Коња јаше шећер Салих-ага
Коња јаше шећер Салих-ага
испред двора девет Атлагића.
Гледало га девет Атлагића,
гледало га са девет пенџера
па говоре Кумрији робињи: 5
— Робињице, по богу сестрице,
хајде сиђи на оборна врата
па ти реци шећер Салих-аги:
— Селам ти је моја госпојица,
да вечерас по акшаму дођеш, 10
кад јој оду браћа у џамију!
Говори им Кумрија робиња:
— Борме нећу, моје аге драге!
Салих-ага јединак у мајке,
клеће мене Салих-аге мајка. 15
Опет веле девет Атлагића:
— Богом сестро, Кумријо робињо!
Хајде сиђи на оборска врата
па ти реци шећер Салих-аги:
— Селам ти је моја госпојица, 20
да вечерас по акшаму дођеш,
кад јој оду браћа у џамију.
Досад си нам била робињица,
а од сада вјереница љуба.
То се њојзи ино не могаше, 25
она сиђе на обор, на врата,
па говори шећер Салих-аги:
— Селам ти је моја госпојица,
да вечерас по акшаму дођеш,
кад јој оду браћа у џамију! 30
Салих-ага једва дочекао
па он оде двору бијеломе,
па одјаха коња од мејдана,
остави га у топле подруме
па он оде у нову чаршију 35
да купује дибу нерезану,
чиме ће је даривати младу.
И дојезди двору Атлагића.
У лијепо доба долазио,
баш у акшам, у вријеме право, 40
и он уђе у мермер авлију
па он пође уз бијелу кулу,
уз господске ситне басамаке.
Срете њега девет Атлагића
све на сабље и на голе ноже, 45
бијеле му савезаше руке.
Моли им се шећер Салих-ага:
— Богом, браћо, девет Атлагића!
Поклон’ те ми живот на мејдану.
За то они ни трунке не хају, 50
већ му црне очи извадише.
Опет вели шећер Сахх-ага:
— Богом браћо, девет Атлагића,
поклон’ те ми живот на мејдану,
мајка ће ме слијепа хранити 55
у мом двору, а на моме благу!
За то они ни трунке не хају,
већ му русу осјекоше главу
па га носе у зелену башчу,
копају га под суху наранчу. 60
Сестрица им дома не бијаше,
већ у тетке, Махмутпашинице;
зао санак она је уснила.
Кад свануло и сунце грануло,
својој тетки санак казивала: 65
— Чујеш мене, моја тетко драга,
чудан сам ти ноћас сан уснила!
Гдје улеће сив-зелен соколе
у бијеле Атлагића дворе
русе главе и златнијех крила, 70
а изиђе из бијела двора
и без главе и без златних крила.
Да л’ су здраво моја браћа драга,
моја браћа девет Атлагића?
Па припиње печу и фереџу, 75
па одлази двору бијеломе.
Кад је била уз бијелу кулу,
али кула крвцом покапана.
Тад дозива Кумрију робињу:
— Богом, сестро, Кумријо робињо! 80
Што је кула крвцом покапана,
јесу л’ здраво моја браћа драга?
Она шути, ништа не говори.
Опет вели сека Атлагића:
— Што је кула крвцом покапана, 85
јесу л’ здраво моја браћа драга?
Онда вели Кумрија робиња:
— Јесу здраво твоја браћа драга,
али није шећер Салих-ага,
твоја су га браћа погубила! 90
Кад то зачу лијепа дјевојка,
она иде на високу кулу,
облачи се штогод љепше море
па узима од злата тенефе,
па одлази у зелену башчу, 95
па с објеси о суху наранчу,
виш' мезара шећер Салих-аге.
