Краљица Јакинта/41

Краљица Јакинта
Писац: Јован Суботић
ДЕСЕТИ ПРИЗОР

ДЕСЕТИ ПРИЗОР
Један човек (уђе лагано).

ЈАКИНТА (не видећи га око писма забављена):
Овим ћемо сумњу пробудити,
Па кад само појави се дело
Одмах ће му знати родитеља.
(Окрене се, опази ушавшег и тргне се.)
Кад ти уђе? Ко си ти, човече?
ЧОВЕК:
У два сата рекоше ми доћи:
Гледни на сат, па ћеш знати, ко сам!
ЈАКИНТА:
Аха!... Ти си у краљевој служби?
ЧОВЕК:
Јесам, госпо , ал' ћу одлазити.
Зло ме плаћа а заслуге немам.
ЈАКИНТА:
Казаше ми да знаш...
(Знаком каже: смакнути човека.)
ЧОВЕК:
На сто руку!
Хоћеш да га у мраку нестане...
Да осване мртав на улици...
Да га нађу у ложи без душе...
Ил’ да будан своју смрт попије...
Ил’ већ како наручник зажели,
Или како сврха изискује...
ЈАКИНТА (скине с једне зделице пуне дуката рубац, којим је на
столу покривена стојала):
Гледни амо !
ЧОВЕК (приступи, радостно):
Само сухо злато!
ЈАКИНТА:
Сухо злато за тебе ковато
Ако један човек очи склопи!
ЧОВЕК:
Кажи ми га па га више нема!
ЈАКИНТА:
По цијени можеш знати ко је!
ЧОВЕК:
За једнога сувише је мала,
А за друге превише велика!
ЈАКИНТА:
А кад к овом још толико дође...
Знаш ли онда за кога се даје?
ЧОВЕК (показује руком да краља мисли.)
Знам; но када и како?
ЈАКИНТА:
Што брже!
(Даје му стакленце с отровом).
ЧОВЕК (гледи стакленце):
Познајем га: Котор ти га даде.
(узме стакленце).
ЈАКИНТА:
Но слушај ме и добро утуби:
Где код стоиш под мојим си оком;
Сваку реч ти моје чује ухо...
ЧОВЕК:
Моја уста везује поштење:
Неваља ти дакле плашити се. (Оде.)
ЈАКИНТА:
Сад јошт само да и то наредим
Да се одмах убије Доброслав
Како с пута се уклони Владимир...
(Згрози се.)
Да се убије! Зашт' да се убије?
Мени сада тек толико треба
Да неможе сести на престоље,
А то с’ даје мањом купит’ ценом...
Нека... нека очњи вид изгуби...
Истина је... ко умре не види...
Ко не види за престо умире...
Дакле нека тако буде... Али
Мени треба да порода нема
А слеп човек може имат' деце.
Слепцн дају окате синове...
Хм... хм! ипак мора се убити...
Ал’ убити!... убити !... Крв, те крв...
Плод и живот два имају гнезда...
Нека живи! та и то је живот...
Сваки радо мрак би гроба дао
Да за њега тај живот добије. (Оде.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.