Косово
(Даворија)
I
Хеј, Косово! — када се
Србин тебе сјети,
Зар да крв му не навре,
Да те и освети? . . .
Ту му злотвор закопа
Жице и слободу;
Клети јарам натисн’о
На врат српском роду ....
Пет в’јекова с’ напуња . . .
Ах! не оста муке,
Коју Србин не снесе
Од душманске руке. —
Хеј, Косово! — Србина
Све то сјећат мора:
Да те јунак освети,
Чим се јави хора. —
II
Напиј се, Србе, Ситнице! . . .
Силна је њена мôћ:
С њом ће ти чуство освете
Одмах све живце проћ! —
Напиј се, напиј Ситнице;
Крви је још у њој,
Коју је њекад пролио
Косовски страшни бој! —
Напиј се, Србе, Ситнице! . . .
Ох! то је твоја крв,
Коју ти јоште дугује
Погана турска стрв! —
Напиј се, напиј Ситнице ! . . .
Силна је њена мôћ:
С њом ће ти чуство освете
Одмах све живце проћ! —
III
Горким сузам Милица
Своје лице роси,
Па у кнеза — од девет
Једног брата проси:
Да од ње из Крушевца
Не отиђе војно,
С оцем, с браћом осталом,
На Косово бојно;
Но да сестри остане
За заклетву милу,
Ако Срби не могну
Дивљу свладат силу. —
Кнез јој брата дарива
Најмлађега, — који
Са барјаком крстатим
Пред свом војском стоји! . .
Ступи преда њ Милица,
Под њим коња хвата:
˝Стани, Бошко; кнез ми је
Дарова’ те брата!˝ . . .
Али Бошко Југовић
Прê би мртав пао,
Нег из руку заставу
Ма буд’ коме дао :
˝˝Не ћу, сестро, Бога ми!˝˝ . . .
Грмну, и ободе,
Па ка’ зв’језда низ небо
На Косово оде. —
Вазда роду, огњишту,
Кад им б’једа грози,
Прê но игда икоме
Теци и помози:
Сви смо с родом спојени,
Огњиште је свето;
Ко то двоје не брани,
Име му проклето!
IV
Вук што снује,
Лазо чује:
˝Здрав Милошу!˝ —-викне;
Милош плане,
Па устане:
˝˝Видјеће се!˝˝ — цикне. —
Зора плави,
Јунак прави
Куд ли нагло тече
С два још друга? . . .
Страшна туга
Њег у души пече. —
Срце с’ јежи; . . .
Ев’ он бјежи ....
К душманима оде:
Ка’ што уми,
Моли, куми,
Да га к цару воде. —
Цар не зебе,
Нег’ до себе
Допушта му доћи;
Мни, с предајом
Ил’ издајом
Е то мора проћи. . . .
Гордо сједи,
Не бесједи,
Но му ногу пружи:
Да врат скучи,
И папучи
Ка’ роб се одужи.
Милош тада
К земљи пада:
Груд му кипи гњевом;
Ноге с’ лати,
И прихвати
Њу са својом л’јевом;
А десницом,
Осветницом,
Из потаје брже,
Као круту
Гују љуту
Бритка ножа трже:
Све од уди
Па до груди
Мурат-цара пори,
Да му тако
Каже — како
Милош роду двори. —
Ој, Србине!
’Ваке чине
Држи на памети:
Срце снажно,
А одважно,
Тако љаге свети! —
V
На Косову борба букти,
Огањ-прса гњевом кипе,
Страшна боја тутањ укти,
Мачи праште, стр’јеле сипе,
Копља с’ крше; — р’јека крви
Низ Косово бојно врви:
Срб се бори за свој дом! —
Ал’ ко оно, мили Бого!
Подну равна поља доље
Сад узмиче — с много много
Чиле војске — без невоље? . . .
У одлучном самом трену
Куд ће војска? .. . Куд се дјену? . . .
Зар напушта Србин дом? . . .
То је, то је Вуче клети,
Своје браће издајица:
Он то бјежи, он то лети;
Он је турска удворица ....
Царску круну само снива,
А светиње све дарива ....
Аох! — гдје је Србу дом? —
Видовданско сунце зађе
За горицу све крваво;
Црно ропство Срба снађе :
Злотвори му газе право;
Муке мучи свијех мука:
Непрестано куне Вука,
Што издаде Србу дом. —
Куни, куни — српски роде,
Издајицу сваког куни! . . .
Вај! издајство куда боде,
Туд и душу њег’ву пуни ....
Гњевном душом куни Вука,
Да га спржи вјечна мука,
Кад му не би свет ни дом! —
VI
Ситница је бујна,
Крвав јој је ток;
Ах! српско је царство
Стига’ кобан рок! . . .
Она собом носи
Многи људски леш,
Ал’ ти срце зебе;
Ал’ од страха мреш:
Видећ’ једну главу,
Коју силан вал
Ситници са ср’једе
Не миче на жал.
Ка’ у жарка сунца
Око ње је зрак:
Расвјетљује дивно
Видовдански мрак . . .
На њој ни је круна,
Царска круна још . . .
Вај, Србине! — плачи
Вјечно удес лош! . . .
То је глава света
Цар-Лазара твог,
Што но паде бранећ’
Права дома свог. —
Ох! блажена главо,
Вазда Србу сјај!
Што умео: — то му
Опет с Богом дај! . . .
