Касно ми је, а далеко ми је,
Сунце ниско, а село далеко,
У селу се два весеља чине:
Жени мајка јединога сина,
И удаје ћерцу јединицу. 5
Сина жени из Враниловаца,
Ћер удаје у Милановце.
Л'јепо мајка ћерку сјетовала:
„Ој Милуна, моја шћери драга,
Када сретнеш братове сватове, 10
Ти се њима поуклони с пута,
Поуклони, па им се поклони
И поздрави моју снаху драгу:
То зарана нека двору дођс,
Нек донесе за косама сунца, 15
У њедрима меке мјесечине.”
Милуна је послушала мајку;
Кад је срела братове сватове,
Она им се уклонила с пута
Уклонила, па се поклонила: 20
Поздрав даје својој снахи драгој:
„Поздравље ти шаље стара мајка
Да зарана б'јелом двору дођеш,
Да донесеш за косама сунца,
У њедрима меке мјесечине!” 25
Када снаха послушала р'јечи,
Одговара својој заовици:
„Милунице, моја заовице!
За рана ћу ја у дворе доћи,
Носим мајци за косама јада, 30
У њедрима змију присојкињу,
Која ће је за срце ујести!”
Ђорђе Рајковић, Српске народне песме из Славоније, приредила Славица Гароња-Радованац, Београд: Удружење Срба из Крајине и Хрватске: Књижевно друштво "Свети Сава", 2003., стр. 229-230.
