Краљ Симеун
Браћо моја и дружино редом,
Ви остав'те вашу лакрдију,
Послушајте нашу даворију;
Ход те, браћо, да се послушамо,
Да по једну пјесму испјевамо, 5
Од Удбине, што је за дружбине,
Да видите чудо не виђено,
Чудно чудо што казују људи,
Да но ниђе прије није било.
Једно јутро, у свету неђељу, 10
Прије зоре и бијела дана,
Огријало од запада сунце,
То не бјеше од запада сунце,
Но то бјеше краље Симеуне,
Па он иде Светој Гори цркви, 15
Да с' престави, па да се посвети,
Па из краља огријало сунце,
Па по трави пригријали зраци,
По народу мирис ударио.
Кад је краље први дан путово, 20
Нешто краља забољела глава;
Кад је краље други данак био,
Забоље га и срце и глава;
А кад краље трећи дан путова,
Баш се краље на смрт разболио, 25
Па дозивље двије вјерне слуге,
Радосава па и Радисава,
Па он њима вако проговара;
„Чујете л' ме, моје вјерне слуге,
Ја се јесам на смрт разболио, 30
Ви начин те самртну свијећу,
Лијепо ми ноге опружите,
И л'јепо ми очи заклопите,
А л'јепо ми руке сакрстите,
Па у руке припалите свјећу, 35
Па по томе, моје вјерне слуге,
Ви отид'те Светој Гори цркви,
Те сјеците тисова дрвета,
Начините тисова носила,
На носилма извезите, ђецо, 40
Извезите крсте и иконе;
Л’јепо мене свеца окупајте,
Окупајте, па ме преобуц'те,
Па ме тур'те, моје вјерне слуге,
На тисова тур'те ме носила, 45
На чело ми златан крст метните,
Код главе ми припалите свјећу,
Капе скин'те, те ме цјеливајте,
Гологлави па ме понесите,
Понесите Светој Гори цркви. 50
Па по томе, моје вјерне слуге,
Кад будете у земљи чивутској,
Из мене ће огријати сунце,
Па по трави пригријаће сунце,
По народу мирис ударити, 55
Запазиће млога Чивутија,
Износиће не бројено благо,
Не мојте се, ђецо, преварити,
Да ви мене, свеца, продавате,
За једно — но небројено благо. 60
Па по томе моје вјерпе слуге,
Кад будете у земљи шокачкој,
Из мене ће огријати сунце,
Па по трави пригријаће сунце,
По народу мирис ударити, 65
Опазиће млога шокадија,
Износиће на товаре благо,
Не би л' мене откупили свеца,
Не мојте се преварити, слуге,
Да ви мене свеца продавате, 70
За једно — но на товаре благо,
Кад то види многа покадија,
Ђе ми кости продават' не ћете,
За њихово на товаре благо,
Изводиће шокачке ђевојке; 75
Не мојте се, ђецо, преварити,
Да ви њима моје кости дате,
За њихове лијепе ђевојке,“
Још то краљу у ријечи бјеше,
Но да видиш двије вјерне слуге, 80
Радосава па и Радисава,
Начинише самртну свијећу.
Кад то виђе краљу Симеуне,
Он је њима вако бесједио:
„Хвала вама, моје вјерне слуге, 85
Кад ви мене л'јепо послушасте,
И самртну свјећу начинисте.“
То говори а с душом се бори,
То изусти, лаку душу пусти.
Но да видиш двије вјерне слуге! 90
Л'јепо њему очи заклопише,
А л'јепо му ноге опружише,
А л'јепо му руке прекрстише,
У руке му припалишe свјећу,
Уклонише у десницу руку, 95
Па одоше Светој Гори цркви,
Те сјекоше тисова носила,
Исјекоше и начинише их,
На носил'ма извезоше слуге,
Извезоше крсте и иконе; 100
Па тад свеца л'јепо окупаше,
Окупаше, па преобукоше,
Турише га, браћо, на једно —
На једно — на тисова носила,
На чело му златан крст метнуше, 105
А код главе запалишe свјећу,
Гологлави свеца цјеливаше,
Гологлави свеца понијеше,
Све трчећи они носе свеца,
Понијеше Светој Гори цркви. 110
Кад су били у земљи чивутској,
Ал из свеца огријало сунце,
Па по трави пригријало сунце,
По народу мирис ударио,
Запазила многа Чивутија, 115
Па износи небројено благо,
Не би л' они свеца откупили;
Но да видиш двије вјерне слуге,
Они не ће свеца да одморе,
Док изнеше из земље Чивутске. 120
Па су онда њега одморили.
А кад бјеху у земљи шокачкој,
Ту из свеца огријало сунце,
Па по трави пригријало сунце,
По народу мирис ударио, 125
То запази многа шокадија,
Па износи на товаре благо,
Не би л' они свеца откупили;
Но не даду двије вјерне слуге
За њихово на товаре благо. 130
Кад то виђе многа шокадија,
Тад изводи лијепе ђевојке,
Ал не даду двије вјерне слуге,
Кости свеца за лепе ђевојке,
Него они свеца пронијели, 135
Па су свеца потље одморили.
А по томе свеца понијели,
Понијели Светој Гори цркви.
— Но да видиш Милутина ђака!
— На крилу му стари игумане, 140
Те га биште Милутине ђаче, —
Проли сузе нуз бијело лишце,
Те покапа старца игумана.
Кад то виђе стари игумане,
Он говори ђаку Милутину: 145
„Што је тебе, Милутине ђаче,
Те ти лијеш сузе нуз образе?
Али си се ужелио мајке,
Али не мош књигу да научиш,
Оли хоћеш, да те жени мајка?“ — 150
Па говори старац Игумане:
„Ако си се ужелио мајке,
А ти иди, те ти виђи мајку;
Ако л' не мош књигу да научиш,
Не учи је, не научио је: 155
Ако ли се хоћеш да ожениш,
А ти иди, те се жени, сине,
Да Бог да ти и то срећно било!“
Кад то зачу Милутине ђаче,
Проговара старцу игуману: 160
„О, чу ли ме, отац, игумане!
Ја се нисам ужелио мајке,
Ја сам јуче виђ'о моју мајку,
А ја могу књигу да научим,
И ја не ћу да ме жени мајка, 165
Већ видиш ли, стари игумане,
Двије слуге краља Симеуна,
Радосава, па и Радисава,
Ђе ни носе свеца Симеуна,
Они носе Светој Гори цркви, 170
Све трчећи они носе свеца;
Сама ће се црква отворити,
Меденице саме залупати,
А саме се свеће припалити,
И кандила сама упалити, 175
Из икона сузе ударити.“
Још то ђаче у ријечи бјеше,
Сама је се црква отворила,
Меденице саме залупале,
А саме се свјеће припалиле, 180
И кандила сама упалила,
Из икона сузе удариле,
Док донеше двије вјерне слуге,
Светог краља свеца Симеуна,
Па ступише у Вилиндар цркву, 185
Гологлави с' сташе Богу молит”
Кад то виђе стари игумане,
Он повика тридест калуђера,
И повика триста ђеце ђака,
Службу чине три бијела дана; 190
Проговара светац Симеуне:
„Вала вама моје вјерне слуге,
Вадосаве, па и Радисаве,
Кад сте мене лепо послужили,
Да Бог даде, моје вјерне слуге, 195
Више ником већ не слуговали.
Веће вама други слуге били;
Да Бог да се млади иженили,
Са љубама пород изродили:
По двје шћери, по четири сина!“ 200
Тако било, више пјесме нема,
Онда ј' било, сад се приповједа,
Од мен' пјесма, од Бога вам здравље!
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg