Краварић Марко
Био један удовац, па се ожени по други пут и узме злу, врло злу жену, а имао је од прве жене једног сина. Ова друга жена није могла очима гледати тога дјетета, а ништа јој није било криво. Али кад се у некога усели зло, онда ту не помаже ништа. Можеш слободно звијезде скидати с неба, и метати му круну на главу, не можеш га направити друкчијим него што је. Злоћо остаје злоћо, и бадава ћеш све чинити, али му нећеш угодити.
Тај дечко ишао је за говедима. Кад би год догнао говеда кући маћија би одмах рекла свом човјеку, а јадном и бенастом оцу дечакову:
– Хајде, човјече, да једемо.
Тако они одмах сједу, и на брзу руку почну јести. А мали сваки пут кад би догнао говеда, морао их је најприје повезати, па онда текар ићи у кућу. Докле би сиромах мали повезао говеда, забавио би се тако дуго да би ови дотле све појели, те би он, кукавац, сваки пут остао краткијех рукава.
Једном кад је дечко тако остао без ручка, ождене говеда у поље, па сједе на неки пањ и стане плакати. Плаче он тако, сиромах, плаче и јадикује за својом покојном мајком, а у томе дође к њему нека стара, врло стара бака, па га запита шта му је да тако плаче. А он јој одговори:
– Па није ми – вели – ништа. Ето сјетио сам се своје покојне мајке, па ми се нешто ражалило и стешчало.
На то ће бака:
– Ма знам, синко, знам, али има ту и још нешто. Немој од мене крити, кад ја све знам. Мој синко, ти плачеш зато што си гладан; твоја зла маћија не да ти јести, јер хоће да те шундра; али не бој се, неће јој то поћи за руком, јер, помоћу божјом, свакоме злу може се дохакати. Зато ево ти ове шибљике, па чим дожденеш говеда кући, удари шибљиком о кров штале, па реци: Прилп и говеда ће се сва сама повезати, а ти онда пожури се у кућу, па ћеш још затећи нешто јела, и тако ћеш се некако прехранити. – I на то баке нестане.
А дечко, кад догна говеда кући, учини онако као што му је бака казала: удари шибљиком о кров штале и викне: Прилп, а говеда свако на своје мјесто, те се сама повежу. Он онда брже у кућу па за сто; затече још доста јела и сит се наруча.
Ишло је то тако неколико дана. Но његова маћија, чудећи се томе, мислила је како то да дечко тако брзо повеже говеда, те ће једног дана припазити шта он ради с говедима. Пред ручано доба, прије него што ће дечко догнати говеда, сакрије се маћија на тако мјесто одакле ће моћи све чути и видјети.
Кад је дечко догнао говеда, не знајући низашто, одмах, као и доса, удари шибљиком о кров и рече: Прилп, па одмах у кућу, и доспије на ручак.
Сјутрадан украде маћија ону шибљику, те је спали, а дечко кад догна говеда, тражи шибљику, али ње нема тамо где ју је он обично остављао, те он мораде и опет сам везати.
Док он повеза говеда, маћија и отац појели сав ручак, те он опет гладуј.
Други дан, кад је дечко одагнао говеда у поље, сједе опет онако гладан на пањ, пак почне плакати. Плаче он тако, бого мој, плаче као година, кад ли ал' ево опет оне баке к њему па га пита шта му је да плаче.
Он јој сад каже како му је маћија украла ону шибљику, те како сад опет мора сам говеда везивати, а док он говеда повеже, они поједу све јело, те сад опет мора трпљети глад.
А бака ће њему:
– Сад ти друго не преостаје него да сеш краву.
– Јест, кад би ми ми се крава дала сати! – рече он.
– Не требаш се за то бојати, – рече бака – само пробај пак ћеш видјети.
Он сад проба, а крава, брате мој, стоји као укопана.
Тако ти је он сао краву сваки дан, а кад је догонио увече кући, био је весео. Хранећи се овако, боме поче ти он расти и напредовати тако да што га увече омркне, још га толико ујутро осване. Његова маћија почне се чудити и главу лупати: откуда је и како је то да дечко напредује, кад код куће ништа не једе. Други ће ту морати враг бити, – помисли маћија – њега неко потајно храни.
Једанпут ће запитати она њега откуда се ухранио, и ко га храни.
А он ће њој:
– Па не храниш ме ти, ваљда и сама знаш, него ми доносе пастири по корицу сува круха, те се тако храним да се прехраним.
– Таман би ти био таки завратак да те пастири хране сувим крухом! – рече маћија, те науми да томе уђе у траг. – Е мој мали, – вели му она – касно си се ти родио да би могао мене преварити.
Сјутрадан спреми се она, пак ће кришом отићи у поље гдје мали напаса говеда; сакрије се за један шипраг, па ће пазити.
Кад оно ручано доба, ал' има шта и видјети: мали подавро под краву па сê, а крава стоји као укопана. Она сад оде кући, па чим се састане с човјеком рече му:
– Чујеш, човјече, ја хоћу да закољеш нашу Миленку.
– Не будали, луда женска главо, – вели јој човјек. – Како бих ја клао онаку краву, а при том и једину музару, па да онда сувотујемо као и друга сиротиња, без икаква смока?
– Нема ту ништа, – вели она – ти краву мораш заклати, јер онај твој заврзан сê краву, па не могу ништа умусти, а хранити краву само за онога главоњу, то би ми се звало лијепо господарство.
Жао човјеку краве, а тешко му опет имати с врагом посла, стога оде најприје сам да се освједочи и да види шта је. Мали, кад је видио оца да пази хоће ли посати краву, није хтео тај дан сати. Човјек дође кући, па рече жени да ту нема ни трага од каквога сања, јер он је добро пазио, па читави дан није могао ништа опазити.
Жена сад проспе на јадног човјека читав вагон грдња, па га отера и по други пут да иде мотрити.
Човјек оде, али и овај пут не видје ништа.
А жена ти се, мој брате, сад разљути, све јој почеше из очију искре искакивати, па ти опет просу на кукавног човјека читав пљусак грдња.
– О, ти слијепче слијепи, – вели она њему – очи ти испале и кад сам те ја такога познала! Ти ништа не видиш ван да ти се о нос објеси! – Те ти она сад опет оде у поље гдје је дечко пасао говеда. Кад она тамо, али дечко, баш као упркос, опет под краву, па почне сати да она види. Ова сад кад дошла кући, почне човјеку:
– Чујеш, човјече, ево ја ти и пошљедњи пут велим, ако нећеш краве клати, ја мам одлазим од тебе, јер видим да немам човјека који би био вриједан да с њим живим!
Човјек сад није имао куд камо, јер с врагом зло, а без њега девет пута горе, те јој рече да ће заклати краву, па нека буде једанпут мир.
Кад је дечко сазнао да ће краву заклати, врло се ражалости, те није могао ништа јести ни пити, па кад је дошао у поље, сјед опет на онај пањ, па почне плакати и нарицати. Плаче он тако, плаче, ал' ево ти опет оне баке, те га пита шта му је и зашто плаче. Он јој сад каже све. А бака ће њему:
– Не бој се, синко, ништа, него кад буду канили краву клати, ишти ти да је сам кољеш, па онда изведи краву у воћар, привежи је за воћку, али само овлаш, тако да се може одријешити чим мало тргне главом, па онда измани сјекиром да је удариш у главу; крава ће тргнути главом, па ће се одријешити и побећи, а ти угоди за њом, али више се не враћај својој кући; него кад се састанеш с кравом, не растај се више од ње. Она ће тебе хранити, а ти ћеш њу тимарити.
Бака нестане, а дечко оде кући и намисли да учини све онако како је бака спутила.
Сјутрадан каже отац дечку:
– Чујеш, дијете, нашу Миленку морамо још данас убити.
– Па добро, – вели дечко – убити, убити; него знаш што је, пусти ти то мени; ја ћу с тијем бити брзо готов.
– Ено ти је, – вели му отац – па је уби како ти год драго, кад ти срце и душа подносе, ја и онако не бих могао дићи своје руке на ту нашу хранитељицу.
Дечко сад узме сјекиру, одведе краву у воћар, те је веже за једну воћку, онако овлаш, како га је бака напутила, и измахне сјекиром као да ће ударити краву уу главу; крава тргне главом, отргне се, те нагне бјежати, а дечко угоди па за њом.
I тако побјегну опбадвоје у шуму, ту се састану, и крили су се три године, док их не пронађе бездушна и злобна маћија. За те три године дечко је краву тимарио и хранио, али зато је и она њега добро надајала.
Живећи дечко тако три године, нарасте кршан момак: лијеп, брате мој, као смишљен, једар као надојен, а снажан као од бријега одваљен. Кад га крава видје такога, наједанпут ће проговорити, ма баш као и крштено чељаде:
– Мој синко, – вели она њему – ти си доста сад јаки, више ти не треба моје хране, одсад ћеш моћи и без мене живјети; иди по свијету па ради, те се хљебом храни; али прије него се растанемо, мораш ме својом руком убити.
– Сачувај боже! – вели он, – како бих ја могао своју руку дићи на своју хранитељицу; то ја нити могу нити хоћу.
– Ти мене мораш убити – вели опет крава – и нека ти је проста моја крв! Мени и онако нема више овдје живота, него ти лијепо мене уби, па ме закопај, да ме не би душмани дирали мртву.
Кад је овај видио да га се неће да окани, запита је како и чиме хоће да је убије.
– Најлакша ће ми смрт бити – вели крава – ако ме убијеш својом шаком.
Он сад диже руку, па краву шаком у чело, и она на мјесту остаде мртва. Онда ископа дубоку јаму, те краву сахрани, па онда ишчупа три храста и метне их на њезин гроб.
Кад је тако свршио с кравом, дигне се одатле у свијет. Ишао је он тако, ишао, боме дође усред шуме пред једну колибу. Пред колибом сједе двије грдне јуначине, страшно их је било погледати, а некмо ли с њима бесједити. Он изишавши преда њих поздрави их:
– Помоз бог, браћо!
– Бог ти помогао! – дочекаше они. – А откуда смо ми теби браћа, та ми не знамо још ко си ни откуда си.
Онда он њима исприча све о себи, и рече им да се зове Краварић Марко (зато што га је крава отхранила), па запита и њих ко су они, откуда су и како се зову.
Они му се сад кажу, и један рече да се зове Таригора, а други Кривигреда.
Кад су се тако познали ови наши јунаци, онда ће Таригора и Кривигреда запитати Марка:
– Збиља, побратиме, не питамо те јеси ли нам штогод јаки, јер без тога не можеш нам бити ортак.
– А, јаки сам – вели Марко – као и сваки други човјек; та још нијесам ни имао прилике да окушам своју снагу.
На то Таригора поче чупати храшће с коријењем из земље и ваљати, као какав страшни вијор; Кривигреда опет зграби најдебљи храст за врх, па га сави управ до земље; па онда рекоше Марку да он подстакне угарке на ватру. А на ватри је горело велико храшће. Наш ти Марко пограби сваком руком по један храстов угарак (а сваки је био тежи од њега), па их подстакне на ватру.
Кад то видјеше Таригора и Кривигреда, рекоше Марку:
– Е, побратиме, по томе што видјесмо, бићеш нам добар ортак. Али сад да ти кажемо нашу невољу, у којој, као наш ортак, мораћеш нам од данас помагати. Дакле чуј ти нас. Овдје у овој шуми има ти неко чудо од старца. То ти је баш права пељда; немаш га шта видјети, та није ти ван колик палац, а брад му од лакта, да нема оно браде и да не јаше на зецу, управ могао би га погазити у трави. Ти си видио нашу јакост, али шта је то према јакости тако чуднога старца? С толиком нашом снагом нијесмо му ипак кадри ништа учинити. Већ нам је толико дозлогрдио и додијао да нам је постао и живот овдје тако досадан да смо се већ неколико пута спремали да бјежимо одавде куд било у свијет.
Сјутрадан рећи ће Таригора:
– Е браћо, ако ће се живјети, мора се и радити, стога ако сте споразумни са мном, а ви хајте данас у лов, а ја ћу остати да справљам ручак и да пазим на кућу.
Тако и буде.
Кривигреда и Краварић Марко од у лов, а Таригора остане код куће, да справља ручак. Кад овај већ био готов с ручком, ево ти старца на зецу, па ће Таригори:
– Помоз бог, јуначе! Је ли ручак готов?
– Дакако да је готов, али није за тебе – вели му Таригора – него за мене и моје друштво.
– О, тебе ми и твога ми друштва, – наруга се старац, скочи на Таригору, те га добро излевуша, па га стрпа пода се, те сједе на њега као на какав сточић, и опуца сам све што је овај био спремио за њих тројицу, па откаса на свом зецу даље.
Кад она двојица дошла из лова, питају за ручак, а Таригора им све исприповиједа како му је било са старцем.
Сјутрадан рече Кривигреда да ће он остати да справља ручак и да чува кућу. Али он прође као и Таригора.
Онда ће Краварић Марко:
– Хајте, браћо, сјутра ви у лов, а ја ћу остати да сигуравам ручак, да окушам и ја срећу с тијем душманскијем старцем, и да видим како изгледа то чудо.
Тако и буде.
Кад сјутрадан Таригора и Кривигреда отишли у лов, остане Краварић Марко код куће да осигурава ручак. Тек што је он био готов с ручком, ал' ево ти старца од палца са брадом од лакта, на зецу, па преда њ:
– Помоз бог, јуначе! Је л' готов ручак?
– Помогао ти бог, старче, готов је ручак – вели Марко – али неће тебе убости у губицу.
– Хоће боме прије него тебе – вели старац.
– Валај неће! – вели Марко.
– Боме хоће!
– Боме неће!
У тој свађи зграби старац руком за лонац. Он за лонац, а Марко њега за браду, па носи, носи к једној букви; расцијепи једном руком ону букву, па упреши старчеву браду у ону расцијепину, и остави га тако да виси о бради, а он оде натраг у колибу. Таман он тамо, ал' ево ти и оне двојице из лова, па га питају да ли је готов ручак. Он им покаже цио ручак те га искладе у здјелу и метне преда њих. Они се томе зачуде, па га питају је ли долазио старац.
– Ручајте, ручајте – вели он њима – пак ћете послије видјети је ли долазио.
Они сад лијепо ту сити ручају, а кад ручали, одведе их Марко да виде старца упрешена с брадом у букву. Кад тамо, ал' јест! Ни букве ни старца.
Старац ти, брате мој, ишчупао букву из земље, па зглобиту онако са жилама и гранама одвукао, а куд је год пролазио с њом, свуда је лежало дрвеће по земљи. Све је то старац вукући букву за собом поваљао.
Они сад угоде онијем трагом, па за њим. Ишли они тако, ишли, богме дођу до једне јаме и нађу да је старац у ту јаму увукао ону букву. Кад то виде, Краварић Марко рећи ће својијем друговима:
– Браћо, хајте ме спустите у ову јаму, а ја идем тражити старца, и тражићу га докле га не нађем, па ма морао ићи до на крај свијета.
Ови сад брже-боље сплету од паветине уже, те спусте Марка у јаму. Кад он сишао доље, ал' ту, мој брате, све саме неке пећине. Он ти сад угоди кроз те пећине, па гони, па гони, боме дође ти он на једно лијепо поље, а дугачко ти је и широко, једини мој бого, не можеш га очима прегледати. Он угоди тијем пољем, па хајде, па хајде, боме дође он на једно мјесто, а ту игра коло самијех баба. Он им назове бога, а оне ће њему:
– Бог дао, човјече с онога свијета, бог дао! А каква је невоља тебе амо догнала?
Он им сад каже све, и пита их јесу ли видјеле старца од палца са брадом од лакта, а о њој вуче букву. Оне га упуте одатле да иде даље. Он закала даље, па гони, гони, дође на једно мјесто, а ту игра коло самијех жена, све у само сребро одјевене, а на сребру играју. Он и њима назове бога, и пита их за старца. Оне га упуте даље. Отале дође на једно мјесто, а ту игра коло самијех дјевојака. Мили боже, дјевојке лијепе као смишљене, не знаш која од које љепша, која л' ђеђернија. Ту види и старца са оном буквом о бради, па око дјевојака све поскакује с ноге на ногу. Кад наш Марко видје старца, прискочи к њему, зграби га за главу, па му изгули сву браду, која остаде уцијепљена у букви. Он хтједе сад да убије старца, али овај га замоли да му опрости живот, јер – вели – сад ме се не требаш више бојати; моја снага отишла је с брадом, него, ако ми опростиш живот, казаћу ти нешто што ће ти донијети среће за цијели живот.
Марко га сад пусти.
– Поклањам ти, старче, живот – велил Марко – јер нијесам рад да ико на мене зажали, а још мање да ме прате чије сузе и клетве; волим неправду трпљети, него ли је чинити; добрим се и непријатељ придобије, а злим и пријатељ одбија; нека ти је дакле прост живот, кад ти је мио толико, а мислим да ћеш и ти, ако си човјек, знати шта ти ваља чинити.
Старац га сад узе за руку, па га изведе на један брежуљак, и рече му:
– Видиш ли оно језеро, и у језеру онај високи јаблан? На ономе јаблану има ти једна тица орлетица, која има гнијездо тамо и леже младе, али чим јој млади одрасту да би већ могли излетјети и оставити гнијездо, изиђе ти из језера страшна једна змија шестокрилка, па уједанпут, када орлетица оде тићима по храну, испне се на јаблан, и поједе све тичиће. А тица орлетица, кад се поврати, па не нађе својијех младијех облијеће оно мјесто, те страшно пијуче и дан и ноћ, да је управ жалост слушати. То траје све дотле докле не почне опет лећи друге тичиће. Ти си доста јаки, а бог ти помаже, јер га се бојиш и јер га штујеш и слушаш, па иди и уби ону змију шестокрилку, те спаси тичиће који су сад у гнијезду, и који би требали за који дан да излете, па те ето срећна цијелога твога вијека. Зато пак што си ми поклонио живот, ево ти блага, сребра и злата, па понеси колико ти год драго и колико понијети можеш, а поврх тога, изабери дјевојку коју ти срце твоје обегенише, па иди својој кући ако хоћеш и нека те прати божји благослов; а ако немаш воље да идеш одавле, можеш остати па ту живјети, и нико ти за то неће замјерити или приговорити.
Кад је Марко саслушао што му старац рече, рећи ће и он старцу:
– Е, хвала теби, старче, на свему, али ја имам још два добра друга, који су ме амо спустили, и који ме још чекају на улазу у овај подземаљски свијет, да ме опет извуку горе; зато, ако ми не можеш дати и за свакога од њих по једну дјевојку, онда не могу ни за себе ниједне повести, јер нијесам рад да ми другови реку да сам саможивац. Дакле, старче, ако хоћеш да ме дарујеш, а ти ми дај и за моје другове дјевојке, да им понесем одавле нешто што би се могло назвати правим побратимским даровима.
– Добро, јуначе. – рече старац – ја познајем и твоје побратиме, и они су добри јунаци, па су вриједни да им понесеш дарове какве си наумио. Ево ти дјевојака, па бирај које год хоћеш.
Наш Марко сад изабере три најљепше дјевојке, и узме блага, сребра и злата што је могао понијети, па се упути оној јами кроз коју га спустише његови другови; задрма онијем ужетом, те даде знак својим ортацима да је ту. Ови се тако исто јаве опет одозго да још чекају. Он је сад везивао једну по једну дјевојку за уже, и дао свакој блага колико је која могла узети, а они извуку све три горе. Кад су и четврти пут спустили уже, договоре се да Марка извуку само до половице, па онда да га пусте да пане, и тако мислили су они да ће се он сљускати и убити, па ће тамо доље и остати, а они ће лиљепо благо подијелити и сваки с једном од онијех дјевојака живљети, а ону трећу, коју је Марко себи намјенио, узеће за слушкињу. Али човјек снује, а бог богује, па тако и овдје. Ови зло смислили, али и Марко, као да му је сам бог открио мисли његовијех ортака, досјети се нечему, па ти најпре, пробе ради, кад му четврти пут спустише уже, привеже један велики камен, и даде им знак да вуку. Они вуци, вуци, па кад довукли до половице, пусте и уже и камен, те камен буб доље.
Кад је Марко видио ово невјерство он, захвали богу што га је умудрио да искуша своје ортаке, и што га је тако спасао од очите пропасти, па ти се врати онда натраг и упути ономе језеру. Кад он тамо, ал' изиђе из језера она змија шестокрилка, па се поче пењати уз онај јаблан, да поједе тичиће тице орлетице. Кад он то видје, зграби брже неку велику кијачу, па уцмека змију, и баци је онаку мртву у језеро, па се онда успуже на врх онога јаблана, гдје је било гнијездо са тичићима. Кад он тамо, а то у гнијезду млади; али нијесу то тичићи, него велике тичурине, каквијех он није никада видио; па добили већ крила и перје као и стари. Чим они видјеше Марка, почеше од радости пијукати, јер су знали да их је он избавио од змије шестокрилке, па му рекоше да се сакрије између њих, јер ако га види њихова мати кад дође, она ће га од радости прогутати.
Сад се наш Марко умијеша међу тичиће, и они га покрију својијем крилима тако да се није могло познати да је он ту. Тек што су га тичићи сакрили, али ево ти и њихове матере, тице орлетице. А то ти је та тица, мој брате, да јој се чудом не можеш начудити. Свако јој је крило два клатра широко, а тијело као суд десетак, кљун јој је толики да би највећи човјек могао стати у њ.
Кад је орлетица видјела своје тичиће живе, зарадова се толико да је својијем чудноватом гласом закречала тако да су све горе одјекивале, а наш Марко увукао душу у се, па ни мрднути од големога страха. Онда ће запитати она тичиће да ли је долазила змија шестокрилка да их поједе, и како су остали живи.
Они јој сад рекоше да је долазила шестокрилка, и да их је одбранио један човјек, који је убио змију, те их тако за вавијек спасао од највећег њиховог душманина.
– Па гдје је, гдје је тај? – запита орлетица. – Ма гдје ми је, кажите ми. Ја бих га, да ми је ту, од радости и милоште овај час појела!
Онда јој тичићи рекоше да је он отишао, али онине знаду куда.
Кад се орлетица смирила, онда јој тичићи рекоше:
– Мајко, ми би теби казали за нашега избавитеља, ако нам обећаш да га нећеш прогутати.
Она им сад обећа. Они се размакну, а Марко се извуче испод њих. Сад орлетица захвали Марку, и рече му нека каже шта хоће да и она њему учини за ту велику љубав.
– Ја не требам ништа – вели Марко – осим да ме напутиш како да изиђем на онај свијет, а тијем би ми учинила велику услугу.
– Е, мој пријатељу, - вели му орлетица – ако то желиш, онда се мораш за то добро спремити. Дакле, чуј ме. Треба ти девет крухова, девет печенијех овнова, и девет виједара вина. Кад то спремиш онда ми дођи и ја ћу те изнијети. Али мораћеш при томе на ово пазити: кад те будем горе носила, чим и ја кадгод зинем, ти ћеш морати сваки пут бацити у мој кљун по један крух, једног печеног овна и улити једно виједро вина. I док ја све то потрошим, ти ћеш бити горе.
Наш Марко лати се сад посла, и боме спреми све онако као што му је орлетицца рекла, па оде к њој и рече јој, ако остаје при свом обећању, да се спрема с њим на пут, јер је он прибавио попутнину.
Он се сад дигне, упрти њега и све што је он за њу приправио на своја леђа, па хајд горе. Кадгод је она зинула, он јој је бацио у кљун један крух, једног овна и улио једно виједро вина. Али кад су већ били близу врха, било је већ све потрошено што је он био прибаво, међутим орлетица зину још једанпут, а Марко не имајући шта да јој баци, брже-боље зграби за свој лист, искине га цијелога и баци јој у кљун, а при том од велике муке и бола учини кроз стиснуте зубе м-м. Утом изиђе и горе.
Кад га је спустила на земљу, запитаће га:
– А вјере ти, побратиме, шта ти оно баци мени у кљун, кад сам пошљедњи пут зинула?
– Јере ме то питаш – рече Марко – па бацио сам ти меса.
– Знам, знам, – рече она – бацио си ми меса, али меса свога, јер сам познала да је друкчије, а осјетила сам кад си од бола кроз стиснуте зубе учинио м-м.
Он сад кад видје да не може затајити, покаже јој свој лист од ноге. А она кад видје искинут сав лист, пљуну одмах на рану, и лист опет као и био.
Ту се сад наш Марко опрости с орлетицом, и оде да тражи своје лијепе побратиме.
Ишао је он тако, ишао, па дође до једнијех великијех и лијепијех двора. Ту сад прву види своју драгу, коју му је дао у подземаљском свијету старац лактобрадац. Он је њу познао, али она њега није. Сад је запита би ли му знала казати гдје живе Таригора и Кривигреда. Она му показа да су то њихови двори. Ту јој се он сад каже, узме је за руку, па с њоме у те дворе, нађе Таригору и Кривигреду, а они се разгњилили од лијености и нерада. Он кад их види овакве, зграби тојагу, те их истјера из куће, прекине с њима свако даље пријатељство и орташтво, и отјера их у свијет без игде ичега, а он остане ту са својом женом, те је поживео још дуго, срећно и задовољно.