Кад млади венац мећу на главу
Долети бео цветак из равна поља,
Па паде лепој Смиљи на русу косу,
Она га смеће, он се намеће:
Не смећи Смиљо, сметути нећеш!
Али беседи Смиља девојка:
Венче мој венче, дангубо моја,
Док те приденем, јутро ме прође,
Док одаденем и вече дође.
Извор
[уреди]Стеван Бошковић, Бачванске песме. У Новоме Саду. Српска народна задружна штампарија, 1879. стр. 128-129.