Краљ Вукашин/20

ЧИН ТРЕЋИ

ПОЈАВА VI

ПОЈАВА VI
Бојиште. Лазар с многом пратњом улази с једне стране, а Бојо с друге. —

ЛАЗАР:
Спазише ли Драшка у шумици?
БОЈО:
Још никако.
ЛАЗАР:
Чим заставу б’јелу
Ја развијем, он нек удри махом.
БОЈО:
Идем да му кажем, па ћу отуд
Да помњиво презам Вукашина;
Ил’ он мора, ил’ ја пасти данас. (Отиде)
ЛАЗАР:
Не стојимо овдје најзгодније;
Склонимо се.
(Одлазе — Мало за тим долази с друге стране Вукашин с Голубаном и још некома.)
ГОЛУБАН:
Немој даље, царе.
ВУКАШИН:
Све бих рек’о да кнез оно бјеше.
Толико се приближити смио!
ГОЛУБАН:
Ал’ и сам се одвише излажеш;
Већ до тебе продр'јеше два пута
Коњаници кнежеви.
ВУКАШИН:
Кад храбро
Лавићи се бију, лав да стоји?
Данас морам, вр’једни Голубане,
Показати сву врлину своју,
Да је у свој војсци удвостручим. —
Гле, гле тамо из шумице оне
Лазаревци продиру са виком!
Небеса ми! ми смо опкољени.
ГОЛУБАН:
Када брже! Нама иза леђа
Кан’ из земље ови поникоше.
ВУКАШИН:
Јамачно су ноћас неспажени
Провукли се у шумицу ону.
Они за мном а преда мном — Лазар!
Голубане, иди хитно Гојку
И реци му да савије брже
Л'јево крило на сриједу нашу
Окренув се к задњим нападач’ма.
А Угљеша десно према предњим.
Тим ћу боју преокренут’ лице,
И из ср’једе подупират’ оба.
(Одлази Голубан)
Ето на нас јака чета иде.
Уред, дјецо, на напријед храбро;
Растјерајмо тај рој скакаваца.
(Сви отидоше, за њима трче преко по3орнице војници.
Чује се судар, па за тим одступају Вукашиновци).
1. ВОЈНИК:
Цара стеже највећа опасност.
2. ВОЈНИК:
Паде с коња, ја не видјех друго.
3. ВОЈНИК:
Да га није ваљан неки племић
Заклонио штитом, био би га
Посјекао један Лазаревац.
(Одлазе. — Долазе Лазар и Бојо с четама.)
ЛАЗАР:
Вјешт је обрт, ал’ га се не бојим;
Сад јурнути са свом снагом треба
На средину, и провалит’ му је;
Побједа је тад извјесно наша.
БОЈО:
То ће, кнеже, бити бој из нова
А за њ већ је касно; ноћ наступа.
ЛАЗАР:
Напр’јед ипак; ако се вечерас
Све не сврши и сутра је дана.
Јуриш, браћо, јуриш на средину.
(Одлазе сви. Бојо остаје.)
БОЈО:
Већ га бијах стровалио с коња,
И над главом махнуо му сабљом,
А несрећни Никша избави га!
Шта то значи?
(Улази Никша).
НИКША:
Ти си Бојо? бјежи;
Гојко за мном узастопце ступа.
БОЈО:
У шакама имах Вукашина,
А ти, ти од мене да га отмеш?
НИКША:
Ни од чије, већ од моје руке,
Знај, Вукашин мора погинутн. —
Ну ето их... Да што не посумне,
Привидно се бијмо... Бјежи сада.
(Бјежи Бојо, а Никша трчи за њим. Међу тим
стиже Гојко а Никша се враћа).
Измаче ми царев тај нападач.
Да и њега могах погубити
Дјело би ми довршено било.
ГОЈКО:
Велико је и без тога, Никшо,
Цар ће ти га кашње наградити;
А међу тим узимље те мјеште
Погинулог вјерног Голубана
За својега штитоношу.
НИКША:
Мене?
ГОЈКО:
Радујем се што ти први могу
То јавити. Иди к њему с мјеста.
НИКША:
Хвала цару на том поуздању.
(Вјечна правдо, и сама ме дакле
Означаваш за свог осветника). (Отиде)
ГОЈКО:
Шта и с наше и с кнежеве стране
На одступак зазвечаше трубе?
Угљеша се враћа! Шта је, брате?
УГЉЕША (ушав):
Бој прекинут с наступиле ноћи,
Обје војске остају на мјесту
На коме су сада. Ми нећемо
Под шатором ноћити, већ овдје.
ГОЈКО:
Бој прекинут, а још не ријешен!
Е па добро, ми ћемо га сутра
Наставити са свом пресудношћу.
УГЉЕША:
Ето Вукше.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.