Оломињем се, да сам у дјетињству моме гледао у Србији, да људи, који убију вука, набију му кожу суху на мотку, па иду с њоме од куће до куће, те просе вуне; у Далмацији пак осуше кожу с главом цијелом, па је напуне сламом или сијеном, у ноге јој завуку по дрво, а у отворена уста мјесто језика намјесте комад црвене свите или абе, па тако, као с цијелијем вуком иду, те просе не само вуне, него и другога свашта, н. п. жита, соли, сланине и т. д. Кад с тако пачињеном вучином дођу пред кућу, они је намјесте, као да је жив вук, па око ње стану пјевати овако:
Домаћине, роде [1] мој!
Ево вука пред твој двор,
Гони вука од куће,
Није добар код куће;
Подај вуку сочице, 5
Да не коље овчице;
Подај вуку варице,[2]
Да пе коље јарице;
Подај вуку вунице,
Да не коље јунице; 10
Подај вуку сланине,
Да не слази с планине;
Подај вуку свашта доста,
Да не коље око моста.
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 517-518.
