Кобна тајна/21
| ◄ Седма појава | Осма појава | Прва појава ► |
ОСМА ПОЈАВА
Соба Јеличина. Јелица свршује молитву са млађима; и устаје са клечаонице, а они са земље.
ЈЕЛИЦА:
Молитва је свршена; вечерас
Светог писма изостављам штење;
Глава ми је тешка, а на очи
Неодољив сан напада. Ајте;
Ноћ вам лака. Ти остани, Ано.
(Сви оду а Муцијо ступа на врата)
Драга Ано, би л’ у овој соби
Хтјела ноћас преноћити са мном?
Незнам шта је, али непојмивим
Бојазом сам неким обузета,
Те не смијем предат се самоћи.
МУЦИЈО:
Нека Цвјетко у оближњу собу
Одма дође, и на налог чека.
(Оде Ана)
А чега се ноћас плашиш, госпо?
Ту ти Ана помоћи не може.
Треба оног да позовеш који
У шумици код вратанца знаје
Да ватрено к грудма притискује,
Па на глави распуштене влеси
Да уреди как’ остало не би
Потајному миловању трага;
Оног, госпо, у наручју чијем
Такове се уживају сласти
Да у њима сва утоне савјест.
ЈЕЛИЦА:
Имаш ли је ти, Муцијо? већ те
Упитати морам, имаш ли је?
Р’јечима би таким растјерао
И анђеле саме на небесма.
МУЦИЈО:
Али не бих анђеле на земљи
Ко ти што си, јер такови стида
Не имају. Сад слободно дакле
Пошљи, госпо, по љубимца твога
Ваљда ј’ амо већ дошао Цвјетко;
На услугу остављам га теби.
ЈЕЛИЦА:
Вај Муцијо, мој човјече б’једни
Немој опет да почињеш моје
А и твоје страховите муке;
Мало прије чувши духовника
Бијаше се доста примирио;
Шта те опет раздражити могло?
Ох јамачно враг те обиграва.
Ходи амо; ту, до мене клекни,
Па молитвом притецимо Богу.
Ја га нећу никад као сада
Тол ватреним замолити срцем.
МУЦИЈО:
Не не, морам уклонит се да би
Љубимац ти приступити мого.
А ако се већ дражима твојим
Заситио довољно, па сумњаш
Хоће л’ хтјети да с’ у оно касно
Доба ноћи потруди из града,
Онда жртвуј, новаца му пошљи.
Новац, госпо, свемоћан је мамац;
А имаш га, хвала Богу, доста.
Оставих ти матерински приход,
Па поклоних и обвезу јутрос.
Ал да, ону не смијеш отуђит
Чим је светој завјетова сврси.
Испуни ли веледушни завјет?
ЈЕЛИЦА:
Још не; сутра.
МУЦИЈО:
Одмах, одмах, одмах;
С извршењем онаких се мисли
Не окл’јева; дај обвезу мени.
ЈЕЛИЦА:
(Боже, Боже!) Шта ће ти?
МУЦИЈО:
Ти као
Да с’ уплаши! зашто?... Ствар је проста
Хоћу да је овог часа пошљем
Заведењу ком је нам’јењена.
ЈЕЛИЦА:
Зар у касној ноћи? каква мисо!
То ћу сутра ја учинит сама.
МУЦИЈО:
Не, вечерас, још вечерас; то је
Моја воља; дај обвезу, велим.
ЈЕЛИЦА:
(Пропала сам.)
МУЦИЈО:
Жено, не напастуј
Моју душу даљим непослухом;
Дај обвезу; гдје ти је?
ЈЕЛИЦА (Тражи по њедрима.):
Ту бијаше...
Дојста сам је ту метнала јутрос.
МУЦИЈО:
А сада је нема? То је чудно!
Ваљда си је изгубила, је ли?
ЈЕЛИЦА:
Незнам...
МУЦИЈО:
Знам ја. — Сједи ту и пиши.
ЈЕЛИЦА:
Ох! плашиш ме тим ужасним лицем.
МУЦИЈО:
Сједи једном.
ЈЕЛИЦА:
(Десница ми дрхће,
Дрхће срце, дрхће ми све т'јело.)
МУЦИЈО:
О једини човјече свих мојих
Тајних мисли и најслађих жеља...
ЈЕЛИЦА:
Кому, кому овако да пишем?
МУЦИЈО:
Твом љубимцу и будућем мужу,
Твом пјеснику...
ЈЕЛИЦА (устаје.):
Динку?... Моја рука
Таких р’јечи написат му неће;
На ме би се он згрозио. сва би
Поред њега згрозила с’ и нарав.
МУЦИЈО:
И ти нећеш?
ЈЕЛИЦА:
Никад.
МУЦИЈО:
Онда ћу га
Сам потражит. — Цвјетко гдје си, Цвјетко
Мач и клобук донеси ми брже.
ЈЕЛИЦА:
Мач и клобук! к њем оружан идеш?
Страховито! ту ће крви пасти.
МУЦИЈО:
Муж друкчије не суочава се
С љубавником но с мачем у руци.
Један од њих мора да с’ уклони
Испред другог, јер никако земља
Заједно јих носити не може.
Ако њему ја у пако пошљем
Ноћас душу, овамо ћу доћи
Да и с твојом одмах се срачунам;
Не дођем ли, онда ми се можеш
С њим заједно смијати на гробу.
ЈЕЛИЦА:
Божије ти мајке, ту остани;
Готова сам писати што хоћеш.
МУЦИЈО:
На један пут пада ти упорност!
За њ толико стрепиш?
ЈЕЛИЦА:
За њ... за тебе...
Већ при себи н’јесам.
МУЦИЈО:
Пиши даље.
„Муж захт’јева обвезу од мене,
„Пошљи ми је одмах по Цвијетку.
„Сутра зором чекам те у башти
,,Да ти збогом кажем
,,У посљедњем загрљају, Јелка.“
Тај лист савиј; натпис с поља метни.
ЈЕЛИЦА:
Ево. Да си мене натјерао
Да напишем на овоме листу
Смртну казну себи, ја бих ти га
Сад захвална овдје на кољенма
Изручила; али га овако
Изручујем чувством... Бег праведни
Нелк пресуди ко је од нас двоје
Крив за чувство што г’ осјећам сада.
МУЦИЈО:
Већ избија задржана мрзост!
Да си ми је одмах показала
Кад ј’ из грешне љубави ти букла,
Мого били ти сад опростит, мислим;
Ал’ онако варат ме! онако!...
Ништа. — Одмах да одправим писмо.
ЈЕЛИЦА:
Зар печатом и не утврђено?...
Вај! по коме?
МУЦИЈО:
По ономе који
Ништа неће у њему проучит
Што већ незна, јер отајна твоја
Црна дјела слушајућ од друга,
Нсловицом рогата је мужа
Поштенога Муц’ја накитио.
(Јелица баца се ничице на постељу, викнувши Ах!)
Амо, Цвјетко. Ти што не вјерујеш
Ни небеским светицама, носи
Тај лист у град твом пјеснику л’јепом
Од стране га носи ове, коју
Овдје видиш да с’ од стида крије
Те светице паклу посвећене.
Али, Цвјетко, ни на живу главу
Нећеш рећи да те она посла
Приморана врагом ко ја што сам,
Него сама по сопственој вољи.
Јеси л’ чуо? чим обвезу примиш,
Донеси је. С њоме ћемо, госпо,
На такову изаћи чистину
Да већ неће ни Бог моћи да ме
Поколеба сумњом, а ни теби
Сви демони да на уста метну
Нов изговор. (Момку) Ти се ноћас спреми
И Периша, да станете на брод
Који сутра у Индије шиљем. —
С њима двама готов сам, а с тобом?
Служиће ми обвеза да трошак
Сјајуог једног погреба подмирим.
(Оде.)
|