Историја средњег века I а

Извор: Викизворник
ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I
У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна


ПРЕДГОВОР СРПСКОМ ИЗДАЊУ

Историја Средњег века, I део, у редакцији Удаљцова—Косминског— Вајнштајна, писана је као уџбеник за совјетске универзитете и претставља први покушај марксистичког тумачења историје Средњег века. Пошто градиво изложено у првом делу овог уџбеника средњовековне историје добрим делом одговара програму наставе Средњег века на нашим универзитетима, књига је на првом месту преведена за потребе наших студената.

Ипак ова „Историја Средњег века“ неће у потпуности задовољити потребе наше универзитетске наставе, пошто се и наш програм наставе Историје Средњег века знатно разликује од совјетског. Док се историја народа СССР на совјетским универзитетима изучава као посебан предмет, па је из овог прегледа изостала, у нашим програмима историја народа СССР чини део програма опште историје. Зато ће тај недостатак накнадити нашим студентима „Историја СССР, I том“ од Тихомирова—Дмитријева, која ће такође бити објављена у нашем преводу. Затим, у настави опште историје на совјетским универзитетима проучава се на првом месту историја великих народа и држава и притом се нарочита пажња поклања земљама око СССР, с којима су совјетски народи у својој прошлости имали чешћих и непосреднијих веза. У настави опште историје на нашим високим школама, међутим, посебна се пажња поклања народима и државама с којима су југословенски народи у својој прошлости имали свакодневне економске, политичке и културне везе, под чијим су се утицајем они развијали, на које су и сами утицали. И зато, док, на пример, приказ француске, енглеске, арапске и, делом, немачке историје у овом уџбенику потпуно одговара потребама наше универзитетске наставе, приказ историје земаља на Средоземном Мору (Шпаније, Италије итд), а затим посебно приказ млетачке, угарске и папске историје за наше је студенте недовољан. То посебно вреди за византиску и турску историју које су овде дате сасвим кратко.

Византиска историја, која се на Филозофском факултету Београдског универзитета предаје као посебан предмет, приказана је у овом уџбенику у две главе (XI и XXX). Те две главе обухватају и историју Јужних Словена, а једна од њих (XXX) још и угарску историју и кратак приказ турских освајања. Историја Византије, Јужних Словена, Мађара и Турака ту је не само врло непотпуно приказана већ и са крупним чињеничким грешкама, тако да су често на основу њих извођени и погрешни закључци. Сем тога, и с гледишта општег историског развитка погрешно је посматрати и приказивати посебну и самосталну историју читавих народа — Срба, Хрвата, Македонаца и Бугара — у склопу историје друге државе, у овом случају Византиског царства, поготово кад су поједини од тих народа само у извесним периодима своје историје признавали византиску власт. У овом је уџбенику историја Јужних Словена изнета с византиског гледишта, а не с гледишта њиховог самосталног развитка. Приказана на тај начин, историја Јужних Словена се утапа и ишчезава у епизодним екскурсима у вези са историјом Византије.

Историје Словенаца у књизи нигде нема. Хрвати и Хрватска помињу се само узгред, на једном месту потпуно нетачно под влашћу бугарског цара Симеона (стр. 151), а на другом у вези с проширењем угарских освајања (стр. 347). Слично је у XIII глави, у вези с развитком млетачке трговине, узгред речено како је Венеција око 1000 г. „очистила Јадранско Море од далматинских гусара“. Говорећи у овом случају о догађајима једино с гледишта интереса млетачке трговине, заузет је неправилан став према борби Хрвата против млетачког поробљавања. Историја Македонаца, који су под Самуилом имали своје царство, погрешно је приказана као део бугарске историје, а Самуилово Македонско царство као наставак Првог бугарског царства. Босанска држава, па чак и у доба највећег успона и снаге под Твртком I, у овој се књизи никако не помиње. Поред бугарске историје, која је овде такође приказана с доста грешака, највише је места дато српској историји, али на тај начин да су не само поједине чињенице и појединачни закључци махом погрешни већ је и читав развитак српског народа — нетачан. Иако се зна за српску државу још у IX веку, иако се зна за самостални развитак приморских области, од којих је Дукља у XI веку била и краљевина, овде се тврди да се српска држава ствара тек за време Немање, у другој половини XII века, за које се доба каже да претставља „етапу прелаза од родовског друштва на класно“ (стр. 355). И читав даљи друштвени и државни развитак приказан је у складу са овим нетачним полазним тврђењем. У таквом приказу губи се и значај „Душановог законика“. Иако он као правни споменик развијене феудалне државе премаша све словенске правне споменике тога доба, а по много чему стоји изнад линије правних споменика других земаља Средње Европе, он би, према овом приказу, значио само правну ликвидацију остатака установа из родовског друштва, који су због заосталог и спорог државног и друштвеног развитка дуго сачувани код Срба.

И по самом излагању и по литератури наведеној на крају глава види се да се у руској историографији слабо познаје историја Јужних Словена и да се на том подручју није ништа радило, што јој се као великој историографији може приписати као крупан недостатак. У њој се, међутим, показују тенденције да се дају меродавни судови по свим питањима историје словенских народа.

Иако ове две главе немају практичног значаја за наше студенте, из нашег превода нису изостављене да се не ремети целина књиге, већ су на крају нашег издања донете напомене и исправке у вези с главним грешкама у тексту.

На крају сваке главе дата је литература на основу које је уџбеник израђен. Ту су наведена само она дела која су написана на руском језику или преведена на руски. Та је литература донета и у нашем преводу с тим што су поједина дела која су преведена на српски или хрватски језик цитирана према нашим издањима.