Краљевић Марко калуђер
Уранила љуба Краљевића,
У кафазу, у бијелу двору,
Па се љуба по чардаку шеће,
А на прозор често погледује.
Поглед баца низ поље зелеио, 5
Куд је љуба испратила Марка,
Па овако сама говорила:
»Давор, поље, травом не цватило!
»Давно ти си Марка отпратило,
»Из дворова господара мога. 10
»Ти ми вараш моје очи црне,
»Те погледам јутром и вечером,
»Не би л’ вид’ла господара свога,
»Хоће ли ми пољем долазити.
»Ја га гледам године бројећи. 15
»Ти мијењаш траву и шњегове,
»Љети траву, а зими китину;
»Зими топиш у себи земљицу,
»Љети гојиш на себи травицу,
»А ја млада венем на срдашцу, 20
»Или зима или љето било,
»У мене је срце невесело.
»Очим’ гледам низ поље зелено,
»Лице кваре сузе од очију,
»Срце вене у кафазу тврду; 25
»Па још иде Ђурђевданак свети,
»Весели се и гора и трава,
»Трава расте, гора се развија,
»Па и гора своју рођу даје,
»Радује се роси и сунашцу; 30
»Па горица пожели сунашца,
»Откуд ја се зажељети нећу
»Господара за дван’ест година?
»У двору ме младу оставио.
»Залуду су двори Краљевића 35
»Кад у двору господара нема.
»Што су моје другарице биле,
»Свака има уз кољено сина,
»А до себе свога господара.
»А ја желим и чути за свога 40
»Камол’ бити упоредо ш њиме,
»И од срца одгојити сина.
»Нема земља реда без сунашца,
»Ни љубовца без свог господара;
»Још ја не знам ни какав је Марко, 45
»А зовем се љуба Краљевића.
»Ја када би срећа донијела,
»Да би мени доходио Марко,
»Да ја знадем господагра свога!«
Тако збори Краљевића љуба, 50
А у поље очим’ погледала,
Кад се поље тамом заођело,
А из таме јунак испануо;
На коњу је чоха до копита.
На јунаку риза до мамуза, 55
Прекрила му чизме и мамузе,
А црна га поклопила брада,
Покрила му прса до појаса,
Бркови му браду прихватили,
А обрве пале на бркове, 60
Не види се лице у јунака.
Право иде Краљевића двору,
Пред дворима коња заставио
Па овако јунак проговара:
»Је ли ово кула Краљевића? 65
»Би л’ се могло преноћишта наћи?«
То је био Краљевићу Марко,
Ал’ га нико познати не море.
На Марку је риза свештеничка,
У егбету носи јеванђеље 70
Па се каже мрки калуђере.
Излазила Краљевића љуба,
Марко њојзи божју помоћ виче,
Још је пита ноћцу преноћишта.
Љуба му је Бога прихватила, 75
Свештенику конак обећаје:
»Свештениче од земље незнане,
»Ми смо жељни такијех јунака
»Да нам дођу у бијеле дворе!«
Допадоше Краљевића слуге, 80
Воде коња у подруме доње.
Марко оде у танке чардаке,
Ђе ’но сједи Краљевића мајка.
А кад Марко паде у одају,
Пред њим мајка на ноге скочила, 85
Свештенику мјесто начинила.
Млађи су их трудом послужили,
Излазила од вакта вечера.
Сједе Марко вечер’ вечерати,
А гледа га мајка и љубовца, 90
Ни једна га познати не море.
Говорила Краљевића мајка:
»Да, наш оче, незнан’ свештениче,
»Казуј нама шта ти књиге кажу!
»Које гр’јехе књига разрешује, 95
»А које ли опростит’ не море?«
Проговара Краљевићу Марко:
»Снахо млада, љубо Краљевића,
»Донеси ми књиге из бисага,
»Па ти хајде у другу одају, 100
»Да ја стару исповједим баку,
»А сутра ће тебе реда доћи.«
Љуба му је књиге дохватила
Па изађе у другу одају.
Књиге гледа Краљевићу Марко: 105
»Кажи, стара, шта си згријешила!
»Могу л’ књиге опростит’ гријехе?«
Говорила Краљевића мајка:
»Ја сам прво Богу згријешила,
»Ја сам с краљем пород изродила, 110
»А нијесам вијек довршила,
»Већ са краљем у завађи била
»И с краљем се млада растанула,
»Јако бјеше за женидбу Марко.«
Вели њојзи Краљевићу Марко: 115
»Казуј, стара, за више гр’јехове,
»Тај ће гријех књиге опростити.«
Говорила Краљевића мајка:
»И други сам гријех згријешила,
»У двору ми невјестица млада, 120
»Ето, веће дванаест година,
»А још не зна свога господара.
»Кад је ш њиме на вјенчању била
»Дуваком јој лице покривали,
»Јера смо је луду испросили, 125
»А ђевојка у кафазу била,
»Не виђела у јунака лица,
»А у Марка до рамена брци,
»Цурз млада па би се препала.
»Оста сама цура од вјенчања, 130
»Није шала ни дванаест дана,
»А камо ли дванаест година!«
Опет Марко мајци проговара:
»Кажи стара, за више гр’јехове,
»Те ће гр’јехе књига опростити«. 135
»И трећи сам гријех згријешила,
»Ја сам сину снаху опадала.«
Говорио Краљевићу Марко:
»Ту си, бако, Богу згријешила,
»Тај се гријех опростит’ не море. 140
Кад је љуби реда долазила,
И њу Марко за гријехе пита:
»Млада снахо, Краљевића љубо,
»Кажи право шта си згријешила.
»Немој крити мени, свештенику. 145
»И ако си штогод згријешила
»У младости мореш покајати,
»Па ће књиге гр’јехе опростити.
»Јеси л’ снахо, љубила другога
»Кад је теби у свијету Марко? 150
»Јеси л’ Марку послушала мајку?
»Јеси л’ добро слуге пригледала,
»Да нијесу хљеба огладнили,
»Ја на себи чоху подерали?
»Плаћаш ли им трудну захмедију? 155
»Ја жудиш ли свога господара
»Ил’ те вуче жеља за другога?«
Говорила љуба Краљевића:
»Што ме питаш, оче игумане,
»А сам знадеш да сам згријешила. 160
»Жао ми је и на Бога сама
»Како бих се љуба називала,
»И не познах господара свога.
»Младост губим, никога не љубим,
»Жалост носи младост и љепоту. 165
»Залуду сам у господском двору,
»Не могу ме двори откупити,
»Већ ми труне лице и срдашце.
»Залуду је у бостану ружа,
»Да јој нема росе ни сунашца, 170
»Земљица би ружу усахнула,
»И мене ће Краљевића двори.
»А и да сам љубила другога,
»Не бих више Богу згријешила,
»Имала бих од вакта порода, 175
»Да ми сутра смртни часак дође,
»Не б’ остао спомен од срдашца,
»Што смо дужни Богу истиноме,
»Јер су душе Богу даровање,
»А нијесу куле ни дворови.« 180
Проговара Краљевићу Марко:
»Млада снахо, љубо Краљевића,
»Ти би знала боље толковати
»Како књиге разрешују гр’јехе.
»Врло си ми срце измучила, 185
»Поклони ми да ти лице љубим,
»А ја ћу те добро даривати:
»Насућу ти из егбета блага,
»За све ћу ти гр’јехе опростити.«
Одговара љуба Краљевића: 190
»Ид’ отале, црни калуђеру!
»Зар сам за те досад уздисала?
»Није твоја према мени брада,
»Страх је мене у те погледати
»И у црну браду до појаса; 195
»Кад бих шћела љубити другога,
»Тражила бих момче голобрадо.«
Опет Марко љуби говорио:
»Поклони ми да ти лице љубим
»Ја ћу своју обријати браду.«. 200
»Ид’ отале, калуђеру црни!
»Зар ја бројах дванаест година,
»Нељубљена, у Маркову двору,
»Па да сада калуђера љубим?«
Више Марко одољет’ не море, 205
Већ он баци књиге у егбета,
Па ухвати у руке љубавцу;
Узима је себи на криоце,
Пољуби је у бијело лице,
А љуба му у рукама вришти, 210
Па му чупа браду и бркове.
Ту се Марко љуби показује:
»Моја љубо, и срце и душо,
»Ја сам главом Краљевићу Марко.«
Кад познала љуба господара, 215
Склопила му руке око врата,
А сузама њедра натопила,
Господару браду миловала
Као златну на кангале свилу.
Слобода је свога господара, 220
Није љуби необичан Марко.
А док није дознала љубовца
Шћаше од ње памет отскочити
Гледајући браду до појаса,
Калуђера млада а незнана. 225
У незнану ни слободе нема
А особна слобода је драга.
Милија је своја и колиба,
Веће туђе куле и чардаци.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
