Кога поштујемо?
Питао сам једног старца,
Кога красе с'једе власи,
Ком' ће скоро самрт хладна
Слаби живот да угаси:
"Је ли, старче, да поштоват' -
Ц'јенит треба оног само,
Који има сребра, злата -
Ког имућним називамо?
Који мирно и спокојно
На меканој лежи свили -
А не чује сиротињу,
Како јада, како цвили? -
Који има винограда,
Равних поља, плодних њива, -
За богатством и за славом
Чија душа само снива?
Што се воза у кароцах
Су четири коња врана, -
Ком' је испод достојанства
Погледати сиротана?"
Осмјехну се старац на то
Па ми благо одговара:
"Не штују се, синко, таки,
Што имају само пара.
У ког срце за род бије,
Ком' је љубав света, мила,
Ком' је душа чиста, св'јетла
Као сунце - божја сила; -
Који неће малаксати
Пред свакијем искушењем;
Који не зна за пороке
Већ се кити са поштењем;
Који народ не продаје,
Братска клетва ког' не прати,
Који љуби име своје,
Па см'је за-њ и живот дати;
Чије око право гледа
Пуно вјере, свога плама,
Тога треба поштовати,
Па ма био у ритама!
Гдје такових људи нема,
Тај је народ право робље,
Тај је народ без свјетлости,
Тај је народ пусто гробље".