Кобна тајна/27
| ◄ Пета појава | Шеста појава | Прва појава ► |
ШЕСТА ПОЈАВА
Отац Аксентије, и пређашњи. Аница остаје на вратима.
АКСЕНТИЈЕ:
По налогу добре Војводкиње
Обвезу је Динко изручио
Милостињском заводу, и ево
Увјерења.
МУЦИЈО:
Она му је дала
С тим налогом ?
АКСЕНТИЈЕ:
Као што већ рекох.
А још имам да придодам ово:
Сутра Деспот свечано ће доћи
Да за свога великога ђака
Руку л’јепе Леоноре проси.
МУЦИЈО:
Шта! за Динка?
ЛЕОНОРА:
Чујем ли ја добро?
АКСЕНТИЈЕ:
Он одавна љуби је, па жели
Да прстеном дјеву знаменује
Прије него пут Унгнрске крене.
Том приликом и ја ћу те моћи
Да увјерим о светињи свезе
Која с твојом скопчава га женом.
МУЦИЈО:
Ти ћеш моћи да м’ увјериш? сутра?
Не до сутра сам бих полудио;
Одмах, одмах.
ЈЕЛИЦА (ступа напријед):
Зашто вичеш тако?
Зар не видиш да духовник иде?
Ни за шта се не брините; све је
За њ спремљено; црквицу сам дала
Сву цвијећем искитит, а б’јела
Одежда му до отара стоји.
Још се само младожења чека
Са сватима.
АКСЕНТИЈЕ:
Госпо!... Не дај, Боже!...
Војеводо!..
МУЦИЈО:
Са њезином св’јешћу
Ево биће и војводи конац.
(хоће да зграби нож са стола али га Леонора шчепа прије њега)
Леоноро!
АКСЕНТИЈЕ:
Мируј, несретниче.
ЈЕЛИЦА:
О мој Динко, сретан ћеш и сјајан
Амо доћи ко јутрња зв’језда.
Прва ћу му ја повести коло;
Сви то знајте. Ко јединој сестри
То ми право и припада. Је ли?...
Од весеља играћу ко луда.
(игра, па стаја)
Јао мени! још с’ обукла н’јесам,
А ни моју милу Леонору
Накитила! Брзо, брзо, брзо (Оде)
АНА:
Вај госпођо моја! ето су те
До лудила б’једну дотјерали!
МУЦИЈО:
Јао!
(баца се на наслоњачу)
АКСЕНТИЈЕ:
Зашто мени не вјерова?...
Из основа да си порушио
Храм божији најљепши на земљи,
Имао би мањи гр’јех на души.
Остављам те злој савјести твојој. (Оде)
|