Краљ Вукашин/16
| ◄ ПОЈАВА I | ПОЈАВА II | ПОЈАВА III ► |
ПОЈАВА II
Вукашин и пређашњи.
ВУКАШИН:
Даље, даље; међу нама двома
Хотио бих да св’јет читав стоји;
Нећу да је видим, нећу да јој
Гласа чујем, јер преда ме само
И нијема као крш да стане,
На мене би из очију њених
Удариле тисуће стријела,
А из сваког власа јој на глави
Грмио би страшан глас: убицо!
Даље, даље;
Ви царицу дочекајте овдје,
И будите са њом веледушни.
ГОЈКО:
Да ли, Вукша, твој ум чудно блуди,
Ил’ говориш доиста о неком?
ВУКАШИН:
Ви царицу дочекајте, велим;
Стражари је наши ухватише,
И доводе амо. Ја не могу
У пар овај да се с њом сукобим.
(Док Вукашин иде к вратима, на ова ступа
царица, а за њом Дејан).
ДЕЈАН:
Хајд’ слободно, тужна сестро моја,
Хајд’ слободно; твој је брат уз тебе.
ВУКАШИН (Стаје као скамењев, па у себи вели):
Просједни се, земљо, испод мене.
УГЉЕША:
Св’јетла госпо, цар налаже да се
За те нађе угоднији шатор.
ЈЕЛЕНА:
Цар?!... И смијеш том ужасном р’јечју
Дражити ме? Ох, посљедња била
Што ти клета изрекоше уста!
Цар?! бјеше га у Приштини некад;
А сад овдје невјерни је само
Његов слуга, његов убојица.
ГОЈКО:
Ти, Јелено, као заборављаш
Да си сада у рукама нашим.
ДЕЈАН:
Биће нешто и у мојим, кнеже.
ЈЕЛЕНА (Гојку):
Ја у вашим рукама?
ДЕЈАН:
Стој, Јело.
ЈЕЛЕНА:
О из кала исклизнули црве,
Ти не схваташ, ни схватити можеш,
Да коме се једном величала
На пр’јестолу поносита душа,
Тај остаје свој господар ув’јек.
До врх главе ланцима га овиј
Да изгледа к’о гомила гвожђа,
У бездан га баци, па све озго
Нагомилај планине свијета,
Он ће твојој над њим безмоћности
Смијати се, и слободној души
Кад год хоће отворити пролаз.
Доста с тобом. (Окреће се презриво од њега)
Краљу Вукашине,
Ти си блијед као смрт, ту стојиш
Непомичан, нијем као плоча
Која лежи над т’јелом мог скна!...
Његову си царску круну хтио;
Одвећ тешка не притискује ли
Теби главу? из дна твоје душе
Не виче ли глас страшнији него
Онај што ће позват’ из гробова
На суд страшни ц’јело човјечанство?
УГЉЕША:
Ох Јелено! превршујеш мјеру.
ГОЈКО:
Срдо пакла, одлази одавдје.
ЈЕЛЕНА:
Вукашине, ти повлачиш руку
Преко чела, с ког дебеле капље
Зноја кипе! не задаје ли ти
Царска рука Урошевом крвљу?
Вукашине, не походи ли те
У поноћи Урошева сјенка,
И за косу вукућ’ те из одра,
Не виче ли: у гроб, у гроб са мном.
(Вукашин посрће и хвата се за Гојка,
а царица с осмијехом страшнога задовољства каже:)
Ха, сотоно! — (Дејану) Сад ме води.
ДЕЈАН (Одводећи је):
У мој,
У мој шатор, усред чета мојих.
Док посљедњи човјек мој не падне
Нико неће дотакнут’ се тебе.
ГОЈКО (држећи Вукашина вели Угљеши):
Амо, брате, прихвати га часком,
Да на мрве сву је ту исјецкам.
УГЉЕША:
Далеко је, далеко је води,
О Дејане, и сам траг јој гледај
Да сакријеш од нас.
ГОЈКО:
За њом трчи,
Закољи је;... Што! наказу грдну
Би л’ жалио?
УГЉЕША (Гојку):
Гњев утишај. — Вукша.
Шта би с тобом! Јеси л’ човјек?
ВУКАШИН (исправља се и гледа на около):
Гдје је?...
Отишла је... Сад одахнут’ могу.
ГОЈКО:
Избац’мо је одмах из табора,
Да нас својим дисањем не трује.
ВУКАШИН:
Шта говориш? безуман си, Гојко.
Да бих знао слушат’ је онако
Сваког дана до скончања в’јека,
Ја је не бих пустио из шака.
Скуп веома за нас је тај плијен,
И кнез ће га скупо откупити.
(Хода мало).
Већ је прошло. Изненадила ме
И спопала р’јечма толи страшним
Да од истих био би се човјек
Преврнуо и мртав у гробу.
Ал’ је ево коначно већ прошло;
Луди бојаз сав сам пребојао.
Да преда ме сад је изведете,
Громом бих је букнулога гњева
Поразио.
ГОЈКО:
Брањаше је Дејан!
Узео је под заштиту своју!
Како ти се то, деспоте, свиди?
Ал’ да, Дејан вјеран нам је човјек.
УГЉЕША:
Ну за Бога брат јој је.
ВУКАШИН:
И сада
Нама треба. Би л’ хтио да пође
Кнез Лазара и он поткр’јепити?
Треба само на њ мотрити добро,
Да Јелену не би избавио.
То ће? Гојко, твој посао бити.
|