Историја средњег века I 8
| ← | ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна |
→ |
Западни Словени. У састав Западних Словена улазиле су три главне групе племена: пољска, чешка и полапско-прибалтичка. Последња група састојала се од низа племена која су живела око реке Лабе и груписала се у следеће савезе: лужичко-српски, љутићки и бодрички (види главу VII); осим тога она је обухватала и прибалтичке, или померанске Словене, који су живели у области која је доцније добила код Немаца назив Померанија. Чешко-моравска племена живела су у сливу река горње Лабе, Влтаве и Мораве, а пољска племена настањивала су базен река Висле и Варте.
Западни Словени живели су првобитно у родовском поретку, станујући по селима и окружујући своја утврђена места — гроде или граде — зидовима. Привредну јединицу претстављала је велика породица — опоље, образујући кућну заједницу, са старешином на челу. Такве велике породице удруживале су се у родове, на чијем су челу стајале родовске старешине — поглавари, господари. Родови су се удруживали у племену, на челу са старешинама, или жупанима, који су решавали племенска питања у заједници са племенским већем. Међу жупанима истицао се кнез, војни старешина племена; око кнеза почела се сакупљати дружина. При образовању савеза племена кнез најјачег племена постајао је кнезом читавог савеза.
У времену од VII до IX века код Западних Словена врши се процес распадања родовског поретка. Родовска општина претвара се у сеоску општину, у којој се крвне везе замењују територијалним. У то време на бази општег развитка производних снага, особито у земљорадњи, развија се код Западних Словена ропство и почињу да се формирају класе. Знатан развитак постиже трговина, нарочито спољна; на то указују велика складишта новца, нађена приликом археолошких ископавања. На Прибалтику, на пример, откривена су богата налазишта арапског новца VIII—IX века, што указује на трговачке везе Прибалтика тога времена са Волгом и преко ње са арапским земљама. Назив новца код Западних Словена — пењаз — указује на то да је код њих био раширен немачки новац пфениг и да су они, према томе, водили трговину и са Немачком, као и са Данском и Скандинавијом. Предмети трговине били су крзна, мед, восак и, вероватно, робови. На то да је трговина кожама достигла код Западних Словена велики развитак, указује поред осталог и то што је код Западних Словена, као и код Источних, постојала новчана јединица „гривна куна” (кунино крзно).
Као резултат развитка приватне својине на земљу почињу да се стварају крупнија газдинства претставника родовске аристократије, која употребљавају рад робова, иако се напоредо са њима сеоска општина још дуго времена одржала (у Пољској и Чешкој све до XIII века). Крупни земљопоседници почињу да постепено претварају слободне чланове сеоске општине у кметове. Родовске старешине, које су првобитно биране на већима, претварају се постепено у наследну аристократију — жупане или панове, поглаваре (владике) и кнежеве. У корак с порастом и јачањем те племенске аристократије врши се опадање значаја старинског народног већа. Власт прелази на савет састављен од претставника аристократије. Особито велики значај стиче таква аристократија у Померанији. На тај начин, постепено се формира држава, која брани интересе владајуће класе.
Самова Бохемска кнежевина. Јака кнежевска власт најраније се јавља код Западних Словена који су живели у Бохемији. Они су раније од осталих Словена морали да воде борбу са Аварима. Аваре су позвали као савезнике са црноморских степа Лангобарди, који су пре свог досељења у Италију живели у Панонији. Авари, који су вероватно припадали Туранцима, заузели су Дакију, земљу северно од доњег Дунава, и преселили се у Панонију после одласка Лангобарда. Авари су потчинили својој власти суседне Словене и руководили заједничким походима против Византије. У руским летописима сачувала су се предања о тим Аварима (Обри, Обрини), који су угњетавали, „мучили” Словене. Сачувано је предање о томе како је брзо нестала моћ тих „Обара”. Летописац вели: „погибоша, аки обре” (пропадоше као Обри).
Словени су збацили власт Авара и образовали независан савез, чију су основу претстављала словенска племена из Бохемије (VII век). Франачки анали казују како је Словенима, који су се борили са Аварима, дошао неки франачки трговац по имену Само, заједно са другим трговцима, и помогао Словенима да однесу победу над Аварима (око 623 г.). После тога Словени су Сама изабрали за свог кнеза. Тако је створен прилично широк савез југозападних племена, са Словенима из Бохемије на челу; том савезу придружили су се и Карантанци, који су живели на горњем току река Саве и Драве, десним притокама Дунава.
Само је владао у Бохемији читавих 35 година и за све то време бохемски племенски савез, на чијем је челу он стајао, претстављао је велику силу. Само је чак водио ратове са Францима. Он је потукао велику франачку војску краља Дагоберта, после чега су том савезу пришли и Срби. После Самове смрти савез се распао.
Великоморавска кнежевина. Са распадањем бохемског савеза кнеза Сама, који је задржавао офанзиву Франака на исток, у Дунавски базен, Франци почињу да освајају ове области. 803 г. Карло Велики је потукао Аваре, који су били потиснути преко Дунава и Тисе, и потчинио својој власти подунавска словенска племена, међу којима Чехе и Моравце, који су себе признали за његове вазале. Од тога времена немачко свештенство почиње своју мисионарску делатност у Моравској, тежећи да је христијанизује и понемчи.
После смрти Карла Великог у Бохемији је образована јака кнежевина, која је ујединила у један савез читав низ племена и која је позната под именом Великоморавске државе. Међу другим моравским племенским кнежевима истиче се најјачи — Мојмир, који потчињава својој власти земље других кнежева, делом претварајући их у своје вазале, делом протерујући их, у случају да му пруже отпор. На тај је начин настала пространа кнежевина, која је обухватала базен реке Мораве и даље на исток, укључујући и данашњу Словачку, налазила се у чисто номиналној зависности од Немачке. Један од протераних кнежева, Прибина, побегао је у Немачку и ту замолио за помоћ; он је добио као кнежевски посед доњу Панонију.
Јака Моравска кнежевина претстављала је опасност за немачку краљевину. Немачки феудалци предузимали су више похода против Моравске кнежевине. За време једног од тих похода (846 г.) Мојмир је био свргнут и за кнеза од стране Немаца постављен његов синовац Растислав. Али Растислав није оправдао наде немачких феудалаца; он је потражио савез са Бугарима и Византијом против Немачке, подигао на граници мноштво тврђава и ујединио под својом влашћу низ суседних словенских племена — Чехе, Србе и друге полапске Словене. После неуспелог похода Лудвига Немачког против Растислава Моравска кнежевина стекла је пуну независност.
До тог времена хришћанство се међу Западним Словенима ширило из Немачке. Немачко свештенство, које је долазило са Запада, било је тесно повезано са немачком католичком црквом. Код разматрања разних питања која се тичу цркве коначна санкција припадала је највишем немачком свештенству. Црквена зависност повлачила је за собом и политичку. Зато се Растислав, да би сачувао политичку независност Моравске, обратио византиском цару Михаилу III с молбом да му пошаље хришћанске проповеднике који би знали словенски језик. Према томе, сукобила су се два супарничка црквена утицаја: немачки — са Запада и византиски — са Истока. Моравци су више волели црквене везе са далеком Византијом неголи везе са блиском Немачком, везе које су већ постајале чвршће и опасне у политичком погледу.
Из Византије су послати у Моравску као мисионари два брата — Ћирило и Методије.
Када су они 863 г. стигли у Моравску, морали су повести упорну борбу са немачким епископима и путовати чак у Рим, борећи се за то да папа призна засебну словенску цркву. Рачунајући да ће повећати своје приходе, папа је пружио подршку словенским проповедницима. У Моравској и Панонији основане су две нове епископске столице, где је богослужење вршено на словенском језику.
Али се ускоро против Растислава дигао у Моравској његов синовац Сватоплук, који је однео превагу. Иако је испрва уживао подршку немачког краља, он је доцније почео да изазива подозрење да и сам тежи потпуној независности Моравске, па је био заробљен, а управа над Моравском предана је немачким грофовима. То је изазвало устанак моравских Словена. Војска послата против њих на челу са Сватоплуком, који је био ослобођен из заробљеништва, претрпела је пораз, а сам Сватоплук прешао на страну устаника, тако да је успостављена независност Великоморавске кнежевине. Њој су се придружили Чешка и Полапски Словени, тако да је нова заједница обухватала готово све Западне Словене.
Али ради даљег јачања своје власти Сватоплук је морао да потражи подршку и савез немачког краља, а у вези с тим морао се појачати и утицај немачког свештенства. Зато је црквена организација створена уз помоћ Византије ослабила и на крају крајева била замењена немачко-католичком црквеном организацијом.
После Сватоплука моравски племенски савез се распао. Савез је нарочито настрадао од напада Мађара. 906 г. Мађари су задали Моравској пораз и освојили источни део земље.
Образовање Чешке државе. Један други савез словенских племена формира се крајем IX века напоредо с моравским савезом, улазећи првобитно у његов састав. То је чешки војни савез разних племена — Чеха, Дуљеба, Хрвата и других племена која су живела око реке Лабе са њеним притокама.
Та су племена живела у родовском поретку; на њиховом челу стајале су војводе, које су водиле порекло од аристократских родова, или леха. На челу појединих родовских организација, као и код свих Западних Словена, стајали су главари (владике). Оно племе које је стајало на челу читавог савеза имало је кнеза, који је био војсковођа и главни судија у читавом племенском савезу, као и судија у случају међусобног сукоба појединих племена.
Првобитно (до X века) су ту постојала два таква савеза племенâ, зависна од Моравске кнежевине: у северозападној Бохемији савез на чијем су челу стајали Чеси и у југоисточној Бохемији савез на чијем је челу стајало племе Зличана. После смрти Сватоплука Моравског (895 г.) кнежеви оба савеза — Спитигњев Чешки и Витислав Зличански — признали су власт немачког краља Арнулфа и почели плаћати Немачкој данак. Тако су Чеси под Вацлавом, сином Спитигњева, морали плаћати 500 гривни у новцу и 120 волова.
Доцније су се племена ујединила у једну кнежевину; притом је вођена непрекидна борба с војводама које су стајале на челу појединих племена и са старом родовском аристократијом (лесима). Војводе су дизале сталне устанке против централне власти, понекад се удружујући с Немцима против својих саплеменика. Познат је крупни устанак таквих аристократских родова — леха и владика — око средине X века под Болеславом I, који је морао привремено да побегне у Немачку. Двапут је избијао устанак док Болеславу није пошло за руком да коначно однесе превагу, после чега је самосталност појединих аристократских родова била поткопана; један њихов део био је прогнан, а други се стопио са војничком аристократијом, која се формирала у то време и састојала од чланова краљевских дружина. У исто време престала је и подела Чеха на самостална племена са појединим војводама; остала је једино подела на области, или крајине, са кнежевским чиновницима на челу. На обласним већима и на општем сејму све чешке земље такође почиње да доминира војничка аристократија. На ту се аристократију и ослањала централна власт, непрестано јачајући своје позиције. Најзад, кнез Бжетислав II из породице Пшемисловића стекао је такву моћ да му је цар Хенрих IV признао краљевску титулу (1086 г.), а доцније се и сама Чешка претворила у краљевину (1158 г.); још пре тога њој је присаједињена Моравска (1028—1029 г.).
Материјалну подлогу све јаче кнежевске, а затим и краљевске власти претстављали су крупни земљишни поседи који су се мало помало стекли у рукама кнежева. Ту су спадале пре свега наследне земље аристократског рода из кога су проистекли чешки кнежеви. Те су земље прошириване конфискацијама и земљама преминулих власника, као и присвајањем разноврсних пустих и необрађених земљишта, која су постајала кнежевом својином. Пространи земљишни фондови који су кнезу стајали на расположењу пружали су му могућност да издржава велику дружину и војне слуге и да им поклања необрађена земљишта. У то време заводи се и разрезивање пореза на потчињено становништво. Кнежевска благајна попуњава се и на рачун судских такса и трговинских царина. Заводи се монопол на ковање новца и на рударство.
Образовање Пољске државе. Пољски савез племена у сливу реке Висле образује се средином X века. Из тог бремена познат нам је пољски кнез који је стајао на челу тог племенског војног савеза, по имену Мјешко, који је већ примио хришћанство. Тај савез образовао се на тај начин што је централно племе Пољана покорило друга племена — Сераџане, Ленчане, Кујавце, Мазуре, Беле и Црне Хрвате. Том приликом кнежеви тих племена су уклањани и тако је одједном поникла крупна заједница племена само са једним централним кнезом. Испрва је та племенска заједница признавала своју зависност од немачких краљева.
Пољски летописи саопштавају да је кнез Мјешко имао велику дружину — од три хиљаде војника, које је издржавао делом сам, а делом на рачун становништва разних делова земље. Његов наследник, Болеслав I Храбри, који је већ стекао пуну независност од Немачке, имао је далеко бројнију дружину — од 20 хиљада војника. Тако се и у Пољској почиње формирати војнички сталеж. Том савезу прикључују се аристократски претставници крупних родова, такозвана шљахта. Кнежев двор постаје центар управе. У појединим областима, које носе назив повета, седе кнежеви намесници, каштелани. На становништво се почиње разрезивати порез у корист кнеза.
Са уздизањем кнежевске власти народно веће губи свој ранији значај, и његове функције прелазе на савет састављен од настаријих чланова дружине и највиших достојанственика; тај савет састајао се код краља; после примања хришћанства у састав тог савета почињу улазити и претставници вишег свештенства. Понекад се сазивају и шире скупштине, које се састоје од свих достојанственика и на које се позивају и чланови дружина.
Пољска држава стиче потпуну самосталност за владе Мјешковог сина Болеслава I Храброг (992—1025 г.). За његове владе присаједињени су пољској држави Померанија (Поморје), Шлеска, закарпатски Словаци, Лужичани, Чешка и Моравска. Образовала се крупна средњословенска држава, која је достигла велики утицај у Европи. На кратко време пред смрт Болеслав Храбри крунисао се за пољског краља.
Све то показује какве је велике успехе постигла у то време феудализација и претварање сељачких маса у кметове. У одговор на то дижу се устанци народних маса против кнежевских „редара”, или чиновника, против ритера и свештенства. Карактеристично је да у тим устанцима народне масе спаљују хришћанске храмове и успостављају паганство. Према томе, и овде, у Пољској; хришћанство је претстављало идеолошки ослонац феудалних елемената — кнежева и горњег слоја пољског друштва.
Устанке је угушио краљ Казимир, који је успоставио хришћанство и добио надимак Обновитељ.
Полапски и Прибалтички Словени од IX до XI века. Крупне државе феудалног типа најраније се почињу формирати код Чеха и Пољака. Код других Западних Словена дуго времена је трајала, све до X века, политичка расцепканост. То је немачким феудалцима омогућило да потчине себи низ подвојених словенских племена (види главу VII).
Снажан политички развитак и самосталност постигли су Померански Словени. Они су морали да воде борбу са прибалтичким племенима Данске и Скандинавије, који су тежили да освоје обале Балтичког Мора. У вези са тим код њих се развија поморско гусарство, али у исто време и поморске трговачке везе с Данцима, Скандинавцима, с Русијом и Немачком (преко Хамбурга). На балтичком приморју ниче у IX веку низ војно-трговачких факторија (Волин, Штетин, Рана, Гданск и друге), у којима су се продавале сировине у замену за оружје и разне металне и друге занатске израђевине. Убирање трговинских царина (мита) пружало је померанским кнежевима знатна материјална средства, јачајући њихов политички значај. У исто време код Померанских се Словена, поред јаке кнежевске власти, формира и јака домаћа аристократија; она при кнезу образује неку врсту феудалне „курије барона” и понекад се бори с кнежевском влашћу за утицај у земљи.
На подлози општег полета код Померанских Словена настаје крајем XI века Вендска краљевина, која је — истина, за кратко време — окупила у један савез низ полапских племена, под хегемонијом племена Бодрича. Вендска државна заједница достигла је толики значај да се кнез Бодрича Хенрих почео називати краљем. Али се почетком XII века тај савез распао.
Религија Померанских Словена, која претставља даљи развитак веровања и верских култова старих Словена, позната нам је на основу извора боље од религије осталих племена Западних Словена.
Померански Словени већ су подизали храмове. Првобитно су то биле само ограде, које су имале за циљ да чувају свето место. Затим се већ појављују прави храмови, или капелице, који у најпростијем свом облику претстављају кров на четири стуба. Доцније се између тих стубова растежу тканине или подижу зидови. За вршење култа почињу се употребљавати специјални свештеници. Код прибалтичких Словена стварају се посебни центри верских култова. На пример, на острву Ригену у Балтичком Мору постојао је свети град Аркона; он је лежао на високом рту, који је с копна био ограђен високом оградом. У том светом граду обично нико није живео, већ се испуњавао бројним богомољцима онда када би Словени завршили пољске радове и сакупили летину. Тада су се у свети град скупљале масе људи, слежући се око храма бога Световита. Храм је био од дрвета, окружен оградом. У њему се налазио свети део — олтар са идолом који је имао четири главе. У једној руци држао је он рог пун меда или вина. Ту се налазила света застава бога Световита, која је, по веровању, доносила Словенима победу и која је ношена испред војске за време похода. За време верских свечаности врховни свештеник је улазио у свети део храма, узимао рог из Световитових руку и гледао је ли пун меда или вина. Ако је рог пун, то је наговештавало добру летину, ако није пун — неродицу. Затим је свештеник приносио специјално за то испечен хлеб, у висини човечјег раста, стављао га преда се и питао присутне, виде ли га иза тог хлеба. Ако се он не би видео, то је означавало обиље плодова у будућности. Ту се налазио и бели коњ посвећен богу Световиту. Он је употребљаван за гатање пре поласка у рат. Тада су чињена специјална врата од копаља, и коња су нагонили да пролази кроз њих. Ако би на врата ступао десном ногом, то се сматрало за повољно знамење, у противном случају одустајало се од војног похода.
Исти карактер имали су и храмови других богова — Сварожића, Триглава, или Јаровитог. Последњи је имао седам лица под једном лобањом; у осам руку држао је осам мачева, који су очевидно претстављали сунчеве зраке.
I. Класици марксизма. Маркс, Хронолошки изводи, т. I („Архив Маркса и Енгелса”, т. V, стр. 41, 60—61, 63—65, 74—77). — Маркс и Енгелс, Револуционарна борба у Мађарској, Дела, т. VII.
II. Студије. Приручници. Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, т. I, 1897, стр. 718—740, 750—768. — Љубавски, Историја Западних Словена, Москва 1918. — Успенски Ф., Прве словенске монархије на северозападу, 1872. — Перволф, Словени, њихови узајамни односи и везе, т. I, Варшава 1886. — Грот, Моравска и Мађари од половине IX века до почетка X века, Петроград 1881. — „Преглед историје Чешке”, Петроград 1915. — Томек, Историја Чешке краљевине, Петроград 1868. — Бобржински, Преглед историје Пољске, т. I, Петроград 1888. — Грабењски, Историја пољског народа, Петроград 1910. — Мархљевски, Преглед историје Пољске, Дела, т. VI, 1931. — Фортински, Титмар Мерсенбуршки и његова хроника, Петроград 1872. — Хилфердинг, Историја Балтичких Словена, Дела, т. IV, Петроград 1874. — Павински, Полапски Словени у борби с Немцима у раздобљу од VIII до XII века, Петроград 1871. — Читанка за историју Средњег века, у редакцији Виноградова, т. II; § 25.