Кајица Радоња и Турчин Карајлија
0001 Вино пије Кајица Радоња
0002 И шњим пије Турчин Карајлија,
0003 Они пију у опкладу вино,
0004 Беседи му Турчин Карјлија:
0005 ”Побратиме, Кајица Радоња,
0006 Како саде добри коња нема,
0007 Добри коња а бољи јунака,
0008 Који за дан у Ново отиду,
0009 За дан оду, а за други дођу!”
0010 Беседи му Кајица Радоња:
0011 ”Побратиме, Турчин-Карајлија,
0012 Мени нема и мом калавранцу,
0013 Нама нема летње обданице
0014 Да одемо и натраг дођемо!”
0015 Ал’ беседи Турчин Карајлија:
0016 ”Ако одеш, Кајица Радоња,
0017 Ако одеш, па и натраг дођеш,
0018 Да ми узмеш моју арну главу;
0019 Ако одеш, па натраг не дођеш,
0020 Да ти узмем твоју арну главу!”
0021 Онда уста Кајица Радоња,
0022 Па отиде двору бијеломе,
0023 Па беседи Мари Коложварки:
0024 ”Љубо моја, Марко Коложварко,
0025 Тимари ми мало калавранца
0026 Дак ја легнем санак боравати –
0027 Љуто сам се опкладио с Турци!”
0028 Беседи му Мара Коложварка:
0029 ”Ој Кајице, драги господару,
0030 Једва сам се ропства опростила,
0031 Па ћеш опет да м’ заробе Турци!”
0032 ”Та не бој се, моја верна љубо,
0033 Док је мене и мог калавранца!”
0034 Пак он леже санак боравити,
0035 А Мара му коња тимарила;
0036 Триред га је назобила зобљом
0037 И триред га водом напојила
0038 Док је бела зора забелила.
0039 Ал’ беседи Мара Коложварка:
0040 ”Устај горе, Кајица Радоња,
0041 Знаш да си се опкладио с Турци
0042 Да ти идеш у то Ново красно!”
0043 Онда уста Кајица Радоња,
0044 Па он седла коња калавранца
0045 И он седе вранцу у слемена,
0046 Право иде Турчин-Карајлији,
0047 Па беседи Кајица Радоња:
0048 ”Ој Бога ти, Турчин-Карајлија,
0049 Дај ти мени ситну књигу малу
0050 Да ја идем у то Ново красно!”
0051 Он му даје ситну књигу малу;
0052 Узима је Кајица Радоња,
0053 Право иде у то Ново красно,
0054 Како оде у то Ново красно,
0055 Он отиде оџи у џамију,
0056 Па он даде ситну књигу малу.
0057 Кад је оџа књигу разгледао,
0058 Он се на њу гротом насмијао;
0059 Књигу гледа, дугу фришко пише,
0060 Те је даје Кајица Радоњи.
0061 Узима је Кајица Радоња,
0062 Он узима ситну књигу малу,
0063 Па је носи Турчин-Карајлији.
0064 Кад је било летњи дан у подне,
0065 Ал’ Кајица био прид дворови,
0066 Прид дворови Турчин-Карајлије.
0067 Изиоди Турчин-Карајлија,
0068 Па он прими ситну књигу малу.
0069 Кад је Туре књигу разгледало,
0070 Беседило Кајици Радоњи:
0071 ”Побратиме, Кајица Радоња,
0072 Не узми ми моју арну главу,
0073 Даћу теби до три куле блага
0074 И даћу ти моју булу белу
0075 Да ти буде у двору ропкиња!”
0076 Насмија се Кајица Радоња,
0077 Па беседи Турчин-Карајлији:
0078 ”Луда главо, Турчин-Карајлија,
0079 Што ће мени до три куле блага,
0080 У мен’ има четир куле блага;
0081 И што ће ми љуба Туркињица,
0082 Кад је у ме љуба Српкињица!”
0083 Трже сабљу Кајица Радоња,
0084 Трже сабљу, одсече му главу,
0085 Па он оде двору бијеломе.
0086 Изиоди Мара Коложварка
0087 Да под њиме добра коња прими,
0088 И износи бијеле пешкире,
0089 Те утире коња калавранца,
0090 Па га љуби међу очи чарне,
0091 Сузе рони, а беседи тијо:
0092 ”Калавране, врло добро моје,
0093 Кад си мене ропства опростио,
0094 Опростио ропства од Турчина!”
