Крвава пјесма
Чујте, браћо, да вам јаде кажем,
Наше црне да опишем дане:
О Фурјану, селу кршевиту,
Кршевиту али поноситу.
Осамнаестог априла мјесеца 5
Четрдесет и друге године,
Те године тешке и крваве,
Када многе попадаше главе,
Када многе куће изгореше
И огњишта пуста остадоше, 10
Љешевима с’ јаме напунише,
Из Броћанца курир долетио
У свитање јутра прољетнога,
Ћујић Миле, дијете од јунака,
Омладинку Зору дозивао: 15
„Устај, Зоро, жалосна вам мајка,
Ето к вама усташких крвника
Од Цетина, гнијезда крвавога.
Од неког су душмани дознали
Да нам овдје партизана нема, 20
Да су наши ошли батаљони
Према Плашком према Јасеници;
Ошли бити црне Талијане
И четнике, српске издајице;
Да су пусти Фурјан и Машвина 25
Остали без својих бранитеља;
Па се дигле звијери острвљене
Да по селу покољу нејачи.
Зато бјеж’те у село Машвину
Јер крвника тамо јоште нема.“ 30
Истом они у ријечи били
Прве куће у пламен букнуше,
А из кућа народ поврвио;
Голо, босо што се из сна тргло,
У бунилу не зна што да ради. 35
Граби мајка четверо дјечице,
Ког на леђа, ког за руку вуче;
Граби старац троје унучади,
Дјецу вуче а и сам посрће
Јер му старо оронуло тијело, 40
Ал’ невоља гони да се креће,
У миру му не да умријети.
Мали брацо, нема осам љета,
Носи секу од године дана;
Млада снаша лани доведена, 45
Носи млада болесну старицу,
О појасу чедо нерођено;
Неко вуче торбу натрпану
У невољи крува да се нађе,
Неко крува а понеко рува — 50
Што је коме прво дошло руке.
У шталама стока је остала,
У свињцима остале су свиње,
Пуне шкриње рува ђевојачког
И понешто жита на тавану 55
Што у земљу није закопано;
Све остаје, да се глава спаси,
Док се живи дотле се и нада.
А сад чуј ме, мио побратиме,
Слушај јаде па сузе пролијевај 60
Над судбином раје пет стотина,
Нити криве нити коме дужне,
Што је српско име понијело.
Пред њима је Зора омладинка,
Млада цура ама соко сиви. 65
Окренуше брду у планину
Не би ли се горе дочепали
И Машвине, села широкога;
Мисле тамо не има душмана.
Кад стигоше на руб од планине, 70
Ево њима јада изненада:
Из планине пушке заштекташе,
Залајаше пушкомитраљези;
Дочекало стотина крвника
У засједи, црн им образ био, 75
К’о да чека чету партизана
Који носе пушку о рамену,
А не ово раје голоруке.
Када први плануше плотуни
У гомилу ђе промашит неће, 80
И ђе куршум двојицу убија,
Ту стотине на земљу падоше,
Попадаше и мртви и живи.
Наста врисак што гору пролама,
Наста лелек небо да заплаче. 85
Тад из грма скочише крвници,
Искочише, ноже повадише;
Ти јунаци из Цетина града,
Та гомила прљавога гада
Жене, старце клати започеше, 90
На ножеве дјецу набијаше,
Кундацима главе разбијаше;
Ту потоци крви потекоше,
Е, помишљах, нико не остаде
Јер све лежи по земљи крвавој. 95
Ал’ да видиш Зоре омладинке.
Викну млада иза свега гласа
И надвика врисак и јауке:
„Бјеж’те, браћо, свак на своју страну,
Не би л’ неко неђе утекао, 100
Јер овако нико остат’ неће!“
И да видиш чуда, побратиме,
Дигоше се здрави и рањени
И прснуше на четири стране,
На усташе многи налетише, 105
Па се ови с њима забавише,
А мимо њих други пролетише.
Неки од њих селу полетише,
Ал’ видјеше тамо пута нема
Јер је село бакља од пламена. 110
И још, брате, да ти чудо кажем,
Хоћеш ово моћи вјеровати:
Из села се пљачка извозила,
У чопору стока изгонила,
За стоком се гласна пјесма чује: 115
Што Србима Анте поручује.
Када пјесму и кољачи чуше,
Када чуше, већма побјеснише,
Као бјесни вуци завијаше,
На све стране у лов полетише, 120
Што стигоше на мјесту убише.
Тад по неку цуру ухватише,
Свезаше је па је оставише.
И ионово да ти чудо кажем,
Ко год својим очима не види, 125
То је сваком тешко вјеровати:
Када они покољ довршише,
Тада гњусну работу почеше;
Повезане цуре покупише,
Из крви их мало изведоше, 130
Па одјећу са њих покидаше,
На црну их земљу оборише,
Покрај главе ноже ударише
Да покажу што их чека тужне,
Што их чеха ахо се опиру. 135
Што их чеха оне добро знају,
Па похорне биле ил’ не биле;
Хватају их хрвавим рухама,
Хватају их за бијело тијело;
Опет с’ чуше врисха и јауци, 140
К’о да људе расхидају вуци;
Пола мртву један савлађује,
Други своју по зубима бије,
Трећа шути, очима преврће
И умрије, жалосна јој мајха; 145
Побјешњели није опазио
Да је на њој рана смртоносна.
Мила браћо, што да зборим више,
Њих педест тахо урадише,
Ножевима онда их похлаше 150
И у хрви голе оставише.
Ал’ усташа Орешковић Миле,
Од Госпића из Широке Куле,
Зачуо је Зору омладинху
На почетху кад је повикала: 155
„Бјеж’те, браћо свак на своју страну!“
И потекла у једну шикару.
Орешковић за њом потрчао.
Тад би Зора можда и побјегла,
Ал’ је друга сусрела невоља: 160
У бјежању наишла на мајку
И још једну сестрицу нејаку.
У том стиже и сестра јој Драга
Са нејаким у рукама сином,
Малим Бранком од четир’ године. 165
Орешковић сад их лако стиже;
Кад стигао, он се окренуо,
Опазио двојицу усташа,
Опазио ђе се приближују
Не би ли му лова преотели. 170
Као псето кад дочепа кости,
Тако и он на њих зарежао,
Спреман да се са њима покоље,
Да му они не преотму плијена
Кога, каже, сада не би дао 175
Ни самоме Анти поглавнику.
Орешковић’ знали су крвника,
Са којијем никад шале није
Када сам са робљем располаже,
И док псећу нарав задовољи, 180
Па се оба натраг повратише
Да са Милом не замећу кавге.
Он поћера робље у јаругу,
Кундаком је мајку оборио,
А чизмом је друге ударао. 185
Ал’ и то се лакше подносило
Него оно што је говорио:
„Ајде, каже, крепалино стара,
Одмах сам те могао убити,
Ала хоћу да то сви гледате 190
Како ћу ти ћерку удесити
И пред твојим очима заклати."
Кад сиђоше доље у јаругу,
Опазише изнемогла старца;
У јаругу коње доћерао, 195
Два зеленка љепши од љепшега,
Сакрио се не би л’ умакао.
Усташа се коњ’ма насмијао,
Још је једну жељу постигао;
Одјашиће у Широку Кулу 200
Па се своме ћаћи похвалити
Што у боју јунак задобио!
Ту се јадном наругао старцу:
„И онако теби гроб је близу,
Послаћу те богу на истину 205
Да с’ не мучиш по овим брдима;
Али хоћу да још нешто видиш:
Како млади данас уживају
Кад поглавник овдје господари.“
Ал’ је крвник неопрезан био, 210
Покрај себе пушку оставио,
Омладинку Зору пограбио.
Али Зора, јуначко кољено,
У лице му нокте урезала,
До коња се тако догураше 215
И обоје под коње падоше.
Тад се од њих коњи поплашише
И са собом старца однесоше.
Кад усташа виђе што се ради,
Да се цура покорити неће, 220
Од појаса ножа извадио,
Три пута је ножем дохватио.
Тад је сестра Драга прискочила,
Старој мајци дијете добацила,
Па усташу за руке зграбила, 225
Рањена се Зора подигнула
И за гола ножа ухватила,
Ухватила, руку обранила,
Али ножа није испустила.
Кад се Зора ножа докопала, 230
Са њиме је усташу заклала.
То се тако брзо одиграло
Док би дланом о длан ударио.
Мртав крвник у јаруги крчи,
А рањена Зора пушку узе, 235
Са усташе фишеклије скица.
Али јадне, слаба им је вајда:
Руковати пушком не умију;
Али још је глава на рамену
И одатле бјежати се мора. 240
Свих петеро у грм замакоше
И рањену Зору помогоше,
Помогоше и ране завише;
Само Зора даље им не може
Јер је много крви изгубила. 245
Сада им је Зора говорила:
„Брже ову пушку закопајте.
Ако опет злотвори наиђу,
Нек убију, нек пушку не нађу.
Ако која жива преостане, 250
Партизан’ма нека за њу каже,
Овом пушком нека нас освете.“
Чуј ме сада, мили побратиме,
Да прозборим јоште двије ријечи
О Драгици, сестри Зоричиној, 255
Без које би Зора погинула.
Није томе два мјесеца дана,
Драгица је била ухваћена
Од крвника, домаћих усташа,
И на јаму свезана вођена 260
Са педесет својије’ сељана,
Са јаме је свезана побјегла;
Све остале овђе су побили,
Побили их без метка једнога,
Чекићима и трнокопима. 265
Ал’ Драгица, Мандића кољено,
Страх јој није душу саломио,
Него јој је боље учврстио.
Да Драгице овђе није било,
Петеро би људи погинуло; 270
Усташа би жив се повратио,
Повратио и пушку однио,
С њоме другу нејач убијао,
У Лику би коње одјахао,
Свом се ћаћи Јоси похвалио 275
На јунаштву што је задобио.
Сада мртав лежи у јаруги,
Гавранови очи му копају,
Кобно гачу и свијету причају
О крвавом овом догађају. 280
О, проклети граде Цетинграде,
Који чуваш овакве звијери
Што каљају твоје име славно
Од кога су Турци зазирали!
Знадете ли, крвави изроди, 285
Сав се народ поклати не може!
Наше ће се чете повратити,
Разбојиште ово осветити!
Партизани Срби и Хрвати
Тражиће вас да се рачун плати, 290
Па ће ваша мајка закукати,
Домовина издајником звати.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
