Историја савремене цивилизације 8
| ←< 7. глава | ИСТОРИЈА САВРЕМЕНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ Писац: Шарл Сењобос |
9. глава >→ |
Мир у Европи. — Рат између републиканске Француске и монархијске Европе трајао је до 1801. године. Наполеон је Француску затекао у борби с једном новом коалицијом (савезом), која је 1798. године састављена од три велике силе (Енглеске, Аустрије и Русије) и талијанских владалаца. Савезници бејаху по ново преотели Италију и покушали да упадну у Француску, али су одбијени, пре него што су и дошли до границе, у Швајцарској и Холандији (1799.). По том Наполеон наговори рускога цара да се повуче из рата, истера Аустрију из Италије и јужне Немачке и не хтеде задржати Мисир у пркос Енглезима. Тако је могао по ново измирити Француску с Русијом, Аустријом и Енглеском. Ратови праве Револуције бејаху завршени. Тада у целој Европи буде повраћен мир који су сви народи ватрено желели. Француска задржа нове уредбе и установе које је себи створила и против воље Европе, земље које је била присајединила, и савезнике које је придобила и ставила под свој утицај (Холандију, Швајцарску, италијске земље и Шпанију). Енглеска врати Француској и њеним савезницама насеобине, које им је била освојила, али она и даље остаде највећа колонијална и поморска сила. Три велике силе на источној страни, Аустрија, Пруска и Русија, које је Француска потиснула са Запада, бејаху накнадиле губитак поделивши између себе Пољску (1793. и 1795.), а Аустрија се поред тога пружи и до Јадранскога Мора, пошто присвоји млетачка притежања.
Сукоби с великим силама. — Мир је трајао само две године. Била су два питања која револуцијски ратови нису могли решити : — 1., Ко би управљао малим државама у средњој Европи (у Немачкој и Италији)? — 2., Ко ће бити господар мора и насеобина?
У та два питања Наполеонова се политика сукобљавала и косила с политиком других великих сила.
1., Он је хтео да сам господари у средњој Европи и да сам одређује границе и унутрашњу управу малих држава: самовласно је мењао устав републике батавске, хелвецијске, лигуријске и цисалпијске ; наметао је свима својим суседима савез с Француском за напад и одбрану, обвезујући их да му, за његове ратове, стављају на расположење своју мрнарицу, своју војску и своје благо. То је значило Холандију, Швајцарску, Италију и Шпанију учинити француским клетвеничким земљама. Он је по својој вољи мењао државне области; од великога војводства начинио је краљевину Етрурију; од 1802. године био је спојио Пијемонт с Француском, и на тај начин прекорачио природну границу Алпе.
У Немачкој је требало уредити питање о накнадама, које су обећане световним кнезовима који су изгубили своје баштине на левој обали Рајне, и требало је да тај посао сврши дијета или један немачки конгрес (сабор). А император је могао имати довољно утицаја, да спречи уништење црквених државица, које су у дијети давале већину католичкој и аустријској странци. Но Наполеон је волео да се непосредно споразумева с немачким световним кнезовима, и они послаше посланства, да сваки за себе преговара с Француском (пруски краљ и баварски војвода први дадоше пример за то). Наполеон је располагао немачким земљама, као да су биле његове; он уништи готово све мале државице (црквене државице, слободне градове, грофовине и велика властелинства), па њихове земље раздаде главнијим световним господарима Немачке, који добише не само накнаду, како је уговорено, него и повећања државе (1803). Потом, при једном путовању у Ахен, који је тада био саставни део Француске, нареди да му се одају онакве исте почасти као и немачком цару. — Аустријска влада није хтела оставити Наполеону Италију и Немачку, где је немачки цар, од пре сто година, имао већ признат утицај.
2., На мору и у насеобинама Наполеон није тражио да сам господари, али је хтео да господарство дели са Енглеском. Он је имао у служби не само мрнарицу француску, пего и холандску и шпанску, и смерао је да Француској по ново створи колонијално царство; био је већ израдио да му Шпанија врати Лујзијану (то јест северну Америку западно од Мисисипе), а од Црнаца, побуњених од 1793. год., по ново је освојио велико острво Хаити. Хтео је да француској трговини отвори не само француске насеобине, него и шпанске и холандске. — Енглези бејаху за време рата освојили насеобине француске и њених савезника; они су уништили њену ратну мрнарицу и обуставили јој трговину; пошто су они били господари мора, то су само они и могли слати трговачке бродове, и они бејаху приграбили готово сву трговину Европе, Америке и Индије. Рат је дакле био обогатио власнике бродова (арматере) и индустријалце енглеске. Мир, одузевши им монопол трговине, смањи им приходе. Французима је било слободно да се с њима такмиче на свима трговима, па су чак имали и превагу у том, што су их подржавали и њихови савезници. Амијенски уговор о миру не бејаше, шта више, ни условио поновно повраћање старих повластица за енглеску робу, и Француска и њене савезнице могаху је одбијати заводећи велике царинске дажбине. Енглески трговци и државници брзо увидеше да је за Енглеску тај мир једна рђава трговинска операција и дочепаше прву прилику, да по ново отпочну рат. Рат се понови 1803. године.
Савези противу Наполеона. — По трговииској политици својој Наполеон је био непријатељ Енглеза, а по својој европској политици непријатељ Аустрије и њених савезница. Али Енглеска немађаше војске, а Аустрија и Русија немађаху довољно новаца, да би могле издржати ратовање. Оне су против Наполеона могле радити само удружене. Заједничка их корист зближи, и за време од десет година ређала се читава поворка савеза између великих сила против Францускога Царства. Енглеска је влада ратовала на мору, а давала је новаца великим државама, да ратују на копну. Тако су се на та два попришта у исти мах развијале и две упоредне борбе, али је овај рат ипак био поглавито двобој између Енглеске и Наполеона.
Енглеска је сама почела, и то поморским ратом. Наполеон виде, да би његова мрнарица, чак и сједињена с мрнарицом шпанском и холандском, била слабија од енглеске, па науми да рат пренесе на копно. Најпре покуша у два маха да се искрца у Ирску, у августу и октобру 1804. године. По том прикупи своју војску у Булоњу и спремаше се да је пребаци у Енглеску, ако му удружена мрнарица успе да из канала (Ла-Манша) отера енглеске бродове. За то би му било доста два дана. Али његова мрнарица не могаше умаћи енглеским ескадрама, које су их гониле, и најзад буде уништена код Трафалгара (1805.). Наполеон не само да мораде одустати од нападања на Енглеску, него шта више мораде напустити и саму одбрану француске трговинске мрнарице. Енглези остадоше господари на мору.
Пошто не успе на мору, Наполеон се баци на копно. Он бејаше веома раздражио европске владаоце, што је наредио да се принц француске краљевске породице, војвода Енгијенски, ухвати на неутралну земљишту и да се стреља (1803.). Аустријски цар Фрања, руски цар Александар I и пруски краљ Фридрих Биљем III приближише се један другом у намери да се споразумеју, те да сузбију Наполеона, од којега је претила опасност да постане он сам јачи од свих осталих.
Аустријски и руски цар утврдише савез, али чисто за одбрану, у који не ступи пруски краљ (новембра 1804.). Цар Александар, не извештавајући свога савезника, уговори савез непосредно са Енглеском (априла 1805.), и тако се Аустрија нађе уплетена у рат, пре него што се за њ припремила. Тако буде образован први савез између Енглеске и источних сила против Наполеона. Тај је савез био непотпун, јер пруски краљ није смео у њ ступити; он је осећао да му већа опасност прети од Александра са стране Пољске, него са стране Немачке од Наполеона. Кад се пак он реши после првих аустријских пораза код Улме и на Дунаву, онда је било и сувише доцкан: Наполеон уништи аустријско-руску војску код Славкова (Аустерлица, 2. децембра 1805. год.), и примора немачкога цара да моли за мир.
Наполеон, ослобођен од Аустрије, доврши утврђивање свога потпунога господарства у оннм земљама, које му је Аустрија хтела спорити. У Италији Бурбонцима одузе неапољску краљевину, па је даде својем брату Јосифу. Од холандске републике начини краљевину, коју даде својему брату Лују. У Немачкој коначно уништи старо германско царство. Као оно и 1803. године он је уговарао непосредно са световним кнезовима немачким; њихове је земље увећавао на рачун онога, што је још било преостало од старих слободних градова и црквених баштина, а главнијима је дао и нове називе (створио је два краљевства и две велике војводине); по том шеснаест немачких кнежева изјавише да се одвајају од Царевине, и удружише се, те образоваше Рајнски Савез (Conéfdération du Rhin); Наполеона признадоше за протектора (заштитника) и обвезаше се да му даду 63.000 људи у случају рата. Фрања се одрече титуле немачкога цара и од тада се прозва царем Аустрије (1806.).
Поставши тако господарем јужне и западне Немачке, Наполеон стаде да господари и северном Немачком. Он је још у почетку рата са Енглеском, 1803. год., заповедио, да се заузме Хановер (својина енглеске краљевске породице) и примора прускога краља, да га узме у замену за војводину Клеве, уплећући на тај начин и пруску владу, и против њене воље, у рат са Енглеском (децембра 1805. год.), а потом ступи у преговоре са енглеском владом, обећавајући јој повраћај Хановера (1806.). Тако је с пруским краљем поступао као с каквим немачким кнежићем; његова се краљевина престаде убрајати у велике силе, а краљ изгуби чак и онај утицај на северну Немачку, који је наследио од Фридриха П. Он се реши да покуша онако на срећу један рат, да би очувао свој положај међу северонемачким кнезовима. Али је Наполеонова војска још била у Немачкој. Пруска немаде времена, да уговара с ким савез, те мораде сама издржати цео рат; њена војска буде уништена и Французи заузеше целу краљевину (1806.)
Година 1806. донесе измену у Наполеонову положају: 1., Преговори са енглеском владом бише прекинути и Наполеон не мишљаше више да гради ма какав мир са Енглеском, него је сад само радио на том да је упропасти; — 2., Наполеон, који се дотле задовољавао господарством у средњој Европи, уплете се и у размирице источне Европе, и хтеде да заповеда и у северној Немачкој, Пруској и Пољској.
Копнена заштита. — Видећи да не може више непосредно нападати Енглеску, пошто није више имао ратне флоте, Наполеон покуша да јој нашкоди посредно, да уништи енглеску трговину користећи се својом превлашћу на копну. Пре него што је свршио рат с Пруском, он издаде Берлински Едикт (21. новембра 1806.) којим заведе копнену заштиту (blocus continental).
Постојало је једно начело, које су биле усвојиле све европске државе, по којем, кад је неко пристаниште једне земље, која ратује, блокирано (т. ј. затворено) мрнарицом какве непријатељске силе, онда никакав брод, па чак ни какве неутралне државе, не треба да улази у пристаниште. Енглеска је влада хтела да неутралним бродовима забрани улазак у пристаниште чак и онда, кад нема стварне потребе да опседа пристаниште, ограничавајући се само на просту објаву да је пристаниште под забраном. Наполеон пак ово присвојено право пренесе на цело копно и објави, да нико више из Европе не треба да тргује са Енглеском. Ниједан енглески брод не сме се више примити ни у какво копнено пристаниште, и ниједан европски брод не сме пристати у каквој луци Енглеске или њених насеобина. Забрана се простирала и на енглеску робу; поданицима француским и свих земаља на европском копну би забрањено да преносе енглеску робу, а такви су бродови морали бити узапћени и роба распродата у корист државе.
Наполеон се надао, да ће Енглезе упропастити, ако им забрани промет производа из њихових фабрика, рудника и насеобина и снабдевање житом и дрвима, без чега они нису могли опстати.
На ту Наполеонову забрану енглеска влада одговори краљевским наредбама (ordres en conscil), којим буде забрањено, да бродови ма које државе тргују с којим било копненим пристаништем, пре него што прођу кроз које енглеско пристаниште, и запрећено им узапћењем, ако друкчије учине. То је значило да се у будуће сва трговина мора водити преко Енглеске. — Наполеон објави, да ће сваки неутрални брод, који буде прешао преко Енглеске, изгубити народоносно обележје (dénationalisé) и сматраће се као енглески, то јест биће узапћен.
Ти су поступци пореметили све старе навике европскога света. Од времена револуцијских ратова сви су се европски народи били навикли, да из Енглеске добивају тканине, гвожђе и колонијалну робу: кафу, чај, шећер (тада се знало само за шећер од шећерне трске). А тада се нађошс изненада лишени ствари, без којих нису могли. Трговци, а особито они из Холандије и слободних немачких градова, Ханзе (Бремена и Хамбурга), који су живели од трговине са Енглеском, предвиђаху, да су тим осуђени на савршену пропаст.
Било је немогућно да се заповести тачно примењују. У земље, у којима су непосредно управљали француски чиновници, енглеска је роба тајно улазила кријумчарењем; трговци су обмањивали или поткупљивали оне чиновнике којима је била дужност да их надзиравају; или су пак често изигравали забрану увоза на овај начин: пошље се у какво француско пристаниште брод натоварен енглеском робом, власт га узапти и робу распрода лицитацијом; робу су куповали они трговци којима је била намењена, и од тада су били слободни да је продају. Да би се и та обмана спречила, морало се наредити да се узапћена роба спаљује. Тако су становници гледали како се пред њиховим очима уништавају они предмети, којих су они сами морали бити лишени. У земљама, које нису биле француске, кријумчарење је било још лакше; ту се оно вршило уз припомоћ самих чиновника, који су сматрали да не морају потчињавати користи и благостање својих земљака политици Наполеоновој.
И сам Наполеон би приморан да забрану мало ублажи. Имало је енглеских трговинских предмета, који су се производили само у Енглеској, а без којих Француска није хтела бити. Наполеон овласти француске и стране трговце да ове предмете купују у Енглеској. Влада им је давала нарочиту повластицу (licence), то јест допуштење за увоз и продају. У замену за то он их је обвезивао да у Енглеској продаду француске робе у оноликој вредности, колико ће од туд узети енглеских производа. Трговци су ову обавезу испуњавали на свој начин: они су спремали товар од најлошије француске робе, па кад стигну у енглеско пристаниште, они га баце у море, а по том се враћају са енглеским товаром. У Француској су израђиване нарочите тканине и гвожђурија за ту употребу.
Економске и политичке последице копнене заштите. —Забрана најпре произведе трговинску кризу; сви трговински послови бејаху спутани тим забранама и узапћивањем. Од тога су све земље трпеле штету. У Енглеској индустријалци немађаху више коме да продају своје производе, те бише приморани да своје раднике отпусте или да своју робу гомилају по својим магацинима, не вукући од туд никакве користи; невоља је била велика, гомиле радника без рада тумараху по земљи и ломљаху машине за ткање, кривећи их да су их оне лишиле рада од којега су живели. Но Енглеска је била довољно богата, да ту кризу преживи и да без пораза сачека свршетак те забране.
На копну су трпели и од тога, што су лишени енглеских производа, а још више, што су лишени колонијалне робе. Кафа и шећер толико поскупеше, да су се многе грађанске породице, које су већ и иначе биле осиротеле услед дуготрајних ратова, морале одрећи њихове потрошње. Немци и Холанђани су највише трпели од тога, и то без икакве накнаде. Кад забрана престаде, они по ново прихватише своје односе са Енглеском, али су сад били сиромашнији него пре тога.
У Француској скупоћа трговинске робе, која је дотле доношена из Енглеске, побуди индустријалце, да ту робу производе и да је продају француским потрошачима; од туд се створише предионице и ткачнице за вуну и памук и фабрике гвожђа и челика. Да би се заменио шећер од шећерне трске, изумеше шећер од шећерне репе. На тај начин француска радиност, која је била упропашћена за време револуцијских ратова, стаде се по ново подизати. Одбијајући страну робу, копнена је заштита утицала на производњу као каква заштитна установа. — Али та индустрија тканина и гвожђа, што пониче под крилом тих забрана, није се могла навикнути на слободну утакмицу. И господари фабрика гвожђа и предионица тражили су забрану увоза чак и после Наполеонова пада, и како су они имали велики утицај у скупштини, то су и успевали да се она кроз дуже време одржи.
Исто је тако та заштита имала и политичких последица. — Земље око Севернога Мора (Холандија и велика немачка пристаништа) не предадоше се пропадању, него продужише трговање са Енглеском. Власти су штитиле кријумчарење. Па и сам холандски краљ Луј, Наполеонов брат, стаде на страну свога народа. Да би учинио, да се копнена заштита поштује, Наполеон реши да те земље подвргне под француску управу. Он споји с Француским Царством целу Холандију и немачко приморје чак до Данске, прелазећи природне границе и на тој страни, као што их бејаше прешао и у Италији.
Она жеља да увећа просторију, која би била обухваћена копненом заштитом, утицала је исто тако и на Наполеонову спољну политику. Он зарати с Португалијом, да је примора, да своја пристаништа затвори Енглезима. Исто је то хтео наметнути и свом савезнику руском цару, и то је био главни узрок раскидању пријатељства с Русијом.
Наполеонова превласт у Европи. — Од 1806. године Наполеон се понашаше као господар Европе. Пруски краљ, побеђен и потиснут на последње источне окрајке своје краљевине, позва у помоћ рускога цара, и образова се нов савез између Русије Пруске и Енглеске. И тај је савез био непотпун, јер је Аустрија била и сувише исцрпена, да би у њ могла ступити. Рат доведе француску војску чак до граница Русије, у Тилзит (1807.). Ту цар промени политику, и напустивши Пруску, ступи у савез с Наполеоном. Та два савезника међу собом поделише Европу: Наполеон остави Александра, да господари на Истоку, овласти га да освоји Финску од Шведске и Румунију од Турске и обећа му, да неће по ново стварати пољску краљевину, а Александар остави Наполеона као господара све остале Европе.
Наполеон започе свођењем Пруске на степен државе другога реда, одузе јој њене старе и нове области западно од реке Лабе, па јој одузе и источне области пољске и остави јој само четири области (Браниборску, Шлеску, Поморанију и Пруску); за тим хтеде да и овај труп од краљевине уђе у Рајнски Савез, но пруски се краљ одупре томе: он нити хтеде постати Наполеонов савезник, нити се одрећи своје војске. Не могавши га покорити, Наполеон покуша да га материјално упропасти: своју војску остави као посаду по тврђавама и у земљи, становништво преоптерети реквизицијом и принудним ратним дажбинама (сума коју је он од туд извукао цењена је на једну милијарду) и забрани краљу да држи на окупу војску већу од 420.00 људи.
Од западних пруских области и од Хесенске, коју одузе од њега господара, Наполеон начини краљевину Вестфалију и велико војводство Берген, па једну даде свом брату, а друго свом зету, и заповеди им да ступе у Рајнски Савез. Тада је он господарио целом Немачком чак до Лабе.
Пошто се врати у Француску, носио се мишљу да завлада шпанским полуострвом. Он најпре примора шпанску владу, да с њим подели Португалију. Кад француска војска уђе у Шпанију, он се тим користи да постане господарем и те земље. Шпанска се влада увек понашала као потчињепи савезник; али је она била неспособна и допуштала је, да њена војска и мрнарица пропадају. Наполеон је мислио да би француска управа могла извући веће користи из шпанских извора; он се користи свађом између краља Карла и његова сина Фердинанда, те их примора да се обојица одреку престола и краљевску круну даде свом брату Јосифу. Али Шпанци, који без побуне трпљаху рђаву владу једнога шпанскога краља, нису се могли помирити с тим, да им господари краљ-туђинац, за неколико дана побунише се сви градови и прогласише за краља Фердинанда VII. То је био први народни устанак против Наполеона. Устаници, рђаво предвођени и без редовне војске, не могоше спречити француску војску, да не покори Шпанију и Португалију. Али они продужише четничко ратовање (герилу), које сатре један део француске силе; осем тога, удруживши се са Енглеском, они пристадоше да пусте, да се искрца једна енглеска војска, која се смести у Португалији по утврђењима, одакле је Французи не могоше кренути.
Овај пример подгреја и немачки патриотизам; они стадоше роптати против францускога господарства, а нарочито се у Пруској радило на припремању ослобођења. Тада философ Фихте, професор у Берлину, објави своје „Беседе немачком народу“, а Шармхорст поче преуређивати пруску војску. У Аустрији се тиролски сељаци побунише против баварскога краља, коме Наполеон бејаше дао њихову земљу. То је био други народни устанак (1809.). — Устанак би брзо угушен. Аустријска је влада мислила, да је дошло време, кад треба по ново отпочети борбу; овога пута она покуша да се користи патриотизмом и пусти позив на „немачки народ“. Али овај позив повуче само неколико добровољаца и један батаљон пруских хусара, који одбеже с мајором Шилом, да ратује против Наполеона. Аустрија ступи у савез са Енглеском, али су у том савезу биле саме оне; руски цар остаде Наполеонов савезник, а пруски краљ, притешњен од 160.000 француске војске, не хтеде улазити у рат. Аустрија би побеђена и поплављена 1809., као што је била и 1805. године, и мораде уступити своје земље на Јадранском Мору.
Наполеонова превласт бејаше тада потпуна. Од три велике копнене силе он је две, Пруску и Аустрију, био победио, а од треће је (Русије) начинио себи савезника. Тада запроси ћерку аустријскога цара, да би на тај начин и он ушао у породицу европских господара.
У средњој Европи изврши он и последњу преправку. У Италији завади се с папом, који му се није хтео покоравати, па нареди да га ухвате и пренесу у Француску, а његове земље споји с Француским Царством. Исто тако присвоји и Тоскану. — У Немачкој присвоји приморје Севернога Мора као и Холандију. Француско је Царство, којим је непосредно владао Наполеон, имало тада 130 великих округа (департмана) и простирало се од Лабе до Тибра.[1]
Цела средња Европа и Шпанија бејаху тада издељене на мање државице, којима је Наполеон посредно владао; најзнатније од њих, краљевина Шпанија, Италија, Неапољ и Вестфалија, бејаху добиле за краља Наполеонове рођаке. За унутрашње послове, који се не дотицаху његове политике, Наполеон остави одрешене руке влади сваке посебне државе, али су све биле обвезане да издржавају војску, која је била у служби Наполеоновој, да му помажу у свима његовим ратовима и да у својој земљи приме копнену заштиту. А поред тога, владаоци францускога рода бејаху им довели и француске чиновнике, који су земљом управљали по француском начину.
Две велике силе, Аустрија и Пруска, које су у XVIII столећу делиле утицај у средњој Европи, још бејаху по имену независне, али распарчане, упропашћене, сведене на степен сила другога реда, неспособне, да се одупру Наполеоновим заповестима, који је у Пруској држао француске посаде, а аустријскога цара приморао, да му да своју кћер.
Наполеон се осећао као господар Европе: оп се представљао као император, али не саме Француске него свега Запада. У решењу, којим одузе папи његове земље, он вели да му одузима оно, што му је дао Карло Велики, „наш претходник“. У Европи је требало да остане само једва велика држава, Француска Царевина, а све би остале биле издељене на мање државице, чији би владаоци, сваки за себе, имали свој двор у Паризу; а исто тако и све би европске архиве биле састављене у Паризу, у једном једином величанственом здању, начињеном од камена и гвожђа.
Међутим, још једнако су му се противила два крајња крила Европе. На западу су Енглези на свом острвљу остали сигурни од напада; Португалци и шпанска влада, која је била одбегла на крај Шпаније, у Кадикс, бранили су се с помоћу енглеске војске. — На истоку Шведска и Русија још чуваху своју независност и отвараху своја пристаништа енглеским бродовима.
Наполеон је хтео приморати цара, да и он ступи под његов заштитни систем затварајући Русију америчким бродовима, који су доносили енглеску робу. Но Александар не пристаде на то. Наполеон не хтеде више пуштати Александра, да по својој вољи ради у Турској и Пољској. Савез од 1807. године раскиде се, и Наполеон објави Русији рат.
Он повуче са собом све европске државе, не само своје савезнице из Немачке, Италије и Шпаније, него и Пруску, коју је држао поседнуту (послао је сасвим спремљен уговор, да се потпише) и Аустрију, која бејаше обуставила плаћање и не могаше се излагати рату с Наполеоном.
Војска која поплави Русију бејаше војска европска; од 12 корпуса, 6 их је било састављених само од туђинаца, а других 6 од Француза и туђинаца. Било их је 80.000 Талијана, 147.000 Немаца, (30.000 Пољака (из велике војводине Варшавске), 30.000 Аустријанаца и 20.000 Пруса.
Године 1793. удружена Европа бејаше поплавила Француску, а 1812. Француска удружена са Европом поплави Русију. Али 1793. год. Француска је водила народни рат, а 1812. народоносни су рат водили непријатељи Францускога Царства.
- ↑ Наполеон је осем тога био задржао и алпијске земље на северној страни Јадранскога Мора, које је одузео од Аустрије 1809. године, и од њих начинио „Илирске Провинције“, у којима су непосредно управљали француски ђенерали.