Историја средњег века I 4
| ← | ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна |
→ |
Стари Франци. Франци су се формирали по свој прилици од остатака старијих племена — Батаваца, Хамава, Хата, Сигамбра и других, чија је већина улазила у састав старе групе Истевона. Још у III веку почињу њихови напади с оне стране Рајне на Галију. Можда су се већ тада поделили на две гране, на Салиске Франке, који су живели на доњој Рајни, и на Рипуарске Франке, који су живели јужно од првих. У другој половини IV века први заузимају Токсандрију (данашњи северни Брабант) и, потучени од цара Јулијана, остају ту на положају федерата Римског Царства. Одатле се постепено расељавају на југ и запад, до Соме, потискујући одатле раније становнике — Морине, Менапијце и Нервије, и образујући низ повезаних франачких насеља. У исто време Рипуарски Франци настањују се између Маса и Рајне. Франци дају Риму помоћне војне одреде, поједини њихови претставници доспевају на прилично високе административне положаје и чак се орођују с царевима. 451 г. они пружају помоћ римском намеснику Аецију и учествују у битки на Каталаунским пољима против Атилиних Хуна.
Доцније је један од њихових вођа, Хилдерик, био завесник римског намесника Егидија. Хилдерик, који је водио порекло из аристократског франачког роба Меровинга, био је »краљ« у Турнеу.
Освајања Хлодовеха у Галији и образовање франачке државе. Хилдериков син Хлодовех (Клодовик) (481—511 г.), у савезу с једним другим франачким краљем, Рагнахаром, са седиштем у Камбреу, кренуо је 486 г. у даље освајање римске територије. Код Соасона они су однели пресудну победу над полунезависним римским управљачем и крупним магнатом Сијагријем; притом су победници задобили огроман ратни плен. Освајање је било олакшано преласком утицајног галско-римског свештенства на страну Франака. Хлодовех је учврстио своју власт браком с нећаком бургундског краља, католикињом Хлотилдом, што му није сметало да доцније ступи у борбу с Бургундима.
496 г. он је задао снажан пораз Аламанима; они су били делимично потиснути из Галије и ступили су под заштиту остроготског краља Теодориха.
Исте године Хлодовех је примио хришћанство, и то — за разлику од аријанства Гота и Бургунда — у облику католичанства. Свесна немогућности пружања отпора Францима у њиховом надирању, црква је одавно већ почела тежити за тим да склопи савез с њиховим краљевима, да би тиме обезбедила заштиту својих богатстава. Хлодовех је још пре ступања у хришћанство показивао склоност за такво зближење, ступивши у везе са епископом Ремигијем из Ремса. Хлодовехово крштење било је политички акт, једна форма учвршћивања савеза између њега и галско-римског свештенства. Заједно с њим примило је хришћанство око три хиљаде његових војника. Присна Хлодовехова веза с католичком црквом веома му је помогла у његовом доцнијем рату с Визиготима (507—510 г.); за време тог рата аквитанско католичко свештенство било је на његовој страни; многи градови отварали су му своје капије. На страну Франака стајали су и доњи слојеви визиготског друштва, док је међутим галско-романска аристократија пружала Францима огорчен отпор. У пресудној битки код Поатјеа, по речима Гргура из Тура, пало је мноштво »најугледнијих сенатора« нарочито из Оверња. Франачко освајање доносило је сељаштву јужне Галије олакшање његовог положаја. Како стоји у Прологу Салиског закона. Франци су »храбар и јак народ који је збацио сурови јарам Римљана«. После тих освајања међународни значај Хлодовехове франачке државе толико је ојачао да му је источни римски цар Анастасије послао диплому за звање конзула и знаке конзулског достојанства. Али је ипак јужни део Галије (Прованса, Септиманија) остао у рукама Острогота и Визигота.
Ове победе, које је Хлодовех однео уз војну помоћ других франачких вођа — камбрезиског Рагнахара и његове браће, келнског Сигиберта и других, — и огроман ратни плен издвојили су га из средине осталих краљева, а његов прелаз у хришћанство обезбедио му је свестрану подршку цркве. Лукавством и преваром одвојио се Хлодовех од својих бивших савезника и окупио у својим рукама власт над свима Францима. Он је подмитио Рагнахарове људе, и ови су му предали свога краља; он га је сопственим рукама убио. Он је наговорио сина келнског краља Сигиберта да убије свога оца, после чега је био убијен и син. Побијени су и други франачки краљеви. Али без обзира на све то црква је благосиљала Хлодовеха у свим његовим подухватима, јер јој је он дарежљиво поклањао земљишта, зидао храмове, помагао ширење хришћанства, ангажовао епископе за решавање државних питања и саветовао се с њима. »Бог је бацио његове непријатеље ничице испред њега — каже епископ Гргур из Тура, — јер је он ишао праведна срца пред господом и чинио све што је било пријатно у очима његовим«.
За владе Хлодовехових синова освојена је Бургундија (534 г.) и добијена од Острогота Прованса (536 г.), као награда за помоћ у борби против Византије. 539 г. краљ Теодеберт појавио се чак у Италији, нападајући и на Остроготе и на византиске трупе и узалудно покушавајући да ту учврсти власт Франака. У исто време завршено је покоравање Аламана и освојена Тирингија; Баварци су признали власт Франака, задржавши известан део своје самосталности и својих племенских војвода; Сакси су се обавезали да ће франачким краљевима плаћати годишњи данак у висини 500 крава.
Друштвено уређење Франака у доба Салиског закона. Родовски поредак. Франачко освајање унело је знатне промене у друштвено уређење Галије. Слободно франачко сељаштво постало је основица меровиншког друштва, нарочито на северу и истоку. Како каже Енгелс, »између римског колона и новог кмета сада стоји слободни франачки сељак«.
Друштвено уређење Франака у прво време после освајања можемо проучавати на основу такозваног Салиског закона, законодавног споменика Салиских Франака, састављеног на почетку VI века, још за Хлодовеховог живота.
Ту запажамо процес распадања родовских односа, који ипак задржавају још приличан значај. Сродници и даље играју велику улогу у животу слободног Франка. У случају убиства Франка половину вергелда (оштете за убиство) добијају синови убијенога, а другу половину деле између себе најближи рођаци како са очеве тако и са мајчине стране (глава XII). Сви ови рођаци до шестог колена образују присан савез своје врсте, чији чланови извесним редом учествују у полагању заклетве на суду у корист сродника, или у добијању наслеђа после смрти каквог рођака, или у плаћању или добијању вергелда за убиство инородца од стране рођака и обратно, или у добијању плате приликом удаје удовице (reipus — плата женика, achasius — плата саме удовице). Притом је карактеристично да је у случају наслеђивања земљишног поседа жена искључивана из наслеђа, али је читава земља (terra Salica) имала да припадне »мушком полу, тј. Браћи« (Салиски закон, глава LIX).
Ево како сликовито описује Салиски закон учешће чланова рода у плаћању вергелда (глава LVIII, De chrenecruda — о шаци земље):
»Ако ко убије човека, а не буде у стању да плати све што закон тражи јер је отуђио сву имовину, мора дати 12 сведока који ће се заклети да осим оне коју је већ отуђио нема друге имовине ни на земљи ни под земљом.
Затим он мора ући у своју кућу, скупити у шаку земље из четири угла, стати на праг окренут лицем према унутрашњости куће и ту земљу бацати левом руком преко својих рамена на онога кога он сматра својим најближим сродником.
Ако су отац и браћа већ платили, мора он исту земљу бацати на своје, тј. на троје најближих сродника по мајци и по оцу. Затим он мора у кошуљи без појаса, необувен и с обручом у руци скакати преко плота«, а троје његових рођака са сваке стране морају дати по половину оног дела вергелда који недостаје. »Ако се пак покаже да је когод од њих одвећ сиромашан да би могао платити дужан део, мора сад он бацати шаку земље на ма кога од имућнијих, да овај плати тај део по закону«. И најзад Салиски закон прописује, ако нико не јамчи за исплату преосталог дела вергелда, онда кривац »мора вергелд платити својим животом«.
Ми ту дакле видимо већ извесну имовинску диференцијацију међу члановима родовске организације, постојање сиромашних и имућнијих. Ми запажамо и тежњу да се изиђе из тог савеза сродника. Засебна глава (LX) директно говори »о ономе ко жели да се одрекне сродства«. »Он мора доћи на судско заседање пред тунгина и ту сломити изнад своје главе три прута дужине лакта. Затим их мора на судском скупу разбацати на четири стране и изјавити да се одриче заклетог сведочења, наслеђивања и сваке везе с њима. И ако после тога ма ко од његових рођака буде убијен или умре, он не мора учествовати ни у наслеђу, ни у вергелду, а само његово наследство мора припасти државној благајни«.
Општина-марка. У доба Салиског закона био је још жив и један други реликт преткласног друштва — колективни земљишни посед. Општина-марка особито се јасно појављује преда нама у XLV глави (De migrantibus — о пресељеницма), која је била најразличитије тумачена. У њој ми читамо: »Ако ко зажели да се пресели у вилу другоме и ако један или више становника те виле зажеле да га приме, али се нађе макар један који се успротиви пресељењу, он неће имати права да се тамо пресели«. Даље се истиче, ако се дошљак, упркос протеста једног или два лица, ипак настани у вили, повешће они који протестују судски процес против њега, и ствар ће се завршити његовим изгнањем из виле, али се додаје: »Ако пак дошљаку у току 12 месеци не буде изјављен никакав протест, он треба да остане (у вили) као и други суседи (vicini)«. У исто време прописује се: »Ако ко позове кога другог да се насели у туђу вилу пре но што се добије одговарајућа. сагласност, осуђује се да плати 45 солида«.
Пред нама је земљишни колектив (марка), коме припада врховно право располагања земљом у селу — вили. У вези с тим интересантан је едикт краља Хилперика (561—584 г.), који утврђује начин наслеђивања земље у таквој вили, после смрти човека »који има суседе« (vicinos habens), али није оставио за собом синова. Мењајући одговарајући члан Салиског закона, едикт прописује да земљу наслеђују кћи или брат и сестра покојника, »а не суседи«; очевидно да је земља пре тога, ако није било синова, припадала суседима који живе у истом селу (villa). Првобитно су код свих германских племена ти суседи били у исто време и сродници. На такво поклањање указује Аламански закон, кад говори о настајању »спора између два родовска савеза (genealogiae) око границе њихових земљишта«, спора који, се решава двобојем (члан 81).
О колективној земљишној својини говори и глава XXVII Салиског закона, у којој се помиње несумњиво колективна шума, којом се користе сви чланови општине-марке; сваки од њих ставља белег на дрвеће које му је потребно; притом се каже: »Ако се ко усуди да узме дрво обележено пре више од годину дана, нема у томе никакве кривице«. Дакле, шумом су се користили сви заједно, али само по прописима одређеним од читаве сеоске општине.
У вези с тим заслужује пажњу и то што Салиски закон казује о крађи бика који подмирује стадо крава трију суседних села (глава III, § 5); то очевидно сведочи о заједничким испашама за више суседних села.
При колективном земљишном поседу земља је обрађивана индивидуално; по свој прилици кућа и окућница издвајане су у приватну својину; остала земља дељена је по броју кућа на парцеле окружене оградом, чије је оштећивање кажњавано. У таквој индивидуалној употреби налазили су се њиве, виногради, понекад ливаде и шуме. Поред земљорадње достигло је код. Франака велики развитак и сточарство, нарочито свињарство. Неки истраживачи говоре о правој »свињарској терминологији« у Салиском закону, на такво се обиље термина ту наилази за разну пасмину и старост свиња.
Појава приватне својине на земљу и класне диференцијације. Дакле, земља се већ издваја у индивидуално коришћење, али у Салиском закону још нема трагова продаје земље. О продаји земље говори само Рипуарски закон, који је постао доцније од Салиског (крајем VI и почетком VII века). Тек се дакле у то време и формира права земљишна приватна својина, алод. Али се ипак и у доба Салиског закона, као што смо већ видели, већ запажа имовинска диференцијација међу слободним Францима, већ се појављују сиромашни и имућни.
Едикти франачких краљева из тога истог VI века, који допуњују Салиски закон и обележавају даљи процес класног раслојавања франачког друштва, говоре већ о Францима с мало земље (minoflidi), о крупним земљопоседницима, који поседују земљу на више разних места (meliores), и најзад о економски сасвим пропалим људима, који више не могу да плаћају казне и који лутају по шумама; то су људи на које локалне власти гледају рђавим очима. Узроци који су довели до пропадања слободног сељаштва леже у терету војне службе, која је људе одвајала од привреде, у високим порезима, који су током VI века проширени н на слободне Франке и који су изазивали низ немира и устанака, и најзад у претерано високим казнама за разне врсте прекршаја права, за нарушавање старих друштвених односа (честа у то доба) и стварање нових.
Ропство. Сиротиња, запавши у беду, почиње да себе продаје у робље, губећи своју слободу за извесну суму новца. Могућност да какав кривац у случају платежне неспособности постане роб нагонила је имућне људе којима је била потребна радна снага, нарочито цркву, да се живо интересују за затворенике у тамницама; тамнице тога времена претстављале су, према томе, неку врсту тржишта радне снаге. Средњевековна житија »светих« често казују како овај или онај популарни »светац« посећује тамнице и откупљује сужње. Таквим »богоугодним« путем све већи црквени земљишни посед добијао је радне руке.
Други извор ропства био је у ратним заробљеницима. Већ је само освајање Галије осигурало Францима, особито њиховим вођама, плен те врсте; доцније међусобне борбе и узајамни напади такође су омогућавали обилан прилив робова. Већ у самом Салиском закону имамо многобројне индиције за знатан развитак робовског поседа код Франака. Тако Салиски закон зна за разне професије робова: кућне слуге, коваче, златаре, свињаре, виноградаре, коњушаре. Ово указује на то да су код Франака у доба Салиског закона постојала крупна газдинства и крупни земљопоседи. Интереси тога младог крупног газдинства, које се у многоме косило са интересима старога колективног коришћења земље и које је изазивало многобројне сукобе, несумњиво су и довели делом до стварања самог Салиског закона, који је имао за задатак да ту нову својину штити од свих покушаја да се у њу дирне.
Поред робова, Салиски закон зна и за полуслободне људе — лите — и за праве ослобођенике по римском праву (такозване Romani tributarii), који су крупноме земљопоседнику плаћали данак у натури.
Министеријална аристократија. Крупне сопственике, који су земљу добили углавном од краља, чинили су у првом реду људи из његове околине, чланови његове дружине — антрустиони, његови чиновници — грофови, сацебарони. Салиски закон издваја их из остале масе Франака троструким вергелдом (у висини 600 солида), нарочито чувајући њихов живот н стварајући од њих привилегован сталеж министеријалне аристократије, која је заузела место старинске, изумрле франачке родовске аристократије. За убиство обичног Франка плаћало се 200 солида, за убиство лита — 100 солида, за убиство ослобођеника 83—100 солида. Исти вергелд плаћан је и за убиство слободног Римљанина — земљопоседника (Romanus possessor). За убиство или крађу туђег роба плаћала се казна од 30—36 солида.
После освајања особито крупне размере достигао је краљевски земљишни посед. У рукама краљева стекла се пре свега земља римског фиска; осим тога, уопште сва необрађена земља. Тај фонд попуњаван је још конфискованим земљиштима »бунтовника« и земљиштима чији су власници изумрли. Из тог су фонда краљеви и делили лаке руке земљишне дарове разним члановима својој околини и цркви, чија земљишта почињу брзо да се повећавају.
Слободно сељаштво. Па ипак, и поред развитка крупне земљишне својине, основну масу франачког друштва и даље су чинили слободни сељаци — војници, који су живели по земљишним општинама — маркама и који су сачували многе реликте ранијег родовског поретка. Чак и у чисто романским деловима франачке државе, у којима је крупни земљишни посед достизао крајем римског периода знатне размере, довело је освајање до ситњења земљопоседа, до повећања процента слободног ситног земљопоседа, захваљујући томе што су се и ту насељавали у појединим оазама слободни Франци. Преостала галско-римска аристократија почиње да се у тим областима стапа с младом франачком министеријалном аристократијом, образујући привилеговану групу такозваних краљевих гостију за столом из редова Римљана (conviva regis).
Алод. Али је образовање приватне земљишне својине, такозваног алода, неизбежно морало у будућности довести до широког развитка крупног земљишног поседа.
»Са алодом — каже Енгелс — створена је не само могућност него и потреба за претварање првобитне једнакости земљишних поседа у њену супротност... Од оног тренутка како је настао алод, тј. слободно отуђива земљишна својина, земљишна својина као роба, постанак крупног земљишног поседа постао је само питање дана«[1].
Постанак крупне земљишне својине. Почетак тог процеса може се запазити још у доба Салиског закона. Доцније, у VII и VIII веку, особито у центру и на југу државе (Неустрија и Аквитанија), образовање крупне земљишне својине — световне и црквене — хватало је све више маха. У то време особито је широко била распрострањена пракса такозваних прекарија, не само у облику давања беземљашу од стране крупног земљопоседника комада земљишта на коришћење, махом доживотно (precaria data), него и у облику предаје крупном привилегованом земљопоседнику, нарочито цркви, сопственог земљишта од стране ситних сопственика, с тим да је ови добију натраг (precaria oblata) на доживотно коришћење, понекад и наследно — у границама једног до два поколења. Врло често је прекарист добијао од манастира, поред своје земље, у прекариј још и комад црквене земље — то је такозвани »прекариј-уздарје« (»precaria remuneratoria«). Оваква мера морала је особито привући ситне земљораднике да своје парцеле предају цркви. Али док су се крупнији прекаристи, који су плаћали невелик данак (ценз), налазили још у релативно сношљивом положају, дотле су ситни прекаристи, нарочито они из редова бивших беземљаша, доспевали у положај правих колона, дужних да плаћају данак и кулук. Поред прекаријâ, крупни земљишни посед практиковао је — премда засад још у врло умереним размерама — и бенефициј, тј. привилеговано држање земље, углавном војног карактера, које је давано војним слугама каквог магната, члановима његове приватне дружине. — газиндима. Такво држање земље било је условљено војном службом у корист земљопоседника.
Пораст приватне власти. Паралелно с порастом крупног земљишног поседа вршио се и процес пораста приватне власти у рукама крупних сопственика. Ситни и средњи сопственици и уопште беземљаши ступали су под заштиту (mundium) економски јачих људи, световних и духовних магната, препоручивали им се, како се у то време говорило (сам акт називан је комендацијом): после тога магнат је постајао сениор таквог човека који стоји под његовом заштитом. Распадање старинских родовских савеза, који су дотле штитили своје чланове, и имовинска диференцијација у оквирима саме општине-марке појачали су тај процес развитка приватне власти. Често је ступање у земљишну и личну зависност спајано у пракси у један акт.
Имунитет. Држава је санкционисала постанак приватне власти крупних магната помоћу имунитета. Суштина те институције састојала се у томе што је краљевим агентима, грофовима, сатницима и њиховим помагачима забрањивано да ступају на територију појединих лица, која су од краља добила повељу о имунитету, у циљу вршења на тој територији судских (по мање важним предметима), административних, полициских, фискалних или било каквих других функција; самим тим те су дужности преношене у надлежност лица које је добило имунитет. Уместо државних агената (iudices publici), све наведене функције врше сада приватни агенти магната који је добио имунитет (iudices privatii); тиме његова приватна власт према становништву које живи на његовој земљи и зависи од њега — добија у снагу.
Али се давање имунитета обично није ограничавало само на забрану државним агентима да ступају на територију имаоца имунитета. Особита краљева милост према носиоцу имунитета могла се састојати не само у простој посредничкој функцији између становништва и краља него и у томе што му је давано право да у своју корист убира све приходе са територије заштићене имунитетом, приходе који су пре тога ишли у корист краљевске власти (порези, судске казне и друге дажбине). Такав магнат — крупни земљопоседник — био је сада и претставник судске власти на своме земљишту, претседавајући лично или преко својих агената судским претресима потчињеном му становништву, и претставник војне власти, предводећи војску састављену од људи који су од њега зависили. Крупни земљопоседник претварао се у владара своје врсте у односу на становништво које живи на његовом земљишту. Само је разматрање предмета који се тичу тежих кривичних преступа и даље остало у компетенцији грофовског суда.
Држава и краљевска власт. Али и сама франачка држава у доба Меровинга носи на себи у великој мери печат приватноправних односа.
Родовски поредак, који је владао код Франака пре освајања Галије и који се сада јако распадао, није могао да послужи као организација власти Франака над становништвом освојене територије. Било је потребно стварање државне власти. »Најближи је, ипак, репрезентант освајачког народа био војсковођа. Осигурање освојена подручја према унутра и према вани захтевало је јачање његове моћи. Био је наступио час да се установа војсковође преобрази у установу краљевства; то се и извршило«.[2]
Краљевски двор. Центар државне управе постао је краљевски двор (palatium). Одатле је краљ — најкрупнији сопственик у држави, који стоји на челу најбројније, њему лично одане дружине, — управљао освојеном територијом као какав приватан домаћин: поклањао је својој околини у приватан посед земљишта из бившег државног фонда; пред смрт делио своју државу, као да је то његов приватан посед, између својих синова; на државне дохотке, у виду пореза осталих још од римског доба, судских казни иди трговачких царина, он је гледао као на своју приватну имовину и располагао њима такође по свом нахођењу; на све становништво покорене територије — свеједно јесу ли то Франци, или Гало-Римљани, или припадници каквог другог племена — краљ је гледао као на »људе« (homines, leudes) који су од њега лично зависни, и дужни да му полажу заклетву. Чак је и само право носило лични карактер: сваком човеку суђено је по његовом племенском праву, без обзира на племенски састав становништва територије на којој је преступ учињен. У складу с тим, у франачкој је држави било у употреби право разних племена, записано и кодификовано у виду такозваних »варварских закона«: Салиског закона, Рипуарског, Аламанског, Баварског и других закона. Римском становништву суђено је по римском праву.
Најближе краљеве агенте, помоћни персонал његовог двора, чиниле су првобитно његове личне слуге (министеријалци) из редова његових робова или ослобођеника, о чему сведоче и сами њихови називи. Тако се чиновник који је првобитно стајао на челу дворске управе звао сенешал (senescalus — старији роб) или мајордом (maior domus — управник имања); један други краљев чиновник, који је првобитно био коњушар, звао се маршал (mariscalus — роб који се стара о коњима).
Постојали су и други дворски чиновници истог првобитног порекла: благајник (thesaurarius, cubicularius), референдарији (чиновници канцерарије), палатински грофови (пфалцгрофови), који су вршили судске функције при дворском трибуналу.
»Мартовска поља« и сабори велможа. Старинских народних скупштина из Тацитовог доба сада нестаје. Њих замењују такозвана Мартовска поља (campi Martii) — војне смотре оружаног народа, које су се најдуже одржале у источном делу франачке државе, у Аустразији. Такве смотре стајале су у вези са системом војне обавезе — општом мобилизацијом, која је трајала још у доба Меровинга.
Истовремено с војним смотрама одржавани су и сабори магната краљевине; они су изражавали интересе младог крупног земљопоседа, који је све више тежио ка политичкој власти.
Месна управа. Месна управа у меровиншкој држави заснивала се на подели државе на округе (gau, pagus, civitas); ови су се даље делили на сатније (centena), као што је то постојало код Франака пре освајања Галије. Али тек су сада ти делови племена изгубили свој родовски карактер и претворили се у чисто територијалне јединице, с краљевим агентима на челу: управу над окрузима вршили су грофови које је постављао краљ, а управу над сатнијама — сатници или тунгини. Осим тога, краљ је слао у провинцију и поједине привремене агенте — сацебароне. Раније самоуправе готово је сасвим несталој; само су се по сатнијама још сачувале народне скупштине сатније (mallus); ту су под претседништвом грофа или тунгина претресана локална судска питања. Уосталом и ту се већ издваја група имућнијих и утицајнијих људи, такозваних рахинбурга (rachinburgii) или добрих људи (boni homines), који су имали водећу улогу на тим скупштинама. Најнижа управна јединица била је и даље сељачка општина-марка, која је на својим већима решавала локална питања.
Нека племена, на пример Баварци, још су чували свој посебан положај и своје посебне војводе, које су над собом признавале врховну власт франачких краљева.
Порези. Читав тај систем месне управе имао је као један од својих основних задатака прикупљање прихода који су притицали у краљеву корист било у виду пореза и судских казни, било у виду директних дажбина у плодовима с краљевих сопствених поседа, разбацаних по читавој држави, и са земљишта ранијег фиска. Притом су државни агенти, грофови и сатници гледали да се и лично обогате; не задовољавајући се трећином судских казни која им је припадала и приходима од бенефиција, грофови су свим средствима појачавали порески притисак, често изазивајући тиме устанке.
Устанци народних маса. О таквим устанцима, изазваним претераним пореским теретом, говоре савремени летописи. Познат нам је, на пример, устанак из 579 г. у Лиможу, где је гомила народа дигла буну у одговор на повишење земљишног пореза од стране краља Хилперика и спалила пореске књиге. Истим таквим устанцима били су праћени и покушаји да се порески систем, сачуван још од римског доба, прошири и на чисто франачко становништво. Све то показује какав је значај за млади крупни земљишни посед имало давање права имунитета, какав је значај за »мале људе« имало ступање под заштиту каквог јаког магната, који се све више уздизао и такмичио по својој снази са самим месним властима.
Нарочито је растао црквени земљишни посед, јер су црквени магнати — епископи и опати крупних манастира — имали могућност да се у власти и моћи такмиче са световним магнатима и краљевим грофовима.
Цепање државе под Хлодовеховим наследницима. После смрти Хлодовеха (481—511 г.) франачка се држава цепа на поседе — најпре четворице Хлодовехових синова, затим његових унука итд.; притом је то цепање било праћено огорченом међусобном борбом. После смрти Дагоберта (629—639 г.), који је привремено поново ујединио франачку државу, долази период такозваних »лењих« краљева, под којима су стварну власт у држави имали мајордоми. Из редова мајордома издваја се род Каролинга, којима је пошло за руком да оснују нову краљевску династију.
У току тог времена запажа се формирање трију главних делова франачке краљевине: Неустрије (северозападне Галије с Паризом), претежно с галско-римским становништвом, Аустразије (североисточног дела франачке државе, настањеног источним Францима и од њих зависним германским племенима) и Бургундије (бивше самосталне краљевине). Доцније добија самосталност и Аквитанија.
Сваки од ова три главна дела франачке државе обележен је особеностима свога социјалног уређења. У Неустрији се рано формира крупна земљишна својина — световна и црквена; притом пораст ове последње добија забрињујуће размере: претпоставља се да је црква поседовала око једне трећине укупне површине земљишта. Ослањајући се на световну аристократију, која је у погледу земљишног богаћења претстављала конкурента цркви, неустриски краљеви чине покушаје секуларизације црквених имања. Још Хлотар I (511—561 г.) чини покушај да цркви одузме једну трећину земљишта, али је одустао од тога, заплашен претњама епископа. Његов син Хилперик такође се жали на пораст црквеног земљопоседа: »Наша благајна је осиромашила — вели он, — а наша богатства припала цркви. Једино епископи краљују«. Хилперик присваја црквена земљишта, тргује епископским столицама и чак прописује католицима нову догму, која пориче тројство хришћанског бога. Црквени писци називају га Нероном или Иродом свога времена. Он уводи четири нова слова у латинску азбуку и сам саставља латинске стихове. Тежећи за тим да накупи блага, он повишава порезе и свирепо угушује устанак у Лиможу, који је букнуо као одговор на те мере; он води ратове с браћом и синовцима. Да би уздигао свој престиж, Хилперик по примеру свога брата Сигиберта од Аустразије ступа у брак са кћерком визиготског краља, Галесвинтом, и добија у мираз низ градова; али се ускоро раставља од Галесвинте, убија је и жени се служавком Фредегундом. Сад почиње огорчена борба између двеју краљица, Фредегунде и Брунхилде од Аустразије, сестре убијене Галесвинте, борба која је била чувена у историји Меровинга и обележена многобројним убиствима и свирепостима с обеју страна.
Насупрот Неустрији, Аустразија је дуго времена чувала своје примитивније друштвено уређење. Ту још нису били изгубили свој значај слободни ситни и средњи земљопоседници, који су се и даље скупљали на Мартовска поља и пружали оружани ослонац краљевској власти у његовој борби са све силнијим магнатима — крупним поседницима; црквени земљопосед није у Аустризији још стекао онај значај који у Неустрији. То је одређивало и социјалну политику аустризиских краљева; изразити претставник те политике била је краљица Брунхилда. У својој борби са аустразиском аристократијом, која је ступила у савез са неустриском аристократијом и њеним вођом Хилпериком, она се ослањала на »прости народ«, тј. на ситне земљопоседнике Аустразије и Бургундије.
По свом социјалном уређењу Бургундија је у многоме потсећа на Аустризију; ту се такође дуго времена сачувао ситни и средњи земљишни посед. Али је ту црквени земљишни посед већ достигао знатан развитак. Цркву су штитили нарочито краљ Гунтрамн, кога Енгелс назива »фаворитом и слугом попова«. У исто време Гунтрамн се увек оштро показивао као противних световних магната. Зато је он био природни савезник Брунхилде, која је владала у име свога малолетног сина Хилдеберта, Гунтрамновог синовца.
Анделотски уговор. 587 г. аустразиски магнати склопили су заверу и устали против Брунхилде и Хилдеберта. Онда је Хилдеберт закључио са Гунтрамном Анделотски уговор. Утврђено је вечно пријатељство и узајамно наслеђивање у случају да који од оба краља остане без деце; обећана је узајамна предаја непослушних чланова дружинâ (леудâ) и обавеза да ниједна страна неће примати туђе леуде. Потврђени су стари дарови оба краља својим присталицама и цркви, а враћени су они незаконито добијени; одређене су границе обеју краљевина. Захваљујући том савезу Хилдеберт је однео превагу над аустразиским магнатима, а после смрти краља Гунтрамна ујединио у својим рукама Аустразију и Бургундију.
За владе Хилдебертових синова и унука фактички је владала обема уједињеним краљевинама Брунхилда. Она је наставила своју борбу са световном аристократијом, штитила цркву, дописивала се са папом Гргуром Великим, форсирала трговину и одржавала старе римске путеве. Али је у својој упорној борби са Неустријом, на чијем су челу стајали Фредегунда и њен син Хлотар II, претрпела пораз због издаје бургундске аристократије. Осамдесетогодишња краљица, оптужена за убиство десеторице чланова краљевске куће Меровинга, била је ухваћена, везана коњима за репове и растргнута на комаде (613 г.). Тако се завршила та свирепа борба, која се у буржоаској литератури обично приказује као »супарништво између двеју краљица«, али која је уствари била живи одраз борбе између разних фракција владајуће класе у меровиншком друштву.
Хлотар II и победа крупне земљопоседничке аристократије. Победа неустриског краља Хлотара II, који је после Брунхилдине погибије постао краљ уједињене Франачке државе (613—629 г.), претстављала је победу крупне земљопоседничке аристократије. 614 г., испуњавајући захтеве световних и духовних магната, Хлотар је издао едикт који је предвиђао озбиљне уступке у њихову корист. Потврђени су им сви поклони у земљиштима које су им дали претходни краљеви. Краљ се обавезивао да ће грофове постављати само из редова месних земљопоседника; на тај је начин грофовска дужност доспевала потпуно у руке локалних магната. Укинути су новоуведени »неправедни« порези. Краљ се обавезивао да неће себи присвајати имовину оних који би умрли без завештања; та имовина имала је да припадне покојниковим рођацима. Потврђена је слобода епископских избора. Краљ је обећао да неће узимати под своју заштиту клерике без претходне дозволе епископа и да неће повређивати судска права епископа према ослобођеницима који се налазе под њиховим патронатом; он се такође обавезивао да ће поштовати завештања приватних лица у корист цркве, тј. да неће конфисковати земљу отуђену на такав начин. У другом едикту Хлотар се обавезује да неће никог кажњавати без претходног саслушања оптуженог, а да ће саме казне одређивати у складу с карактером кривице.
И поред тога што је Хлотар II ујединио у својим рукама читаву Франачку краљевину, сваки од трију његових делова задржао је самосталност, са посебним мајордомом на челу. Аустразиски магнати хтели су чак да имају свог засебног краља, у личности краљевог сина Дагоберта. у чије су име управљала у Аустразији два локална магната, мајордом Пилин и Арнулф, епископ из Меца. Син овог последњег оженио се Пипиновом кћерком, и од тог брака води порекло породица Пипина, или Арнулфинга, оснивача каролиншке династије.
Дагоберт. Син Хлотара II Дагоберт (629—639 г.) прекршио је едикт из 614 г.: за његове владе извршен је попис земљишта краљевског фиска која су поклоњена цркви и магнатима, и један део тог земљишта одузет је н враћен у фиск. Конфискована су и многа земљишта приватних лица, завештана цркви. Ове Дагобертове кораке подржавали су по свој прилици световни магнати, јер је активна спољна политика захтевала да ојачају краљеви извори средстава. Дагоберт се мешао у унутрашње ствари Визигота и Лангобарда, закључио »вечни мир« с Византијом у циљу заједничке борбе против подунавских племена и предузео један неуспео поход против савеза словенских племена у Чешкој и Моравској, на чијем се челу налазио краљ Само (види главу VIII).
Мајордоми. После смрти краља Дагоберта његови синови владају под туторством мајордома; почиње период »лењих« краљева. Ево како тај период описује биограф и савременик Карла Великог, Ајнхард: »Род Меровинга... одавно већ није имао никакве снаге нити се ма чим истицао сем празном краљевском титулом. И благо и моћ краљевине налазили су се у рукама старешинâ двора који су се звали мајордоми. Њима је припадала врховна власт; краљу је остајало једино да се задовољи краљевском титулом, да са својом дугом косом и пуштеном брадом седи на престолу и изиграва владара, да саслушава посланике са свих страна и да им при поласку, тобоже у име своје власти, даје одговоре којима су га други научили или му их чак наметнули. Са изузетком јаловог краљевског имена и испрошене плате коју му је мајордом давао по свом нахођењу, није краљ поседовао ничег свога, осим једне виле и то с врло скромним дохотком. Ту је он живео и имао мали број слугу... Ако је требало да куда путује, он је одлазио у колима у која су, по сеоском обичају, били упрегнути волови које је гонио говедар. Тако је он одлазио у двор и на народни сабор који је одржаван сваке године на корист краљевине, тако се обично и враћао кући. Читаву управу краљевином и све спољне и унутрашње послове обављао је мајордом«.
Обично је било три мајордома, по један за сваку краљевину. Они су били признате вође магната, браниоци њихових привилегија и предводници војске. У исто време у њиховим рукама налазило се и убирање пореза. Они су доводили на престо краљеве који су им били у вољи. Сада праве међусобне ратове не воде више краљеви већ мајордоми.
Уједињење државе од стране мајордомâ Аустразије. О размерама моћи мајордома сведочи чињеница да је један од њих, мајордом Аустразије Гримоалд, покушао 656 г. Да прогласи за краља свога сопственог сина. Отприлике у исто време неустриски мајордом Еброин сјединио је у својим рукама функције мајордомâ свих краљевина Галије; притом се он показао таквим непријатељем аристократије да је наишао на веома јак отпор с њене стране. У Бургундији је против њега дигнут прави устанак, на челу са епископом отенским Леодегаријем. Еброин је морао да бежи. Издат је едикт да нико не сме, слично Еброину, да тежи тиранији; на мајордомском положају имали су да се редом смењују сви магнати; краљевски чиновници у свакој краљевини морали су се бирати из редова локалних житеља, свака краљевина морала је чувати своје локалне законе и обичаје. Али се ускоро Еброин поново враћа на власт и разбија своје непријатеље. После његове смрти Пипин Херисталски, мајордом Аустразије, победио је у битки код Тертрија (687 г.) неустриског мајордома Бертара и постао једини мајордом читаве краљевине. Он води успешне ратове с Фризима, Аламанима и Баварцима, потчињавајући себи њихове поседе. Тежећи да своје војне успехе учврсти христијанизацијом Германа, Пипин штити католичке мисионаре и користи цркву као оруђе за ширење своје власти.
Зашто је баш мајордомима Аустразије пошло за руком да уједине врховну власт у франачкој држави?
Мајордоми Неустрије били су само вође крупних магната оне земље у којој је процес феудализације постигао већ крупне успехе; крупни магнати, као што смо видели на примеру Леодегаријеве политике, тежили су да ограниче централну власт и успешно су се борили са њом. Мајордоми пак Аустразије, где се процес феудализације вршио спорије, иако су сами били крупни магнати, ипак су могли да се ослањају на слој слободних и средњих земљопоседника, који је у Аустразији био још добрим делом сачуван и који је био заинтересован за јаку централну власт ради борбе с магнатима и ради угушивања отпора сељаштва које је претварано у кметове. Уз помоћ тих елемената, који су чинили основно језгро војних снага, аустразиски мајордоми из куће Пипина или Арнулфинга успели су да уједине франачку државу и да на место династије Меровинга доведу нову династију.
I. Класици марксизма. Енгелс, Порекло породице, приватног власништва и државе, Дела, т. XVI, део I, гл. VII—IX (види хрватски превод). — Енгелс, Франачки период, Дела, т. XVI, део I. — Енгелс, Марка, Дела, т. XV.
II. Извори. Хрестоматија за историју Средњег века, у редакцији Грацијанског и Скаскина, т. I, 1939, стр. 56—85. — Социјална историја Средњег века, у редакцији Косминског и Удаљцова, т. I, 1927, стр. 103—207.
III. Студије. Приручници. Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, т. I, 1897, стр. 122—170. — Петрушевски, Студије из историје средњовековног друштва и државе, разна издања. — Тијери О., Повести из доба Меровиига, Петроград, 1892, или »Изабрана дела«, Москва 1937 (делимично). — Општа историја европске културе, т. VII (Француска у раном Средњем веку, 1913: Баје, Хришћанство у Галији и учвршћивање варвара; Пфистер, Меровиншки период). — Фистел де Куланж, Историја друштвеног уређења у старој Француској, т. III—V, Москва 1907—1910. — Удаљцов, Слободно село у западној Неустрији у доба Меровингâ и Каролингâ, Петроград 1912. — Лампрехт, Историја немачког народа, т. I, Москва 1894.