Кратка повјесница Срба од постања Српства до данас 7

←< 6. глава

КРАТКА ПОВЈЕСНИЦА СРБА ОД ПОСТАЊА СРПСТВА ДО ДАНАС Писац: Сима Лазић Лукин

8. глава >→

ДОБА СТРАДАЊА И ЧЕЛИЧЕЊА.
Од пропасти Босне до ослобођења Србије.

Чим су Турци завладали српским земљама, они их претворише у своје пашалуке и свуда поставише своје везире, паше, аге, бегове и спахије, који почеше страшно мучити и убијати српски народ. Сав народ би претворен у турско робље и доби име раја (робље) и ђаури (невјерници). Сву земљу и сва непокретна добра народна и црквена Турци прогласише за својину султанову, те народ оста без куће и кућишта. Многе старе градовс српске Турци из темеља порушише и подигоше нове своје. Мноштво српских богомоља разорише, а некоје и претворише у своје мошеје (џамије). Звона црквена Турци прелише у топове, или их калуђери закопаше дубоко у земљу, а Срби морадоше да се служе клепалом. Света служба божја морала се вршити тајно, са свим тихо и на скривеним мјестима. Старе цркве

Срби не смједоше оправљати, а нове не смједоше зидати. Као гусјенице Турци се размиљеше по српским селима и градовима, па отимаше: српске жене, дјевојке и дјецу, хваташе људе и младиће, одводише их у ропство, мучише их мукама најстрашнијим и нагонише их да се потурче. Мјесто веселих српских сватова, по свима друмовима и путевима српским Турци вукоше ланцима оковано робље, а бездушни трговци анадолски и мисирски вођаху засужњене Србе и Српкиње од трга до трга, од Дунава до Дамаска у Азији, те продајом људског меса и живих душа стицаху прљаво благо земаљско. А на тако убијен и огољен народ Турци још ударише грдне намете и порезе тако, да српској сиротињи раји не преостаде ни једна трећина од свеколике њене муке и зараде.

Ни на суду ни на путу за Србина не бјеше закона и правде: Кадија те тужи —кадија ти суди. Ни који Србин хришћанин (рајетин) није смио носити оружја нити се смио веселити о слави и свадби, те занијеми српска пјеема и умукоше гусле јаворове и свуда овлада пустош и мртвило, ужас и смрт. И сад се истом показа, колико су велико добро учинили Немањићи славни, зидајући многе задужбине. Око тих задужбина њихових савио се сад цио народ српски као сирочад око мртве мајке. Ту је он налазио једине утјехе и једине заштите. Срби калуђери и свећеници, и сами стрепећи за свој живот, тјешили су, учили су, храбрили свој патнички народ и подстицали га да јуначки истраје. Они бјеху једини тјешитељи, учитељи и вође народне. Јер кад Турци потљачише српске земље и поставише у њима своје паше и кадије, онда су они побили и рашћерали све српске старјешине, па народ српски остаде са свим обезглављен.

Али све оне српске старјешине, који хтједоше примити Мухамедову вјеру, Турци оставише с миром и још им дадоше многе земље и велику власт. С тога се тад истурчише многи најодличнији Срби, само да би сачували своју власт и велико имање. Највише се истурчило у Босни, Херцеговини и Црној Гори. Али сви ови Срби још и данас говоре само српским језиком, па и ако се они називљу Турцима, ни један не зна ни прословити турски, а многи од њих и данас памте, кад су им се стари потурчили и кога су свеца славили. Но док су Турци на овако благ и лукав начин турчили српску господу, дотле су свим средствима силе и насиља турчили и прост народ. Много и много пута Турци одвођаху мноштво Срба у Азију, па их тамо потурчише и начинише од њих своје војнике.

Но осим свега тога, Турци су сваке пете године узимали од српског народа најздравију и најразвијенију мушку дјецу, па их одводили у Цариград и у Азију. Тамо су их турчили и учили их ратној вјештини, па кад су ова Српчад одрасла, онда су од њих постали љути јаничари, што је била најбоља, најхрабрија, непобједна турска војска, која је Српству највише јада задавала. Тако су Турци двојако убијали српски народ: одводили су у робље цвијет народне снаге и српском крвљу и мишицом појачавали своју снагу. То бјеше данак у крви, што га Срби силом плаћаху султану. Јер, изузев господу, прост народ српски никада се није добровољно одрицао своје српске вјере. Српске мајке вољеле су да им дјеца буду и кљаста и саката, само да их Турци не би потурчили, те су навлаш сакатиле своју дјечицу, ако их већ нијесу могле по шумама скрити од Турака,

Но најчешће су родитељи спасавали своју дјецу раним браковима, женећи их у 12. години, јер Турци нијесу кварили такве бракове, пошто се на сваку нову брачну главу плаћао и нов порез. А кад ни то није помогло, онда су Српкиње својој дјеци при крштењу правиле крст на руци или насред чела, а те крстове исписиваху соком неке траве, којој се траг никако није могао изгладити. Овако жигосана Српчад била су још већма изложена турском насиљу, али српске мајке имађаху велику утјеху, што им се тако пород није могао одродити и вјером превјерити. Тако је у старих Српкиња била силна љубав према своме српском роду и светој вјери српској.

Али откако је Српства, па до данас, у Србину се изнад свега уздиже један највиши, неодољив осјећај, а то је: тежња за слободом. Овај силан и ненадмашни осјећај слободе и јест главни и једини узрок оним многим и непрестаним сеобама Срба. Велика већина Срба тако је Богом саздана, да већма воли слободу, него ли домовину. Од памтивјека па вазда Србину је било милије и да се потуца у туђини стварајући нову домовину, него ли да робује мрском туђину, тљачитељу домовине његове. А послије пада Србије и Босне, кад већ више не бјеше наде за спасење старе домовине српске, у Србину је изнова букнуо овај свесилни осјећај слободе. Тада се српски народ раздвоји по пола. Једни Срби, у којих бјеше јача љубав према домовини, остадоше у старом своме завичају, дијелећи са својом отаџбином злу судбину њезину. А други Срби, у којих бјеше јача љубав за слободом, који никако не могоше савити врат под турски јарам, почеше се листом исељавати у слободне хришћанске земље, те да отуд изнова војште за слободу своје отаџбине.

Одмах послије пада деспотовине Србије, почео је српски народ великим гомилама да се насељава у земље угарске круне. Но још прије тога било је великих сеоба Срба са југа на сјевер. Прва таква сеоба била је она у десетом стољећу, кад се под Заријом Прибисављевићем готово сав народ из Србије иселио на сјеверозапад, те поплавио сву Лику, Банију и Славонију. Тако и у ХII. стољећу, кад на угарски престо сједе Српкиња Јелена, мноштво Срба из Србије на позив краљице Јелене дође и насели се у краљевству угарском, а понајвише у Поморишу и око Будима, у Св. Андрији и у Српском Ковину, на острву Чепељу.

Ови српски досељенцци живљаху тамо помијешани са оним Србима старосједиоцима панонским и дачким. Јер за све вријеме старе српске државе добар дио српског народа живљаше под влашћу угарске круне. Тада је било у Угарској толико Срба, да су они сачињавали главну војну снагу угарске државе. Још св. Стеван, угарски краљ, бјеше основао на Дунаву силну флоту (морнарицу), која је ратовала на својим лаким шајкама и чинила чуда од јунаштва. Ови ратници зваху се Шајкаши или Насадисте, а највећи дио Шајкаша сачињаваху Срби. Исто тако је и силна српска коњица задавала ужас непријатељима Угарске и круни угарској извојштила многе славне побједе.

А кад оно Татари поплавише Угарску, онда Срби у друштву са Хрватима у одлучном боју на Гробничком Пољу год. 1242. страшно поразише и сатрше Татаре, те спасоше Угарску од готове пропасти. У овоме боју највећма се одликоваше Срби Сријемци и њихове војводе: Креч, Купиша и Рак. За све ове и још многе друге услуге добише угарски Срби велике повластице и слободштине. Они имађаху своје народне старјешине и своје православне владике, независне од остале српске цркве Но осим ових ранијих насеља по Угарској, селише се Срби и у Далмацију.

Још 1371. год. послије пораза на Марици иселило се мноштво српског народа из околине Кратова у Маћедонији. Ови српски бјегунци дођоше са великим имањем и богатством и населише се у Дубровнику и његовој околини, те временом готово сви примише римску вјеру. А на 150 година прије ове сеобе и многи Срби богумили, гоњени из Србије и Босне, пређоше у Славонију. Сви ови Срби на скоро примише римску вјеру, те већ 1239. године добише свога посебног бискупа (владику) у Ђакову. Тако још и за доба Ђурђа Смедеревца, кад оно Турци први пут освојише Смедерево, Голубац и Браничево, мноштво народа пређе из Србије и насели се стално у Банату, Бачкој и Сријему.

Но истом послије пада Србије и Босне почињу све нове и нове сеобе Срба у Угарску, Троједницу и Далмацију. Из године у годину трајала је ова сеоба кроз цијело XVI. и XVII. стољеће, те за то вријеме Срби поплавише све угарске земље преко Дунава, Саве и Уне до Јадранског мора, па једни допираху чак изнад Будима, а други се пружише све до међа Крањске и Штајерске — у Жумберак. Угарски владаоци и хрватски кнезови и сами су мамили и призивали Србе, те су их врло радо насељавали на својим опустјелим земљама. Јер у то доба готово сва Хрватска и Славонија бјеше остала са свим пуста. Бјежећи испред Турака, хрватски народ бјеше избјегао у Штајерску и Крањску. А кад Турци и тамо продријеше онда се Хрвати повукоше још даље на сјевер и уставише се чак око Шопрона, на домак Бечу. Хрватска земља тад оста пуста и без сваке одбране и сад се на њој насељаваху Срби, који се одмах ставише на браник своје нове домовине.

И тако сад настаде оно исто, што је било прије 3000 година: сад опет Подунавље и Посавина постаде средиште и стожер Српства—па већ тако оста до данас. Потискивани турском најездом с југа, Срби се све већма збијаху око Саве и Дунава, па већ у XVI., стољећу Дунав и Сава тецијаху кроз сред сриједе српског народа те тако једна половина Српства бјеше под Турцима, а друга под угарском влашћу.

Но овим новим насељавањем Срба у Троједници и Угарској, исељавало се из Србије и Босне, све, што је, било најугледније и најимућније у народу. И кад Срби населише ову нову домовину своју, не дођоше они као сиротиња раја, да траже милости, него дођоше са оружјем у руци као богати домаћини и донесоше собом све своје благо и имање. Такви насељеници бјеху добро дошли и Маџарима и Хрватима, те их ови размјестише по својим земљама и градовима и дадоше им с почетка знатне повластице. Мимо све остале поданике угарске, ови Срби добише потпуну слободу личну и не бјеху дужни давати никаквих дација угарским и хрватским спахијама, али за то Срби бјеху мртва стража на међама угарског краљевства, те о своме руву и круву вјечито ратоваше с Турцима.

У овој новој борби Срби с почетка не имађаху својих народних старјешина, него се бораху под заповједништвом угарским. Али већ год. 1465. ускочи из, Турске син онога слијепог деспота Гргура Бранковића, унук Ђурђа Смедеревца, по имену Вук Гргуровић Бранковић. Вук преведе собом у Угарску доста народа из Србије, а с њим ускочише и многи други знатни Срби, од којих бјеше најзнатнији Вуков рођак, кнез Павле Бранковић, и браћа Јакшићи, особито Дмитар Јакшић. Ова три Србина: Вук, Павле и Дмитар бјеху силни људи и такви јунаци, да им онда нигђе не бјеше равних. Не знаш који од кога бјеше бољи и већи јунак. Кнез Павле Бранковић борио се у боју са два мача у обе руке, а био је тако јаки, да је најтежег оружаног човјека носио у зубима као перце. Доласку ова три српска - јунака много се обрадова угарски краљ Матија Корвин, а још више народ српски. Чим они дођоше, народ се згрну око њих, те се они ставе на чело угарских Срба и отпочну нову борбу против Османлија и других непријатеља Угарске, гђе задобише многе славне побједе и починише силна јунаштва.

За огромне њихове заслуге краљ Матија даде овим Србима велике земље и многе градове са особитим повластицама и постави кнеза Павла Бранковића за темишварског бана над, цијелим Банатом и Јенопољем, а Дмитра Јакшића за војводу горњег Сријема. Но нада све краљ Матија у државном сабору свечаво прогласи Вука Гргуровића Бранковића за деспота свих Срба у Угарској, те од тог доба он доби име: Змај деспот Вук, а народ га са његова јунаштва зваше и Змај Огњени Вуче. Деспота Вука називаху Угри и Деспотом краљевине Рашке, те његова деспотовина доби име Мала Рашка, а престоница деспотова бјеше Сланкамен у Сријему. Тако постаде нова српска деспотовина, а Срби угарски добише своје народне старјешине, па изнова прегоше да ослободе и осталу своју браћу под Турцима, те да обнове стару славу српску. Преставник ове мисли народне бјеше Змај деспот Вук и у њему сад бјеху спојене све наде српског народа.

Змај деспот Вук владаше у својој деспотовини готово независно. Имао је велику своју војску, с којом је ужасно сатирао Турке. Једном он бјеше ослободио од Турака велик дио Босне и сву Мачву, па продрије чак и до Крушевца. Али ни сви сјајни успјеси Вукови, Павлови и Дмитрови не могоше сузбити бурне таласе турске најезда, која запљускиваше Угарску. Год. 1485. 16. априла умрије Змај деспот Вук, а двије године за тим Турци из потаје, мучки ,убише и Дмитра Јакшића. Тако сад остаде сам кнез Павле Бранковић, који се бораше као лав на све стране, те само у једном боју код Илока г. 1492.потуче на мртво10 xиљада Османлија, а 7000 зароби. Али на скоро за тим, прије равних 400 година (1494.) премину и овај непобједни витез, кнез Павле Бранковић, те српски народ са овом тројицом својих синова изгуби и највише поуздање своје.

Змај деспот Вук умрије без порода, те га насљеди његов синовац, Ђорђе II. Бранковић, син овога слијепог деспота Стевана Бранковића. Деспот Ђорђе пренесе своју столицу у Купиново и владаше заједнички са својим млађим братом Јованом и мајком Ангелином. На скоро деспот Ђорђе преда сву власт своме брату Јовану, а он се покалуђери и доби име Максим, те касније постаде митрополит угарских Срба.

Деспот Јован Бранковић бјеше достојан замјеник Змај деспота Вука. Он је имао своју властиту војску од 10 хиљада коњаника и угарски сабор га је признао за деспота свих Срба. Он је био врло велик јунак и личан човјек. Много је ратовао с Турцима и тежио је, да обнови српску деспотовину у Србији. У једном своме рату на Турке године 1501. деспот Јован бјеше главни заповједник цијеле српске и маџарске војске. С том војском деспот Јован продре низ Колубару и уђе у Босну, освоји многе градове и села, допре чак до Црне Горе, па онда се врати са многим заробљеним Турцима, јер се тад уговарао мир.

Тада су Турци нудили деспоту Јовану један дио Србије и Босне, само да он приволи Угарску на мир. Али деспот Јован не хтједе пропустити ову згоду за рат, те наговараше и Угре и Мљетке, да сад или никад ударе на Турке. Али и Угри и Мљеци остадоше глуви, те сад деспот Јован сам са својом војском упадне опет у Босну, па у боју код Зворника страшно разби Турке и освоји опет добар дио Босне. Али се мораде вратити, јер Угри закључише с Турцима мир, те сва освојења српска пропадоше у лудо. То је тако забољело деспота, Јована, да се разболио, те на брзо и умрије. Црна застава на српском двору у Беркасову 10. децембра 1502. године објави, да је српсхи народ изгубио и овога славног сина свога.

Деспот Јован Бранковић и брат му Ђорђе (Максим) и њихова мајка Ангелина учинили су српском народу многа добра, прилагали су многим црквама и сазидали манастире Опово и Крушедол у Сријему, те за то је њих све троје света црква српска прогласила за светитеље.

Смрћу деспота Јована прекиде се у мушкој линији лоза Бранковића, те Јованова удовица, деспотица Јелена, дозове свога рођака, хумског кнеза Стевана Штиљановића, који бјеше родом из Паштровића. Јелена замоли Стевана да узме деспотску власт. Међу тим угарски краљ Владислав постави за српског деспота неког Јована Бериславића, за кога се била преудала Барбара, удовица Змај деспота Вука, Бериславић је био вјером римокатолик, а бјеше човјек млакоња и слаботиња. За то Срби не хтједоше ни да чују за деспота Бериславића, него се сви окупе око свога човјека, Стевана Штиљановића, који бјеше већ дошао, те у велико ратовао с Турцима по Сријему и задао им грдан страх. Најзад и угарски краљ мораде попустити, те српским деспотом постане народни љубимац, Стеван Штиљановић.

Стеван се већ дотле био прославио као мудар вођ и велик јунак. Сад он поче нову борбу с Турцима, надајући се помоћи од Угарске. Али Угри се и не помакоше, па деспот Стеван мораде уступити Турцима Сријем и повуче се у Барању, те постави своју престоницу у граду Шиклошу. Међу тим прогласи се за угарског краља ердељски војвода, Јован Запоља, за кога се вели да је био Србин, родом из села Запоље у Босни. У исти мах маџарски сељак, Ђорђе Дожа, диже велики сељачки устанак против племића угарских, који су страшно исисавали и мучили прост народ.

Овоме устанку придруже се и Срби, а на челу им деспот Стеван Штиљановић. Видећи, да му Угри ништа не могу помоћи против Турака, Стеван дође на мисао, да се овом приликом оцјепи од угарске круне и да српску деспотовину прогласи са свим независном. Али овај сељачки устанак најзад буде угушен, те сад мађарски племићи вребаху деспота Стевана, да му се освете. И већ у у октобру 1515. год. неки Имро Терек, београдски бан, на пријевару домами деспота Стевана у Београд, па га ту мучки убије и рашчеречи на четир комада. Због те мученичке смрти и многих добрих дјела његових, српски народ је прогласио деспота Стевана Штиљановића за свога светитеља, а српска црква слави његову успомену сваког 4. октобра. Стеван је био сахрањен на Ђунтиру у Барањи, а сад свете мошти његове почивају у манастиру Крушедолу у Сријему.

Смрћу деспота Стевана Срби опет остадоше без свога народног старјешине, ал и Угарска изгуби у њему јаку одбрану. Јер на скоро Турци, коначно освојише Београд, па провалише свом силом у Угарску, те освојише и град Варадин. У доба ових турских провала исељавало се из Србије у Угарску пуно Срба, а међу њима најодличнији бјеху: шесторица браће Бакића, па Радиша Божић, Петар Монастирлија, Пајићи, Бајићи, Тодоровићи и други који сви стекоше касније угарско племство за многе и премноге услуге и заслуге њихове.

Но над свима највише се прослави јуначки војвода Павле Бакић, који бјеше соко од сокола — други Павле Бранковић. Али задуд бјеше све јунаштво српско, кад Маџари сами спремаху пропаст своје домовине. Док се они клаше и отимаше око престола, Турци поплавише и Барању и падоше на мохачко поље, те угарски краљ Лауш једва могаше извести 26.000 војника против 300.000 хиљада Турака. У крвавом боју на на Мохачу, 29. авг. 1526., Турци са свим сатрше и уништише угарску војску, а краљ Лауш бјежећи с бојишта заглави с коњем у неку бару, па ту и погибе. Одмах за тим Турци опљене сву Угарску до Острогона и Будимпеште, па онда се врате опет у своје царство. Тако Угри на Мохачу доживљеше и треће своје Косово. Па ни то их не опамети. Одмах послије мохачке битке Угри поновише, крваве раздоре око престола, то једни хтједоше за краља Јована Запољу, а други Фердинанда, кнеза аустријског.

У сред ове збрке појави се међу Србима чудан човјек, по имену Јован Црнојевић, кога Маџари прозваше Црни Јован, а Срби га називаху Цар Јован. Он се издаваше за потомка зетских Црнојевића, те се истаче за вођа српског, са кратком лозинком: Слобода од Турака, слобода од спахија маџарских. Српски народ листом се згрну око свога цара Јована и прогласи га за деспота. Сад деспот Јован у истину постаде цар. Он поче владати са свим независно, постави у Суботици своју престоницу, подиже тамо свој царски двор, уреди своје српско чиновништво и створи своју српску војску од 12 хиљада војника, а за собом вођаше своју личну пратњу од 600 коњаника. Срби га слијепо слушаху и помагаху и новцем и крвљу. Тако цар Јован постаде силнији од оба краља угарска, који се отимаху за његову помоћ.

Цар Јован с почетка помагаше краља Запољу. Но док се Запоља бавио крунисањем у Стоном Београду, цар Јован са својом српском војском упадне у Бачку, разбије и рашћера Турке, па освоји сву земљу и раздјели је међу своје Србе. Кад су Маџари хтјели да се поврате на своја добра у Бачку, цар Јован их не пусти, говорећи: Ја сам ову земљу отео и очистио од Турака са мојим Србима — и она је сад само наша. За тим цар Јован разбије маџарског великаша Валентина Терека и отме му варош Чому, па онда потуче и другу маџарску војску, коју вођаше неки Чакија, те зада силан страх Маџарима. Најзад цар Јован одустане од Запоље и обећа помоћ краљу Фердинанду, те сад краљ Запоља дигне на њега војску. Цар Јован разби Запољиног војводу Перињија и потуче га тако страшно, да ни на Мохачу није изгинуло толико Маџара. Али с друге стране удари на Јована варадски бискуп Цибак са великом војском. У овом боју цар Јован буде тешко рањен, те га Срби однесу с бојишта. Но сад онај побјеђени Валентин Терек изненада допадне са оружаним људима, те ови ударе на онако рањена и полумртва цара Јована и одсјеку му главу.

Смрћу цара Јована Срби опет изгубише свога народног старјешину, те од, сад ратоваху под угарским заповједништвом. Срби и сад бјеху главна одбрана Угарске и починише чуда од јунаштва у многим бојевима. Али залуд Срби прољеваху своју крв, кад краљ Запоља сам позва у помоћ Турке против Фердинанда, те се ови са свим угњездише у Угарској. А кад Запоља умрије, Турци освоје и сам град Будим и постану господари готово цијеле Угарске. А чим турци освојише Банат, Срби пренесу своју митрополију у Ердељ, па онда се сви окупе око краља Фердинанда, да војште изнова за ослобођење Угарске. Тако Угарска допаде турског ропства које потраја пуних 150 година.

Али баш сад, кад све наоколо стењаше под турским јармом, кад Срби не имађаху више никаква заклона ни заштите, баш сад српски народ показа дивовску снагу своју. Оставши голорук и обезглављен, српски народ самосамац наставља борбу и хвата се у коштац са цијелом силом османлиском, те од овог доба почеше на све стране Турског Царства да пламте српски устанци, који се неугасише ни до данас. У једно сад избише у потпуној слави и Српски Ускоци, а с њима упоред и

Српски Хајдуци.

Са јединим поуздањем у Бога праведнога и у своју мишицу јуначку, ови голи синови, српски устаници, ускоци и хајдуци, објавише свима српским злотворима страшни четнички рат са лозинком: Ко се не освети — тај се не посвети! А овај тристољетни четнички рат зададе силном Турском Царству самртних рана, са којих оно љуто оболи, па и данас их осјећа смрти на умору. Јер док једни соколови српски ускакаше на слободно хришћанско земљиште, те се отуд са својим ускочким четама као муње и громови бацаху на злотворе српског имена; дотле они што осташе на своме огњишту дизаху устанке и одметаху се гори у хајдуке, па отуд лавовским скоком нападаше и таманише тљачитеље српске домовине.

У доба најцрњег мрака (шестнаестог стољећа) српски ускоци бјеху тако силни, да су околна турска села морала да им плаћају данак. Поједине чете њихове имале су често 600 и по 1000 бораца и од тих чета ускочких бјеше се начинио један непробојни бедем према турској међи све од Јадранског Мора до Славоније, али главно лијегло Срба Ускока бјеше Жумберак, Сењ и Котари далматински. А док се на овој страни бораху српски ускоци, дотле све горе и планине српске и сви друмови и богази по Турском Царству киптише од хајдука — српских осветника.

Први српски хајдуци појавише се још за Ђурђа Смедеревца, али у ситним четама. Но већ год. 1595. харамбаша Новак Дебељак вођаше чету од 2 000 српских хајдука, те очисти од Турака сву западну Србију, па освоји чак и град Средац (Софију). На скоро за њим (око г. 1599.) појави се славни Старина Новак, који је са својих 6 000 хајдука српских грдно таманио Турке, крстарећи преко цијеле Босне, Србије и Баната, све од Горе Романије чак до Ердеља. То бјеху највећи ројеви српских хајдука, али обично они се расипаху у многе ситне четице од 20 до 30 друга, па на све стране задаваху јаде Турцима, а гђе омркну — ту не освану. Да се опишу небројена славна дјела само ових српских осветника, хајдука и ускока, морале би се написати дебеле књиге, па опет их нико не би могао онако вјерно описати, као што их опјеваше — гусле јаворове.

Народ српски дивно се одужио овим својим мученицима, те ће до вијека живјети славна имена: Новак Дебељак и Старина Новак, Дели-Татомир и Грујица дијете, Костреш Харамбаша и Мандушићу Вуче, Мијат Харамбаша и Мали Маријан, Томић Мијат и Мали Радојица, Зубић Мијат и Санчевић Лука, млади Дибић, и с'једи Окљеша, Матијевић и Јован Секула, од Сења Тадија и Сењанин Иво, од Задра Тодоре и Сенковић Иво, Комнен Барјактар и Котарац Јово, Јанковић Стојан и Смиљанић Илија, Ускок Радојица и Пивљанин Бајо, девет браће девет Даничића, девет љутих под каменом гуја, са војводом Даничићем Ђуром и још безброј таквих соколова, што их српска задојила мајка и диван им наук свјетовала:

За крст часни и слободу златну!

А док ови бесмртници гинуше за вјеру и слободу, дотле Срби Дубровчани дивно освјетлаше српски образ на мегдану — просвјетном. Баш у сред овога најцрњег мрака Дубровачка Република засја највећим сјајем својим. У ово доба (шеснаестог стољећа) Дубровник доживље најзлатније доба своје и постаде прва трговачка сила на Јадранском Мору. Дубровник је тада водио велику трговину по цијелом свијету. Сва мора и све воде киптише од дубровачких бродова, препуних сваковрсног богатства. Тадањи Дубровник Енглези називаху ризницом злата и сребра.

Али не бјеше он само ризница богатства, него и ризница највише науке и умјетности, ризница знања и човјечности, ризница највише просвјете и слободе. У ово доба Дубровчани дадоше човјечанству мноштво славних људи и Дубровник је тад напајао све, који бјеху жељни слободе и знања. Својом просвјетом и богатством, својом слободом и поштењем, дубровачка Србадија стече толику славу у свијету, да је римски папа Урбан рекао: Поштење или се морало родити у Дубровнику, или је из цијелог свијета побјегло, па у Дубровнику нашло утјецишта, а Енглези говораху: Дубровачка Република је најсвјеснија и најсрећнија држава на свијету. Тако дивно Дубровчани освјетлаше српски образ баш у овом најцрњем добу страдања и патње, кад је сужаљ Србин издисао на коцу и конопцу душманском. Малена Црна Гора и још мања Република Дубровачка бјеху једини свјетилници српски у овоме страшном часу, кад талас дивље најезде османлијске бјеше запљуснуо и удавио све, па и само угарско краљевство.

Послије пропасти угарског краљевства, сав остатак слободних земаља угарских и хрватских потпаде под власт аустријског ћесара, те сад Срби под ћесарским заповједништвом наставише крваву борбу с Турцима и ратоваху непрекидно дуж цијеле међе угарске и хрватске. Међу тим, овим Србима у Турској једина узданица бјеше Пећска Српска Патријаршија. Сад се и они прибираху око својих патријарха и отпочеше борбу за слободу. Год. 1593. потурица Хасан паша Предојевић изнова упадне из Босне у Хрватску са великом војском. Али у одсудном боју код Сиска, 22. јунија, Срби и Хрвати потуку и са свим сатру сву силу Хасан пашину, па ту и он сам погибе.

Одмах за тим, год. 1594. Срби у Старој Србији око Пећи скоче на оружје и дигну велик устанак, који се брзо протеже и у Херцеговину, па захвати, и приморје. На челу устаника бјеше српски патријарх Максим, а на заставама устаничким бјеше исписан лик св. Саве Немањића. Султан дигне на Србе велику војску, коју вођаше потурица Синан паша, љути крволок српски. Тешком муком Синан савлада устанике те почне чинити страшна крволоштва и пустош по српском народу. А да би се осветио оним усташким заставама са ликом св. Саве, крволок Синан донесе из Милешева мошти св. Саве и спали их на Врачару 27. априла 1594. год., мислећи, да ће тако уништити и ону чудотворну моћ светосавског духа, који Србе подстицаше на слободу.

Али се љуто преварио. Јер истом сад цио српски народ плану страшном осветом. Већ исте године јунија мјесеца Срби у Банату, а на челу им владика Тодор Тодоровић, скоче на оружје, те овај српски устанак у брзо захвати и Србију и Румунију и Ердељ. Одмах за тим год. 1595. и војвода Грдан у Херцеговини диже устанак, а касније букнуше нови устанци и у Славонији под ускочким српским вођама, Илиновићем и Луком Сенчевићем, који починише страшан лом од Турака. То, бјеху почеци небројених српских устанака, који се сад низаху из године у годину. А док Срби овако сами сатираху турску снагу, дотле ћесарска војска уступаше пред Синан пашом, који са 200 хиљада војске допре до Коморана. Али ту дочекаше Турке Срби Шајкаши и њихов јуначки вођ Вук Старчић, која ужасно потуче Турке и одби Синан пашу чак до Београда.

Најзад и Аустрија у савезу са другим хришћанским државама отпоче велике ратове с Турцима. У свима тим ратовима Срба се бораху у првим редовима, а за то вријеме придолажаху из Турске све нове гомиле српских ускока и бјегунаца. Готово сви они Срби у ћесаревини аустриској бјеху православне вјере. Они имађаху своје српске владике, а за крваве своје заслуге бјеху добили особита права и слободштине. С почетка Срби с миром уживаху стечена права. Но чим прође прва опасност од Турака, Србе почеше гонити. Најприје хрватска властела (племићи) и загребачки бискуп захтјеваше, да се Срби потчиие њиховој власти и да им се одузму све слободштине и посјед, који су они крвљу откупили.

С тога Срби из вараждинског генералата сазову велики народни збор у селу Ровишту и завјере се: да ће прије сви изгинути, но што ће се потчинити власти хрватског племства и свећенства. Са тог збора Срби пошљу тужбу цару Фердинду II и цар заповједи, да нико не смије дирати Србе и њихова права, а да Срби немају слушати никога другог осим цара. Сад цар од ових Срба у вараждинском генералату начини особиту народну војску, којом управљаху царски генерали и капетани и народни српски кнезови. Тако се заче

Војничка Крајина или Граница,

која је касније са свим војнички уређена и повећана, те се прострла на сав српски народ дуж турске међе. Пуних 300 година ови Срби Крајишници или Граничари бјеху десна рука и главна одбрана аустриског царства, али ни све превелике жртве њихове не могаше их заштитити од навале римских свећеника. Они захтјеваху, да се прогнају српске владике и да Срби плаћају десетак римским свећеницима. А да би лакше наметнули Србима римску вјеру, почеше свом силом ширити унијатство. Но док су у Хрватској и Славонији Србе католичили и унијатили, дотле калвински бискупи у Угарској прегоше свом снагом, да их покалвине. На све стране диже се хајка на српски народ и српску цркву, те Срби трпљаху страшна гоњења, која су им била тежа него све патње у борби с Турцима. Због ових гоњења Срби много пута дизаше устанке и јуначки бранише вјеру својих праотаца.

У том и Турци изнова ударе на ћесаревину, прегазе сву земљу, па опсједну и сам Беч. Сад престаде поповска хајка на српски народ и Срби опет потекоше на бојно поље, да бране Беч. Ћесарској војсци притекне у помоћ славни пољски краљ Јован Собјески, те удружена хришћанска војска разбије Турке и оћера их испод Беча. За тим ћесарска војска, помоћу Срба и Хрвата надбије Турке још у многим бојевима у сагна их до Београда. Најзад аустриска војска освоји и Београд, очисти од Турака сав Ердељ, Угарску и Славонију, па пређе у Бугарску, Србију и Босну, а за тим (г. 1689.) и српски ускоци из Котара, Јанковић Стојан и Смиљанић Илија, дигоше устанак и ослободише Лику и Крбаву.

За вријеме ових ратова живљаху два знаменита Србина: Арсеније III. Чарнојевић, српски патријарх у Пећи, и Ђорђе III. Бранковић, потомак деспотске лозе Бранковића. Ови људи добро дођоше аустријском цару Леополду I., који бјеше наумио да дигне на оружје сав српски народ и да ослободи све хришћане у Турској. За то цар Леополдо дозове Ђорђа Бранковића и постави га за деспота српског. Сад деспот Ђорђе почне живо радити на устанку и договори се писмено са патријархом Арсенијем, да побуни српски народ против Турака. Међу тим Ђорђе се са својим Србима јуначки борио под царском заставом и крчио пут ћесарској војсци, те ова освоји Ниш, Видин и друге важне градове. Сад бјеше дошао час, да сви Срби скоче на оружје. С тога Ђорђе одмах похита у Кладово главном аустријском војсковођи, Лудвику Баденском, да се с њиме договори о устанку.

Али у Кладову деспота Ђорђа снађе биједа невидовна, јер га војвода Лудвик, по вишој заповјести, одмах зароби и пошље га под стражом у Оршаву, а отуд у Сибињ, па у Беч. Из Беча премјесте Ђорђа у чешки град Јегар, па ту је он, неиспитан и несуђен, тамновао пуне 22 године и умро у тавници јегарској 19. септембра 1711. год. — а с њим умрије и последњи спомен деспота српских. Још док Ђорђе живљаше у тамници, цар Леополдо свечаним прогласом од 6. априла 1690. године позове сав српски народ у Турској да се исели у ћесаревину и обећа Србима велика права и слободе.

На овај царски позив патријарх Арсеније III. Чарнојевић крене из Старе Србије 300 хиљада Срба и насели их у Банату, Бачкој, Сријему, Славонији и чак до Будима. 21. августа 1690. године цар Леополдо изда српском народу особите повластице, које он касније допуни, а које потврђиваху и други цареви аустриски. То су тако зване, Српске Привилегије, у којима цар зајемчи: да Срби могу слободно исповједати своју вјеру и своје име српско, да могу бирати свога војводу и патријарха, да могу сами слободно управљати свима својим народним, црквеним и школским пословима, да не морају плаћати никакве спахиске намете, а поврх свега, да ће им се повратити потпуна слобода њихове старе отаџбине, чим је хришћанска војска ослободи од Турака.

Ове Српске Привилегије потврђене су царским потписом и печатима и чувају се дан данас у карловачкој патријаршији, а на њима се оснива сва данашња народна самоуправа (автономија) угарских и троједничких Срба. На.основу ових привилегија Срби одмах изаберу за свога подвојводу Јована Монастирлију Коморанца, који постане заповједник цијеле српске војске. Арсеније Чарнојевић постане патријарх свих Срба у ћесаревини, те с њиме настане за ове Србе ново доба; доба српских патријарха и народно-црквене самоуправе српске а то стање протеже се до данас.

На скоро послије ове сеобе Срба Турци опег освоје Србију и продру у Сријем. Но у боју код Сланкамена турска војска би сатрвена, а ту побједу одлучи српски подвојвода Монастирлија са 10 000 својих Срба. И у многим каснијим бојевима са разним непријатељима царства Срби сјајно засвједочише своју вјерност цару и домовини. Али чим би минула ратна опасност, опет се понављаше прогонство српске вјере и имена српског. Маџарски и хрватски великаши, подстакнути римским и калвинским свећенством, непрестано захтјеваху, да се Српске Привилегије са свим укину, да се српске владике прогнају и да се Срби потчине њиховој власти. Аустријски цареви узимаху Србе у заштиту, али ни то много не поможе.

Већ по смрти Јована Монастирлије (8. јулија 1707.) Срби више не добише народног свога војводе. А 24. октобра исте године и патријарх Арсеније напрасно умре у Бечу и пронесе се глас, да је отрован, те сад Срби неко вријеме осташе и без патријарха.

За све ово вријеме Црном Гором управљаху митрополити, који савјесно очуваше јуначку слободу и државну независност Црне Горе. За првих сто година њихове владавине Турци нијесу јако нападали на Црну Гору, али борба је непрекидно трајала. Четнички рат није се никад стишао и Црногорци дан и ноћ стајаху на ратној нози према Турцима као запета пушка. Али већ почетком седамнаестог стољећа Турци великом силом изнова насрћу на Црну Гору. Много пута султани слаше најбољу своју војску и покушаваше да покоре Црну Гору. Али сва им мука бјеше узалуд. Црногорци су их сваки пут разбили и оћерали са своје међе У тим бојевима Црногорци исјекоше и сатрше небројене, хиљаде најбољих јунака османлијских. Послије турског пораза под Бечом (1683.) Мљечићи зарате на Турке, па позову у помоћ и Црногорце. Црногорци то једва дочекаше, те се за све вријеме овог рата јуначки бораху и само њиховом помоћу Мљечићи побједише Турке, па продријеше и у Херцеговину. Због овога Црногорци навукоше на се гњев силнога скадарског паше Сулејмана, који се завјери цару на дивану, да ће покорити п уништити Црну Гору.

Год. 1690. Сулејман паша дигне на Црногорце огромну војску, а помагаху му и црногорски потурчењаци, који, се бјеху врло намножили. Сад Црну Гору изневјерише и њени савезници Мљечићи, те Црногорци сами дочекају сву силу турску. Сулејман допре до брда Вртијељке изнад Цетиња и ту се заподјене велики крвав бој, у коме погибе и славни бокељски ускок Пивљанин Бајо. У боју на Вртијељци Црногорци се бораху лавовски и починише страшан лом од Турака. Али најзад морадоше устукнути огромној турској сили, те Сулејман продре на Цетиње и разори манастир Црнојевића Иве, па онда се опет повуче из Црне Горе, а град Обод остави у рукама црногорских потурчењака.

У то доба Црногорци не имађаху Господара, јер митрополит Висарион бјеше умро. Тек 1692. год. постане митрополит Сава Очинић, који је владао само 3 године. За његове владе врло се осилише они потурчењаци црногорски. Чим задобише у своје руке град Обод, они хтједоше да имају првенство над свима другим Црногорцима, те се отуд изроди велика братска омраза. По смрти Саве Очинића постане митрополит Данило Петровић, од славне породице Петровића са Његоша а с њиме се заче нова српска владалачка лоза:

Кућа Петровића Његоша,

која и данас влада у Црној Гори. Владика Данило бјеше јуначан и врло мудар владалац. Он је изнова препородио Црну Гору и положио темељ данашњем угледу њезином. Он је очистио Црну Гору од потурчењака. Неке Црногорци побише, неке рашћераше, а неке Данило поврати опет у Православље. За Данилове владе Црногорци су имали више ратова с Турцима и увијек су срећно побједили, али најславнију побједу задобише г. 1712. у крвавом боју на Царевом Лазу, гђе је шака црногорских соколова ужасно потукла и са свим сатрла велику турску војску. У боју на Цареву Лазу највећма се обесмртише два српска јунака: Вук Мићуновић и Ћук Раслапчевић. По смрти Данила Петровића постане митрополит Сава Петровић. Он бјеше слаб и невјешт владалац, те још за његова живота буде посвећен за митрополита Василије Петровић, који је у више бојева славно разбио Турке, а особито у великом боју г. 1756., кад Турци бјеху грунули грдном силом да покоре Црну Гору. Василије је учинио велика и многа добра земљи и народу своме. Он је искорјенио из Црне Горе зле обичаје, измирио завађена братства, увео ред у држави и народу и спријатељио Црну Гору са моћном Русијом. Ради добра земље и народа свога, владика Василије чешће одлажаше у Русију, па тамо и умрије Г.1766., а тијело његово Црногорци пренесоше у манастир Острог, гђе и данас почива. Са превеликих његових доброчинства он је проглашен за светитеља под именом: св. Василије Острошки.

По смрти Василијевој појави се у Црној Гори неки чудан човјек, по имену Стеван Рајчевић, кога Црногорци послије прозваше Шћепан Мали. Он се издаваше за руског цара, а Црногорци му повјерују и поклоне му сву власт. Тако Шћепан Мали постане Господар Црне Горе, поред жива митрополита Саве, који се повуче у манастир. Шћепан Мали владаше мудро и поштено. Он утврди ред у земљи и подиже народно благостање, а својом строгошћу и правдом задоби велику љубав у Црногораца и остави лијеп спомен. Турци се врло уплашише од Шћепана Малог, те сам султан Мустафа III. са три велике војске удари на Црну Гору. Али Црногорци на све три стране разбију Турке и потисну их са своје међе. На скоро и Русија зарати на Турке, а уз њу пристане и Црна Гора, те Црногорци изнова ратоваху са великим успјехом. По свршетку овога рата, некакав Грк из потаје уби Шћепана Малог, те митрополит Сава опет постаде Господар Црне Горе. А кад он умрије, насљеди га његов синовац, митрополит Петар I. Петровић, који је мудро и очински владао Црном Гором пуних 48 год. и учннио своме народу превелика добра.

За све ово вријеме они Срби у ћесаревини храбро и готово непрекидно ратоваху под заставом Леополдових насљедника, цара Јосифа I. и Карла VI. А кад једном ћесарска војска заузе чак и Ниш и Ужице, онда се опет почеше кретати и они Срби у Старој Србији. Тада бјеше српски патријарх у Пећи Арсеније IV. Јовановић Шакабента, који побуни Србе да се иселе у ћесаревину. Но док је он кретао народ на сеобу, ћесарска се војска нагло повуче назад, а Турци кад осјетише намјеру патријархову, ударе на голоруки народ, па многе Србе исјеку и грозно измрцваре. Патријарх Арсеније једва изнесе живу главу, те са неколико хиљада народа пребјегне у ћесаревину, па тамо послије 11 година и умре као патријарх српски.

Тако се несрећно сврши ова последња већа сеоба Срба у Угарску. А тим силним сеобама Стара Србија готово са свим опусти и Арнаути се увукоше у срце негдашњег царства Душановог, те косовска Србадија и данас главом својом плаћа ове сеобе. Али тим сеобама српски патријарси дођоше главе и својој патријаршији. Јер већ године 1766. Турци продадоше Грцима Пећску Српску Патријаршију, која поживи 421 годину и даде Српству 35 патријарха српских.. Тако угину овај дивни рукосад св. Саве и цар Душана, па истом овог деветнаестог стољећа доби нов свој изданак у данашњој Архијепископији Београдској, насљедници Пећске Патријаршије.

Међу тим, они Срби у ћесаревини све већма гомилаху своје заслуге за царски престо. У непрестаним ратовима по Турској, Баварској, Чешкој, Француској и Италији, Срби нештедно прољеваху силну крв и по хиљаду пута показаше се, заслужни оних права, која су им обећана. Па опет Српске Привилегије никад не бјеху потпуно извршене, а гоњења се изнова настављаше. Но највећа гоњења претрпи српски народ и српска црква за владе царице Марије Терезије, кад су маџарски и хрватски великаши клечећи молили царицу, да укине Српске Привилегије. У то доба католичење и унијаћење Срба узе толики мах, да се нијесу бирала никаква средства. Српски народ, доведен до крајњег очајања, најзад се лати оружја, те поче ницати побуна за побуном, а упоред са побунама наста исељавање.

Због овога гоњења вјерског дигоше се год. 1751. из потиске и поморишке границе 100 хиљада Срба те се иселише у Русију и настанише се међу Кијевом и Оџаковом, а ту земљу прозваше Нова Србија. Тако се ови Срби опет вратише у своју прадомовину — негдашњу Велику Србију. Но тек што се утишаше српске побуне у Славонији и Банату, кад већ године1755. изнова плану сва Хрватска, Славонија, Сријем и цијела бихарска жупанија.

Ово бјеше последњи српски устанак, који је изазван насилним унијаћењем. Јер сад и сама царица Марија узе Србе у заштиту, те се постара да доведе у ред народно-црквене послове српске. А за владе њеног сина, цара Јосифа II., сви народи у ћесаревини, па и Срби, добише потпуну слободу вјероисповјести. А његов насљедник, праведни цар Леополдо II., допусти Србима, да могу сазивати и своје народно-црквене саборе, па већ исте 1790. год. састаде се српски сабор у Темишвару. За тим цар Леополдо год. 1791. установи у нарочиту Српску, Дворску Канцеларију, која ће се бринути о свима српским пословима. Али исте године и угарски сабор донесе закон, по коме се Срби изједначише са осталим поданицима, па с тога нови цар Фрањо П. укине Српску Дворску Канцеларију и преда српске послове угарским великашима, а тиме Срби много изгубише од своје народне самоуправе.

Међу тим, за владе цара Леополда II. Аустрија бјеше загазила у нов рат с Турцима, те цар позове у помоћ и оне Србе из Србије, а они то једва дочекају. Год. 1788. Срби Шумадинци скоче на оружје, а на челу овог устанка бјеше Коча Петровић из седа Пањевца под Јастрепцом. Срби почеше тући Турке и освојише многа мјеста. Али ћесарска војска тад не уђе у Србију, као што је обећала, па Турци нагрну великом силом на Кочу и опколе га у Поречу. Послије дугог и страшног боја, Турци ухвате Кочу и његових 60 другова, те их живе набију на коље.

Мало за тим и ћесарска војска уђе у Србију, а њој се придруже и многи Срби Шумадинци, који се прозваше Фрајкорци. Фрајкорци се јуначки бораху и неки од њих постадоше ћесарски официри, те касније дивно послужише као вође новог устанка српског. Ћесаревци и Фрајкорци ослободише велик дио Србије и узеше Београд, али све опет морадоше вратити Турцима, по уговору мира, који је закључен у Свиштову год. 1791. измеђ Русије, Аустрије и Турске. Овај српски устанак и цијело ово ратовање народ назва Кочина Крајина.

Кочином крајином заврши се и ово најстрашније доба страдања, које потраја око 350 година. За то вријеме Српство је грозно измучено и ужасно десетковано. Али у муци тој јуначкој српски народ се и — очеличио. Сад он више није имао ни цара ни краља, ни великаша, ни војвода, али је имао нигда непомрклу српску свијест и јуначку мишицу своју, прекаљену страховитом борбом. И само том голом мишицом, оно сиње робље, онај неуки, неписмени, осироћени Србин сељак истом сад започиње дивовску борбу за слободу и — односи сјајну побједу!