књижевност«, која има маџарски поднаслов »Magyar horvatok irodalomtortenete« (изашла у Шопрону код тискара Piri и Szekelya). У тој књизи приказује у кратко пучку књижевност (пјесме и приче), а у другом дијелу умјетну књижевност и животописе свих писаца рођених од хрватске мајке.

Белешке[уреди]

  1. Значајно је, да хрватске школске књиге не спомињу овог хрватског писца, који додуше није ишао за тим, да стече књижевно име, па је ипак постао књижевним и нацијоналним узором угарских Хрвата.

Извор[уреди]

  • Винко Жганец, Књижевност угарских Хрвата, Хрватска просвјета, бр. 4, стр. 214 и даље.