Kraljević Marko kaluđer

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu


Kraljević Marko kaluđer

Uranila ljuba Kraljevića,
U kafazu, u bijelu dvoru,
Pa se ljuba po čardaku šeće,
A na prozor često pogleduje.
Pogled baca niz polje zeleio, 5
Kud je ljuba ispratila Marka,
Pa ovako sama govorila:
»Davor, polje, travom ne cvatilo!
»Davno ti si Marka otpratilo,
»Iz dvorova gospodara moga. 10
»Ti mi varaš moje oči crne,
»Te pogledam jutrom i večerom,
»Ne bi l’ vid’la gospodara svoga,
»Hoće li mi poljem dolaziti.
»Ja ga gledam godine brojeći. 15
»Ti mijenjaš travu i šnjegove,
»Ljeti travu, a zimi kitinu;
»Zimi topiš u sebi zemljicu,
»Ljeti gojiš na sebi travicu,
»A ja mlada venem na srdašcu, 20
»Ili zima ili ljeto bilo,
»U mene je srce neveselo.
»Očim’ gledam niz polje zeleno,
»Lice kvare suze od očiju,
»Srce vene u kafazu tvrdu; 25
»Pa još ide Đurđevdanak sveti,
»Veseli se i gora i trava,
»Trava raste, gora se razvija,
»Pa i gora svoju rođu daje,
»Raduje se rosi i sunašcu; 30
»Pa gorica poželi sunašca,
»Otkud ja se zaželjeti neću
»Gospodara za dvan’est godina?
»U dvoru me mladu ostavio.
»Zaludu su dvori Kraljevića 35
»Kad u dvoru gospodara nema.
»Što su moje drugarice bile,
»Svaka ima uz koljeno sina,
»A do sebe svoga gospodara.
»A ja želim i čuti za svoga 40
»Kamol’ biti uporedo š njime,
»I od srca odgojiti sina.
»Nema zemlja reda bez sunašca,
»Ni ljubovca bez svog gospodara;
»Još ja ne znam ni kakav je Marko, 45
»A zovem se ljuba Kraljevića.
»Ja kada bi sreća donijela,
»Da bi meni dohodio Marko,
»Da ja znadem gospodagra svoga!« 
Tako zbori Kraljevića ljuba, 50
A u polje očim’ pogledala,
Kad se polje tamom zaođelo,
A iz tame junak ispanuo;
Na konju je čoha do kopita.
Na junaku riza do mamuza, 55
Prekrila mu čizme i mamuze,
A crna ga poklopila brada,
Pokrila mu prsa do pojasa,
Brkovi mu bradu prihvatili,
A obrve pale na brkove, 60
Ne vidi se lice u junaka.
Pravo ide Kraljevića dvoru,
Pred dvorima konja zastavio
Pa ovako junak progovara:
»Je li ovo kula Kraljevića? 65
»Bi l’ se moglo prenoćišta naći?« 
To je bio Kraljeviću Marko,
Al’ ga niko poznati ne more.
Na Marku je riza sveštenička,
U egbetu nosi jevanđelje 70
Pa se kaže mrki kaluđere.
Izlazila Kraljevića ljuba,
Marko njojzi božju pomoć viče,
Još je pita noćcu prenoćišta.
Ljuba mu je Boga prihvatila, 75
Svešteniku konak obećaje:
»Svešteniče od zemlje neznane,
»Mi smo željni takijeh junaka
»Da nam dođu u bijele dvore!« 
Dopadoše Kraljevića sluge, 80
Vode konja u podrume donje.
Marko ode u tanke čardake,
Đe ’no sjedi Kraljevića majka.
A kad Marko pade u odaju,
Pred njim majka na noge skočila, 85
Svešteniku mjesto načinila.
Mlađi su ih trudom poslužili,
Izlazila od vakta večera.
Sjede Marko večer’ večerati,
A gleda ga majka i ljubovca, 90
Ni jedna ga poznati ne more.
Govorila Kraljevića majka:
»Da, naš oče, neznan’ svešteniče,
»Kazuj nama šta ti knjige kažu!
»Koje gr’jehe knjiga razrešuje, 95
»A koje li oprostit’ ne more?« 
Progovara Kraljeviću Marko:
»Snaho mlada, ljubo Kraljevića,
»Donesi mi knjige iz bisaga,
»Pa ti hajde u drugu odaju, 100
»Da ja staru ispovjedim baku,
»A sutra će tebe reda doći.«
Ljuba mu je knjige dohvatila
Pa izađe u drugu odaju.
Knjige gleda Kraljeviću Marko: 105
»Kaži, stara, šta si zgriješila!
»Mogu l’ knjige oprostit’ grijehe?« 
Govorila Kraljevića majka:
»Ja sam prvo Bogu zgriješila,
»Ja sam s kraljem porod izrodila, 110
»A nijesam vijek dovršila,
»Već sa kraljem u zavađi bila
»I s kraljem se mlada rastanula,
»Jako bješe za ženidbu Marko.« 
Veli njojzi Kraljeviću Marko: 115
»Kazuj, stara, za više gr’jehove,
»Taj će grijeh knjige oprostiti.« 
Govorila Kraljevića majka:
»I drugi sam grijeh zgriješila,
»U dvoru mi nevjestica mlada, 120
»Eto, veće dvanaest godina,
»A još ne zna svoga gospodara.
»Kad je š njime na vjenčanju bila
»Duvakom joj lice pokrivali,
»Jera smo je ludu isprosili, 125
»A đevojka u kafazu bila,
»Ne viđela u junaka lica,
»A u Marka do ramena brci,
»Curz mlada pa bi se prepala.
»Osta sama cura od vjenčanja, 130
»Nije šala ni dvanaest dana,
»A kamo li dvanaest godina!«
Opet Marko majci progovara:
»Kaži stara, za više gr’jehove,
»Te će gr’jehe knjiga oprostiti«. 135
»I treći sam grijeh zgriješila,
»Ja sam sinu snahu opadala.« 
Govorio Kraljeviću Marko:
»Tu si, bako, Bogu zgriješila,
»Taj se grijeh oprostit’ ne more. 140
Kad je ljubi reda dolazila,
I nju Marko za grijehe pita:
»Mlada snaho, Kraljevića ljubo,
»Kaži pravo šta si zgriješila.
»Nemoj kriti meni, svešteniku. 145
»I ako si štogod zgriješila
»U mladosti moreš pokajati,
»Pa će knjige gr’jehe oprostiti.
»Jesi l’ snaho, ljubila drugoga
»Kad je tebi u svijetu Marko? 150
»Jesi l’ Marku poslušala majku?
»Jesi l’ dobro sluge prigledala,
»Da nijesu hljeba ogladnili,
»Ja na sebi čohu poderali?
»Plaćaš li im trudnu zahmediju? 155
»Ja žudiš li svoga gospodara
»Il’ te vuče želja za drugoga?« 
Govorila ljuba Kraljevića:
»Što me pitaš, oče igumane,
»A sam znadeš da sam zgriješila. 160
»Žao mi je i na Boga sama
»Kako bih se ljuba nazivala,
»I ne poznah gospodara svoga.
»Mladost gubim, nikoga ne ljubim,
»Žalost nosi mladost i ljepotu. 165
»Zaludu sam u gospodskom dvoru,
»Ne mogu me dvori otkupiti,
»Već mi trune lice i srdašce.
»Zaludu je u bostanu ruža,
»Da joj nema rose ni sunašca, 170
»Zemljica bi ružu usahnula,
»I mene će Kraljevića dvori.
»A i da sam ljubila drugoga,
»Ne bih više Bogu zgriješila,
»Imala bih od vakta poroda, 175
»Da mi sutra smrtni časak dođe,
»Ne b’ ostao spomen od srdašca,
»Što smo dužni Bogu istinome,
»Jer su duše Bogu darovanje,
»A nijesu kule ni dvorovi.«  180
Progovara Kraljeviću Marko:
»Mlada snaho, ljubo Kraljevića,
»Ti bi znala bolje tolkovati
»Kako knjige razrešuju gr’jehe.
»Vrlo si mi srce izmučila, 185
»Pokloni mi da ti lice ljubim,
»A ja ću te dobro darivati:
»Nasuću ti iz egbeta blaga,
»Za sve ću ti gr’jehe oprostiti.« 
Odgovara ljuba Kraljevića: 190
»Id’ otale, crni kaluđeru!
»Zar sam za te dosad uzdisala?
»Nije tvoja prema meni brada,
»Strah je mene u te pogledati
»I u crnu bradu do pojasa; 195
»Kad bih šćela ljubiti drugoga,
»Tražila bih momče golobrado.« 
Opet Marko ljubi govorio:
»Pokloni mi da ti lice ljubim
»Ja ću svoju obrijati bradu.«. 200
»Id’ otale, kaluđeru crni!
»Zar ja brojah dvanaest godina,
»Neljubljena, u Markovu dvoru,
»Pa da sada kaluđera ljubim?«
Više Marko odoljet’ ne more, 205
Već on baci knjige u egbeta,
Pa uhvati u ruke ljubavcu;
Uzima je sebi na krioce,
Poljubi je u bijelo lice,
A ljuba mu u rukama vrišti, 210
Pa mu čupa bradu i brkove.
Tu se Marko ljubi pokazuje:
»Moja ljubo, i srce i dušo,
»Ja sam glavom Kraljeviću Marko.«
Kad poznala ljuba gospodara, 215
Sklopila mu ruke oko vrata,
A suzama njedra natopila,
Gospodaru bradu milovala
Kao zlatnu na kangale svilu.
Sloboda je svoga gospodara, 220
Nije ljubi neobičan Marko.
A dok nije doznala ljubovca
Šćaše od nje pamet otskočiti
Gledajući bradu do pojasa,
Kaluđera mlada a neznana. 225
U neznanu ni slobode nema
A osobna sloboda je draga.
Milija je svoja i koliba,
Veće tuđe kule i čardaci.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Reference[uredi]

Izvor[uredi]

Narodne pjesme iz zbirke Nikole T. Kašikovića, Svjetlost, Sarajevo, 1951, str. 180-189.