Кумова клетва
| Кумова клетва Писац: Јанко Веселиновић |
Дуге зимске ноћи прекраћују сељаци као и варошани. Или се неколико њих састану код казана, — кога у шали „духовником” називају — па се ту „исповедају”; или се искупе код једнога, па ту пију, певају уз гусле, разговарају и приповедају.
И ја бејах на такој једној седељци. Друштва беше доста. Писмо, певасмо и разговарасмо сити. Неки од друштва замолише неког чича Ранка Драгановића да нам штогод прича. Он усука бркове, попи чашу вина, повуче из свог дубоког чибука неколико густих димова, и поче причати.
У свем нашем селу нема човека старијег од мене. Ето, што нас је овде, знам за сваког кад се је родио. Много памтим! Памтим, кад ова наша црква не беше овде, него је била једна стара, тамо у гробљу; памтим кад је Равње „проваљено”: онда ми је било осам година; памтим кад је господар Милош изабран за кнеза, кад је збачен, кад је опет дошао. Много памтим! Знам кад су Турци овуда пролазили, кад су калуђери ишли од села до села, те исповедали, тукли жене што им не скидају вешалице меса, — па сам их мрзео горе од Турака.
К’о и данас знам кад су почели судити капетани овако по срезовима, и кад су почели да постављају кметове. Пре ти није капетана било, него село, онако „селски”, извиче једног за кмета, да му штап, и овај после кметује, догод поштено хоће да ради. Чим почне лагати, — ми њега сметнемо, па бирамо другог. Тако је то ишло пре код старог света.
Беше у нас кмет мој комшија Станојло Пуретић. Што беше богат и задружан тај човек, то нема данас! Он као домаћин, па четири његова брата, па два синовца ожењена, па два и син нежењени, и три девојке на удају, па жене, деца пуна кућа. Имања на по села. Ту су њиве, ту ливаде, пашњаци и шуме; по њивама се лелујаше стрмнина[a] или родни кукурузи, а по пашњацима пасијаше ергела коња и читави чопори говеда, оваца и свиња.
Станојло беше човек висок, прав к’о свећа, крупан и снажан. Треба му само погледати оне две снажне руке, па да се клони од њега. Морало му је бити преко 50 година, јер беше просед. Нарави је био чудновате. Што рече — не порече, па да би главу изгубио! Никога није слуш’о, радио је све по својој памети. У кући му нико није смео преко његове наредбе, — у општини такође, јер се тада наљути и бије све, чим год дочепа. Обично носаше у руци бич и њиме би млатио кога стигне, кад се наљути.
Онаког домаћина и није било у свету! Онолики народ и деца, — па то све ка’ анђели! Он само устане изјутра, а устај’о је рано, па тек викне: — Милисаве!
Најстарији брат дође, а он онда одређује пос’о, и тада свако иде на свој рад. Ту није смело бити забуне! Он се онда умије, прекрсти неколико пута, оде до чардака, препне се на њ и накупи и зобницу кукуруза; онда седне и окоми их, па онда оде те нахрани мале прашчиће. (То му је био најмилији пос’о). Кад се врати, викне снаху која га служи, (то је обично најмлађа од жена), она изнесе, те му полије. Пошто опере руке, она му износи доручак; кад се мрси, сува меса или сланине, а кад се пости, папуле од пасуља; али било мрс или пост, увек је на синијици[b] бела као снег погача, која се под ножем вила к’о кајиш. Он узме своју чутурицу, прекрсти се, помене Бога и свог св. Аранђела, па нагне. После доручкује. Кад се нахрани, сна̂ измакне синију и служи му вино. Он извади свој дуги чибук, маши се за дуванкесу, коју је начинио од бешике, и напуни лушу; сна̂ му донесе жишку, и онда задими.
Кад му дођеш кући, ти си дочекан к’о владика, — Боже ’прости! Само гледиш шта се чини од оног народа. Станојло обично ћути и пуши, па кад му што затреба, — он се само мало искашље. Лете оне снахе ка’ да су им крила подметнута! Очима траже да виде шта треба, јер Станојло ништа не говори. А ти... ти само треба да кажеш шта желиш, — па је сместа пред тобом! Ето нпр. пио би „варену ракију”, ти само реци, — а у Станојловој кући слободно заискати:
— Донеси де једну варенику, дијете...
Ама сместа је пред тобом! Ка’ да је она жена држи у недрима к’о јабуку! Ето, таки вам је био Станојло у својој кући.
А у селу?.. У селу беше бесан као и у кући. Пре ти није било овако судница као данас, него онда бејаше како лиснато дрво, — или пред кметовом кућом или насред села, — судница. Ту кмет обично суђаше парничарима који му на тужбу дођу. И у нас беше, — баш на „крсту” — тако једно дрво; сад га већ нема више.
Станојло изађе на „крст” (раскршће где се обично удари велики крст). Људи који имају да се парбе или туже, прилазе њему, назову Бога и поздраве се, па му онда приносе жалбу. Станојло лепо сваког саслуша, па тек онда рекне: „нека то и то буде овако или онако!” и — тако остаје.
Кад треба да се састанемо, или ради каквог договора, или ради каквог кулука[c], Станојло то одмах — на дан пре — нареди бирову[d], ћоравом Вељку, те овај обзнани народу. А умео је да подвикне пусти, па да се чује по свему селу! И онда, само немој доћи, па се држи круто. Бадава би се ти бранио да ниси чуо, — Станојло те само погледи, па тек осече:
— Двадесет и пет!... Вељко, па кажи де му! Он вели да те није чуо.
Моли, куми, братими, вежи небо за земљу — не помаже! Што је Станојло рекао, оно мора бити, па да би он због тога и с Богом ратов’о. Вељко ошине као гујом, па се онда добро чешеш и свакад чујеш кад Вељко викне.
Кад купи порезу, он све бележи у рабош[e], и онда зна све поименце који је дао и колико је дао. А и ту је био жесток. Само рекне: — За недељу дана — од данас — хоћу да ми је пореза у рукама!...
И тада појаше његовог ђогата, узме онај проклети бич, па ко не да, тај буде шибан к’о нико његов. Морало би бити, па да би све продао за порезу. Старији људи то су волели, па су хвалили Станојла где га год стигну:
Оно ваља! Онако се кметује! Он ти неће да човека дуго мучи: те јеси ово, те јеси оно, — он ти њему цепне, па се пуши! После нема врдања: што Станојло рекне, мора бити као хлеба, ако хоћеш да си сит!... Бадава, онаког кмета немају друга села.
Млађи свет није баш тако волео Станојла. Он им се није допадао зато што је био сувише самовољан, па имао право — немао. Али не смеђаше преко старијих.
А Станојло... Он кметоваше као што је навико. Није могао помислити да би се могао наћи ко да му се противи. Па ипак нађе се.
То беше његов кум Срећко Сокочић.
Омален, сед, румена лица, крезуб а кочоперан старчић, — то беше Срећко, или, како га ми у селу звасмо: чича Срећко! Бог да га прости! беше то весео чичица. Никад не могаше разговарати с човеком, а да се не врти као чиков и да не бије штапом у земљу. Кад види да га слушају и да му одобравају, он чисто не зна шра да ради од радости... мило му је ка’ да је Бог зна шта добио.
У селу је важио много чича Срећко. Кад је год требало о чему крупнијем већати — одмах су позивали чича Срећка; а он би тада, весео што неће паметни људи ништа без његовог савета да ураде, дошао одмах, па би о свакој ствари говорио много и саветовао би да се уради овако или онако.
Међутим, он речима неће никад казати да му је то мило; шта више: он се љути, праћака и баца, говори сваком како га једнако зивкају, и како мора да оставља свој пос’о, па да иде тамо и да са кметовима ствари уређује, — али, најпосле, он то чини за љубав општини. Али ми видимо како је то њему мило, како његовом виком мисли да је прикрио од нас радост, па се само слатко насмејемо кад нам он леђа окрене.
Једанпут, не знам зашто, поџавеља[f] ти се он са својим кумом, кметом Станојлом. Станојло рече нешто, а чича Срећко то не одобри, него поче да доказује онде да то није никако добро. Станојло, научен да се његово прима, једва отрпи ти пред светом, али онога часа омрзе свога кума Срећка, и гледаше згодну прилику па да му врати жао за срамоту.
Чича Срећко, опет, поче зуцкати помало против Станојла, називајући га: самовољом. Гдегод међу људе дође, одмах почне о Станојлу говор. Млади свет врло миловаше да се са чича Срећком разговара.
Станојло то дочу. Као да се помами кад му то казаше. „Ама зар да он једини сме на ме? Зар други да ћуте, а он сам да ме клевета? Платиће ми то одмах!” Тако мишљаше Станојло... И већ да полети, па да изрече своју осуду: двадесет и пет, Вељко!... али се опет уздржа, премишљајући: „шта ћу му? стар је човек; а после... после тога и кум ми је ... ко би то смео?”
Дан за даном пролазаше. Људи рађаху своје послове. Чича Срећко ка’ да се примирио, ал’ опет по мало зуцне против Станојла; а Станојло опет чекаше згоду, па да за све плати своме куму Срећку. Даде му се и та прилика.
Беше баш лицем на „Огњену Марију”. Људи обично не раде у тај дан, него се окупили око „крста”, па ту разговарају. Беше ту и Станојло и Срећко и други поштени домаћини. Седе и причају.
— Ко ли је оно? — рече чича Јова.
— Мирко — вели чича Срећко, метнувши шаку над очи.
— Који Мирко; Зар Стојић?
— Јес’, он.
— Што ли онако хити?
— Не знам ја Бога ми — рече чича Срећко.
У тај мах Мирко, те међу њих.
— Помоз’ Бог!
— Бог те чуо!
— Шта ви радите?
— Ет’... седимо.
— Што си се ти тако ознојио? — пита га чича Срећко.
— Ама тражим тебе.
— Мене?
— Ја. Они твоји „врзињаци”[g] пустили волове у моје кукурузе, па све потрли.
— Не може бити!..
— Хајде, да видиш.
— Ама, како то да пусте?
— Е како. Говорах ја теби, да ти је плот до моје њиве посрнуо и да треба да га поправиш. — Знаш, Богу ’вала, да ти је мраоња „дерач”.[h]
— Ја... ја... а ја рекох деци да причувају — па ето пустише... Па велиш много штете?
— Много, Бога ми!
Станојлу синуше очи.
— Вељко — викну он.
Ћорави Вељко дође.
— Јеси л’ вик’о ти, да људи чувају стоку, да не улазе у штету?
— Ја’оме! — рече Вељко.
— Јеси л’ каз’о да ћу да казним свакога који буде пустио стоку у туђу храну.
— Јесам.
— Па, куме Срећко? рече Станојло, једва прикривајући радост што му дође тако „на ногу”.
— Овај... куме... ја сам и каз’о мојим, а... овај... виш’ ти њих... пустили...
— Па каки си ти старешина, кад те твоји млађи не слушају?
— Слушају куме... али.. ето ви’ш... деца, па се заиграла... Овај... што буде штете ја ћу платити... ја ћу платити... ја не одричем...
— Знам ја да ћеш платити! Ти и мораш платити — нећу ја! Ама зашто да то буде?
— Па... више неће.
— Више и не сме! Ама, јеси ли ти чуо да је Вељко вик’о, да ће сваки да буде кажњен ко пусти марву у штету?
— Чуо сам.
— Па ниси послуш’о... а?
— Па... деца...
— Вељко; спреми де!...
— Шта куме... шта?... викну чича Срећко, скочивши као опарен.
— Шта? Двадесет и пет!... ето шта!
Страшан ли беше Станојло. Оне велике веђе наднеле му се на очи, па му се сјаје два ока ка’ две звезде. Чича Срећко погледа у њега, погледа... па задрхта кошуља на њему.
— Коме двадесет и пет?
— Теби!... једва изговори Станојло.
— Мени!
— Теби!
— Зар овој седој коси? рече чича Срећко скинувши капу и ухвативши пуну прегршт белих власи.
— Јес’!
— Зар куму, који те је на рукама држао?
— И куму и мом оцу и Богу... и... свакоме ко не слуша!... Доле!
— Ја ћу да платим — рече чича Срећко.
— Доле! — рече Станој’ло.
— Доле?
— Доле!
— Нећу!
Засјаше му се мале очице и он потеже нож. Погледа око себе па викну:
— Ко ми приђе... мртав је! Кум Станојло, ево да ти за сваку батину платим дукат. Видиш ову седу косу... види!... обелих, а не добих ни једне батине. А ти... ти хоћеш да ми удариш двадесет и пет!
— Ја хоћу! Вељко држи!
Вељко притрча, удари штапом по руци чича Срећка и — нож испаде. Вељко га стеже за мишице. Људи поскакаше.
— Шта хоћеш ти Станојло? — викну чича Јован.
Станојло докопа штап, скочи на Јову и подвикну:
— Натраг сви!... Вељко поведи га на мацке[i].
Свет стукну назад. Нико не смеде ни погледати Станојла, а џаба[j] ти да му убрани што је наумио. Све је ућутало. Чини ми се да би човек чуо како лупају срца... Станојло само дрхташе од радости.
— Не на кума и Св. Јована, — викну чича Срећко, кад га доведоше до оне несрећне даске што се зове: мацке.
— Ја и нећу на кума — рече он, као мирним гласом, и скиде капу, па је метну на земљу подаље од себе.
— Ето, кумство је у капи.
— Куме, да платим...
— Сад ћеш платити.
Људи окренуше главе, па гледе тамо у честу. Вељко докопа чича Срећка, који најпосле мољаше, и обори га на мацке, па му гвожђем — удешеним за руке, ноге и леђа — прикопча тело за даску. Одмаче се да бира штап. Чича Срећко опет мољаше, а Станојло набра обрве, па само кад и кад рекне:
— Ето, кумство је у капи!
... Ћорави Вељко баци изломљен штап и откопча чичу од мацака. Чича Срећко ћуташе лежећи као да нема живота у њему. Вељко га згура с даске на земљу. Чича скочи; закрвављеним, плачним очима погледа по скупљеним очима погледа по скупљеном народу, баци поглед на Станојла, који врдаше са очима, и Вељка који стајаше уз Станојла, чешући се мирно по глави, па онда обори очи доле... Поћута неколико тренутака тако оборене главе; груди му се надимаху, руке отпустио низа се... Наједанпут му ударише сузе и он поче јецати. Докопа се оберучке за очи, дође до крста и наслони се на њ... Онда диже главу, погледа по скупљеном народу и пљуну:
— Срам вас било!... Зар да се овако шта пред вама деси?... јес!... ви нисте људи!
Он скиде капу с главе, прекрсти се и целива онај крст па викну:
— Свемогући Боже! Чуј гласак црва твога! и слушај молитву његову!...
Онда погледа на Станојла; овај се уздрхта.
— Да Бог да куме дочекао јада за живота твога!... весеље ти се у жалост претворило!... Семе ти се затрло, а ти, јуначе, не могао душе испустити, док преда ме на колена не паднеш, да опроштаја тражиш!... Велиш, кумство је у капи — и, ето, ти си га прекршио... и ја га кршим и... више нисмо кумови!...
То рекавши баци капу — коју држаше у рукама — под ноге, и сву је изгази. Онда прође кроз народ и оде кући. Ветрић се играше са његовим, као снег белим власима, а народ гледаше за њим дршћући од страха.
- ↑ Стрмнина — жито.
- ↑ Синијица — мала трпеза.
- ↑ Кулук — принудни рад.
- ↑ Биров — општински викач.
- ↑ Рабош — дашчица за бележење урезивањем.
- ↑ Поџавељати се — посвађати се.
- ↑ Врзињак — немирно дете (који прескаче врзине).
- ↑ Дерач — во који руши ограду.
- ↑ Мацке — справа од дрвета у коју су се некад полагали људи осуђени на тучу.
- ↑ Џаба — узалуд.
Извор
[уреди]Веселиновић, Ј. 1926. Приповетке. Београд: Издавачка књижарница Геце Кона. стр. 518.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јанко Веселиновић, умро 1905, пре 119 година.
|