Курјак, баба и дете

Курјак, баба и дeтe
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Курјак гладан хођаше којекуда тражећи што да изе. Дође увече на крај села пред једну кућу и чује дете гди плаче и бабу гди га страши, говорећи да ако не умукне и не пође спавати да ће га намах дати курјаку. Ови стане чекати с| великом жељом неће ли баба то учинити. Док се дете утиши, престане плакати и запита бабу хоће ли га дати курјаку? „Не бој се ти, рано моја, одовори баба — ако курјак дође, ми ћемо га набости на они гвоздени ражањ што стоји за врати”. Онда ти курјак стане бежати, мислећи у себи: „Међер бабе у овом селу једно говоре а друго мисле”.

Наравоученије

Људи који своје пристрастије и користољубије за совет примају подобни су овом курјаку. Ласно верују оно што желе, нимало не размишљавајући је ли то могуће или не. достојни су не само преваре но и поруганија; прво: што неправедно, а друго: што будаласто желе и запевају. А наша нас бака учи да ако што у срдитости и страсти и речемо да ћемо учинити, кад се гњев и страст утоле, о том ни да не мислимо. Август цесар, отпуштајући од себе учитеља свога Аполодорија, запроси га да му даде свој последњи совјет како ће се владати. „Кад се год расрдиш, — одговори му учитељ — немој ништа ни учинити ни заповедити док не очиташ греческо азбуки од алфа до омега.” „Ал' док ја то очитам, проћи ће ме гњев”, вели му цесар. „То ја и хоћу”, одговори учитељ. Плутарх, за неку велику погрешку весма разгњеват на свога слугу: „Иди ми с очију”, рече му — „да нисам овако срдит, бих те здраво избио.” А Платон моли комшију да му протуче слугу. „Туци га сам”, вели му они. „Не могу, јер сам одвећ срдит.”

Гњев уподобљава човека зверу. А човек, ништа не ваља да чини као звер, без расужденија.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.