Коњиц Марка оставио,
У Петровој равној гори;
Марко коњу говорио:
"Ој коњицу, добро моје!
Што је теби додијало? 5
Ил' је теби додијало,
Бојно седло оковано?
Ил' је теби додијала,
Љута узда сарајкиња?
Ил’ су теби додијали, 10
Чести пути драгој мојој?"
Коњиц Марку одговара:
"Није мени додијало,
Бојно седло оковано;
Нит је мени додијала, 15
Љута узда сарајкиња!
Већ су мени додијали,
Чести пути драгој твојој;
Кад ти дођеш у дворове,
Мене вежеш за борове, 20
А ти пијеш рујно вино,
А ја цичим као гуја;
Гризем траву до корјена,
Пијем воду из камена!
Десном ногом земљу копам, 25
А лијевом кремен крешем:
Колико сам ископао,
Јунака би закопао,
И под пушком и под сабљом,
И под диван[1]-кабаницом!"30
