Историја Југославије (В. Ћоровић) 5.25

Извор: Викизворник
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


пети период.
XXV. Видовдански устав.

Три недеље после прогласа уједињења образована је прва заједничка влада Срба, Хрвата и Словенаца. Она је била концентрациона; у њу су ушли претставници ових наших странака, свих племена и све три главне вере у земљи. Да би се то могло извести, ради што повољнијега утиска у народу, владу је требало проширити знатно више него што се у први мах замишљало. У њу је ушло 20 чланова, од којих су 18 били ресорни министри. Тако је од првог дана, пристанком свих, проширен крут заједничких послова и учињен један знатан корак ка централизацији власти, мада су задржане дотле постојеће покрајинске владе са њиховим ужим компетенцијама. За претседника владе није дошао Никола Пашић, који је испочетка био изабран за то место, као вођ најјаче странке у Србији и дотадањи шеф владе, него његов партиски друг Стојан Протић, а Пашић је одређен за претседника југословенске делегације за преговоре о миру. Прве одлуке нове владе донесене су, ради изједначења највиднијих разлика, а према одредбама Крфскога пакта, у овим стварима: уведена је нова, заједничка, државна застава (плаво-бело-црвена), заједнички грб, комбинован из грбова сва три племена Југославије, и уведен је нови календар. Стога су у овој глави наше историје сви датуми унети, не као у осталом делу књиге, по старом, него по новом стилу.

Одлуке које су о акту уједињења створене у Београду нису имали да ратификују пленуми ни србијанске Народне скупштине ни Народнога већа; оне су само узете на знање. После уједињења, од 1. децембра год. 1918., пленум Народнога већа није се уопште више ни састајао; његово претседништво објавило је једним саопштењем да је објавом уједињеља »престала функција Народнога већа као врховне суверене власти државе Срба, Хрвата и Словенаца на територију бивше Аустро-Угарске«. После образовања прве заједничке владе 20. децембра распуштени су сви месни одбори Народнога већа, а чланови пленума Народнога већа, са повећаним бројем претставника из разних области, постали су чланови Привременога народнога претставништва, које се са претставницима србијанске Народне скупштине, са делегатима црногорске подгоричке скупштине и са претставницима Војводине састало у Београду на рад 1. марта год. 1919. Ове одлуке примљене су све у народу без поговора; једино је у Загребу момчад из два бивша аустриска пука, у свему око 1200 људи, 5. децембра год. 1918. на Јелачићевом тргу, покушала да протестује и прогласи републику, али су је сузбили хрватски соколи и далматински морнари под вођством д-ра Грге Анђелиновића. Идеју републике, коју су у извесним хрватским крајевима прихватили понајвише бивши франковачки елементи, ширили су нарочито комунисти, на које је непосредно деловао пример бољшевичке Русије и који су понајвише и долазили из ње, где су провели по коју годину, дошавши тамо као војни заробљеници или пребегавши из редова аустриске војске. У Европи је током год. 1917.—1918. створено више република; Романови, Хабзбурзи и Хоенцолерни изгубили су тада своје престоле. Од словенских земаља постадоше републикама, сем Русије, и новооживела Чешка и Пољска. Код Срба, међутим, републикански покрет није могао да нађе већега одзива; њихова народна династија Карађорђевића делила је са народом до краја све дане величине и пада, славе и невоље. Све победничке државе, које су биле монархије, задржале су тај облик владавине и после рата. У краљу Петру одавно су, годинама, ови потиштени Срби из земаља бивше Аустро-Угарске Монархије гледали са чежњом свога будућега ослободитеља; под његовом владом пуне народне слободе постигла је Србија овој најлепши размах снаге и извршила с успехом свој историски позив. За време рата кроз најзабаченије наше крајеве проносило се његово, од непријатеља ружено, име као нека народна светиња. Исто тако велику популарност уживао је и његов син, регент Александар, који је као млад човек прошао сва тешка ратна искушења и који своју судбину није раздвајао од судбине српских војника. Стога су ови Срби и све српске политичке странке у земљама које су биле под аустро-угарском влашћу не само одлучно заступале уједињење под династијом Карађорђевића, него су у многим областима били чак спремни да одбаце и саму мисао уједињења ако би које друго наше племе правило питање о свом пристанку на тај облик владавине у држави. Први сукоби између Срба и Хрвата после рата јавили су се у широким масама баш на том питању. Док су хрватски интелектуалци, са Трумбићем на челу, примали без дискусије монархију у Југославији а неотступно тражили федерацију, дотле је велик део пука, под вођством говорљивога, бистрога и начитанога, али несређенога и свима утицајима подложнога и у овима питањима начела и тактике невероватно несталнога Стјепана Радића, као главно питање постављао републиканско уређење државе и то унео и у сам назив своје странке (Хрватска сељачка републиканска странка). Срби су налазили да то истицање републиканства није толико ствар уверења колико отпора против заједничке државе; републиканска идеја није дотад у хрватској прошлости и у хрватском друштву имала никаква значаја нити се икад уопште постављала; шта више, све до слома Аустро-Угарске нигде се више није наглашавала оданост престолу и династији, нити су се интереси нације више и чешће везали за двор и дворску политику него што је био баш случај код једног дела Хрвата.

Држање Хрвата било је у извесном правцу доста чудновато. Нигде није више мисао о народноме јединству заступана и теориски и стварно него што је у њиховој књижевности и науци. Најбољи људи хрватски изјашњавали су се у томе смислу и стварали установе да поспеше развој народне мисли у томе правцу. Са њиховим пристанком и чак њиховом иницијативом ушла је у Крфски споразум реч о троименом народу. Међутим, када се почело остваривати уједињење тога троименога народа, код њих су се стала јављати нека устручавања. Већ у загребачкоме Народноме већу било је извесних трвења; једно вече је чак четири пет његових чланова ставило предлог да се одреди граница до које би у Хрватску имала да уђе србијанска војска. Предлог тај није наишао на довољан одзив ни код Хрвата самих, али је било карактеристично да је уопште могао бити стављен, и то још у ономе телу. Стјепан Радић се са својим људима није хтео солидарисати са држањем делегације Народнога већа у Београду и купио је потписе против њенога дела, да их упути мировној конференцији у Париз. Није хтео ни да дође у Београд, ни да тамо упути своје присталице, ни у Привремено народно претставништво, ни после у Конституанту. Свак се са разлогом питао: откуд и зашто такво држање код њих? Одговор на то питање није много тежак, али је сложен из више компонената. По нашем мишљењу, главни разлози за њ били су ови: Срби и Хрвати нису били довољно припремљени за велико дело, пред које су били изненада стављени. Дуго се и систематски радило на томе да се они раздвоје и поцепају, а мало да раде солидарно. Мисао о народноме јединству као о политичкој творевини израђивала се само теориски, истина од најбољих људи, али на делу је практично провођена тек веома кратко време, једва којих десетак година. Српскохрватска коалиција није могла да за један децениј утре зле последице дугогодишњега рада ранијих нараштаја. У својој борби против туђина, када су раније и радили заједно, Срби и Хрвати знали су добро шта неће, али нису били увек начисто са тим шта хоће, јер нису били стављани у положај да о томе решавају са пуном одговорношћу пред историјом. Сем год. 1848. они нису често иступали заједнички као свестан политички чинилац, иако им за то није недостајало прилике. Њихова политика ишла је чак доста пута у раскорак. И најрадикалнији хрватски политичари нису могли да се ослободе мисли да добар део своје политичке будућности посматрају само у склопу политике Дунавске Монархије. Векови су их научили да у својим комбинацијама рачунају мање више једино с њом. Слом Аустро-Угарске, мада се очекивао, дошао је ипак изненада у онаквоме облику. Нико није мислио да ће се она, као црвоточина, срушити онако потпуно и да ће се победоносне заставе наше у једном само налету залепршати иза Марибора и иза Суботице. Решење нашега народнога питања замишљало се у етапама, мада се програмски говорило увек о потпуном уједињењу.

После, хрватска интелигенција, која је била уверена о стварном народном јединству и о потреби његова политичког израза, није имала много додира са широким народом нити је утицала на њ. Највећи део те интелигенције потицао је из вароши, где је правог хрватског грађанства било мало, или су били из чиновничких и официрских породица. »Пучка интелигенција«, она која је долазила непосредно из села и имала извесног већег значаја у хрватском јавном животу, могла се на прсте избројати. Хрватска није имала ни општег права гласа све до год. 1920., и хрватски јавни радник није имао потребе да политички утиче на широке масе нити да тражи њихово поверење. Ове су стога остале политички неизрађене, а када им се дала прилика да и оне постану политички чинилац оне су, као што често бива, пошле за најрадикалнијим сугестијама и претстављале главну војску Стјепана Радића. Агитација његова и његових следбеника радикализовала је масе, а после су те масе са своје стране радикализовале своје вође. Тако се догодило да су Хрвате, после хиљаду година политичког живота и културе, почели да претстављају и воде сељаци.

Шта су то Хрвати хтели? Хрватски интелектуалци, у већини, хтели су од првога дана мање или више чист федерализам; то су они тражили и у Конституанти. То је црвена нит њихове борбе у целој прошлости, коју су настављали и у својој држави. Мањина Хрвата интелектуалаца и готово сви Срби били су, међутим, против федералистичког уређења Југославије, налазећи да је федерализам у својој држави, ако буде изведен на племенској бази, перпетуирање племенске подвојености и уствари негација народнога јединства. Неки од оних који су били за федерализам заступали су такво уређење као једну од етапа за потпуно јединство, налазећи да је, непосредно после слома, када је толико разноврсних питања, често неодложних, стављено на дневни ред, боље и целисходније задржати извесна уређења која су добра, него наглим преласком у централизацију пореметити стари ред, а не припремити нови и бољи. Други су, међутим, федералистичко уређење сматрали као етапу за стварање посебне хрватске државе. Год. 1918. та се држава није могла створити због држања сила Тројнога споразума и нарочито због Италије, која је Хрвате и Словенце оглашавала као непријатеље и чију би државу или раскомадала или јој натурила тешке обавезе. Али, што нису могли постићи тада, они су се надали да би можда могли постићи доцније, у бољим приликама. Стјепан Радић, који је своју политичку делатност почео проповедајући народно јединство, колебао се често у тим схватањима; за време рата, ове до лета год. 1918., када је био савезник франковаца, и у првој фази свога рада после 1. децембра год. 1918., он је био несумњиво против југословенске политичке идеологије и против створене заједничке државе. На једном свом збору после избора за Конституанту, у коју није хтео да улази, он се одрицао закључака Народнога већа из год. 1918. и проповедао је »неутралну републику Хрватску у међународним границама јужних Словена«.

Хрвати су такво своје држање правдали са више разлога. Сељачке масе буниле су се конкретно понекад из веома ситних разлога. Неки су устајали против тога што су извесне српске власти дале батинати појединце због њихових републиканских изјава. Такво понашање несумњиво није било добро и забрањено је чим су почеле тужбе против њега. Крајем августа год. 1920. избила је готово једна мала побуна у неким загорским срезовима поводом наредбе о жигосању коња и пописивању коморе за војску. Сељак је очевидно подлегао злонамерним обавештењима агитатора и био је заведен, јер, свакако, нико паметан не би у тој мери могао гледати неки нарочит притисак са српске стране. Хрватска интелигенција гледала је опет у федерализму заштиту од замишљене српске хегемоније, или чак од србизирања њихових области. Међутим, уколико је такав страх одиста постојао, он не би био достојан хрватске прошлости. Зар Хрвати имају тако мало вере у своју отпорну моћ? Чак и кад узмемо да је код појединаца Срба било таквих тежња, зар би оне претстављале озбиљну опасност за Хрвате којих има преко 3,000.000 и који су, са мањим бројем, знали да бране своја права стотинама година? Стварањем Југославије као синтезе досадањих племенских уједињења, која су прибирала мале потоке за једну моћну велику реку, ишло се баш намерно за тим да се ублаже оштрице ранијих племенских суревњивости и да се људима отворе шири видици и свест о већим концепцијама. Творци те идеологије, још пре Светскога рата, говорили су за нас, тако идејно уједињене, Да смо »народ који настаје« и пред који се постављају већи духовни задаци. Хрвати су имали несумњиво право кад су се тужили на сувише бирократску централизацију, која је све послове, па и најситније, усредсредила у Београду, где се, понекад са лошим чиновничким апаратом, а и у случајевима најбоље добре воље, нису могли да довршавају на време. Али, од тог недуга нису страдали само Хрвати, него и Срби и сви други грађани, и није било потребно дуго времена па да свак увиди да национално и државно јединство нема нечега заједничкога са системом апсолутне централизације. Уколико је хрватска опозиција потицала из стварних разлога, због лоше управе, због превелике ревности или зле воље неког чиновника, због неповерења према неким лицима, због несавесног партизанства у управи и чиновничком апарату, и из других сличних разлога, што је подједнако проузроковано од функционера како Срба тако и Хрвата, све се то дало отклонити и све се то мање-више н отклања; али, уколико је она опозиција ради саме опозиције или ради незадовољства што је створена заједничка, а не ужа племенска држава, ту нема другога излаза него, поред честитих обавештења и додира, чекати на прираст нараштаја, који ће се васпитати у бољим приликама но што су васпитавани њихови преци.

Словенци су у нову државу ушли без икаква државоправнога баласта. Послени, свикли на организован рад, позитивни, они су се брзо снашли и своју дежелу развили су у једну од најнапреднијих југословенских области. Они нису гледали на облик него на садржај; осећали су добро да је нова, и то велика, народна заједница за њих једини услов да се одрже према Немцима са севера и Талијанима са југа и запада. Изгубивши давно своју државну самосталност, они нису имали никаквих традиција које би их опредељивале у одлукама за оријентацију у новој држави. У много питања начела и тактике нису се хтели солидарисати са Хрватима, али нису увек прихватили ни гледишта српске већине. Уосталом, они су доиста за ових десет-дванаест година од уједињења постигли сјајне успехе. Док су се раније деценијима борили да добију коју словенску гимназију или бар полугимназију, они су већ друге године по уједињењу могли отворити свој универзитет са четири пуна факултета, и створити и развити читав низ других културних установа. У градовима, где су до пре ослобођења били мањина, они су данас апсолутни господари, освајајући све важније положаје.

У Конституанти, која је имала да реши питање унутарњег уређења југословенске државе, укрстила су се оштро два схватања о битном карактеру тога уређења: хоће ли оно донети јединствену или федералистичку државу. Победило је прво становиште, и то углавном српским гласовима. За Видовдански устав, донесен год. 1921., гласала су: 184 Србина, 18 муслимана, 11 Словенаца и 10 Хрвата. 83 Хрвата устегла су се од гласања или нису уопште ни дошла у Конституанту; са њима се пасивисало и 26 Словенаца. За устав су гласала 223 посланика, против 35, а 161 посланик није гласао. Већина је имала 27 гласова више од укупне опозиције. Хрвати су одбијали да признаду Видовдански устав не само стога што није био донесен по њиховој жељи, него још и стога што је изгласан простом, а не квалификованом већином, како је предвиђао Крфски пакт. Међутим, Срби су наглашавали да су сами Хрвати напустили Крфски пакт у много питања (већина Хрвата, скупљена у Радићевој сељачкој странци, правила је начелне замерке самом акту уједињења у онаквом облику у каквом је извршено, тражила је републику, одбацивала највећи део заједничких послова), и зашто онда да се, кад су напуштена та крупнија питања из тога уговора, морало задржавати на споредним?

У овоме делу о Уставном праву краљевине Срба, Хрвата и Словенаца С. Јовановић је изложио општу тенденцију Видовданског устава: »Видовдански устав начињен је под претпоставком да су Срби, Хрвати и Словенци један народ, и да се све разлике између њих своде на разлике имена, вере, азбуке (у случају Словенаца, још и неке разлике језика). Те разлике Видовданоки устав оставио је недирнуте: свакоме племену обезбеђено је и његово посебно име, и његова посебна вера, и његова посебна азбука, одн. језик: и српство, и хрватство, и словенство ушли су равноправно у сам државни појам. Али, даље од тога Видовдански устав није ишао: он није хтео дати могућности Србима, Хрватима, Словенцима да се развијају у својим одвојеним племенским областима: тежње за племенским издвајањем сматрао је као једну сметњу за стварање јаке националне државе; племенска свест требала је што пре да ишчезне, да би се могла јавити »државна идеја«, — једно много више политичко схватање и једна много већа политичка снага. Као једно јемство да ово развијање »државне идеје« неће донети собом хегемонију српскога племена као бројно најјачега, Видовдански устав дао је парламентаризам и самоуправу. По мишљењу твораца тога устава, парламентаризам и самоуправа чине немогућном чију било тиранију, па и тиранију једног племена над другим; само централизам једне апсолутистичке државе, а не и централизам једне демократске државе, могао би Хрвате и Словенце довести у потчињен положај према Србима. Укратко, Видовдански устав јесте покушај да се Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца организује као једноставна национална држава«.

Сем Хрвата, против Видовданскога устава били су и комунисти, који су приликом избора за Конституанту добили 198.736 гласова и 58 мандата. Они су се бунили против »Обзнане«, изузетног владиног декрета, који је био уперен нарочито против њих и онемогућавао унапред сваку њихову активност против постојећега реда и стања у држави. На сам Видовдан један њихов члан банио је бомбу према колима престолонаследника Александра, кад се возио у Скупштину да положи заклетву на устав; али, она је, срећом, промашила. Други њихов члан пуцао је 21. јула год. 1921. у Делницама на бившег министра унутрашњих дела, Милорада Драшковића, зато што је за време његова министровања донесена Обзнана, и убио га је, на велику штету југословенске демократије, у којој је он био несумњиво једна од најразборитијих глава. Такав метод политичке борбе оштро је осудила Народна скупштина и поништила је све мандате комуниста.

Подуго је трајало нешто незадовољства и у Црној Гори. Главни незадовољници беху присталице бивше династије Петровића, или боље речено лично краља Николе (јер његови синови нису били много популарни), које је дуго потицала и помагала Италија. Њихов отпор није се изражавао против самога чина народнога уједињења колико против начина како је оно изведено. Подгоричку скупштину сматрали су као незакониту и стога као невредећу. Али, временом, нарочито после избора за Конституанту, који су показали да већина народа хоће ново стање, и после смрти краља Николе (2. марта год. 1921. у Антибу крај Нице), тај је отпор све више јењавао и сада га, може се мирно рећи, уопште више нема. Уосталом, како би и могла трајно бити против уједињења Црна Гора, која је своју борбу са Турцима на почетку XVIII века сматрала извиискром борбе за ослобођење целога народа?

Неколико месеци после краља Николе умро је и краљ Петар, 16. августа год. 1921., у Београду, у једној скромној и повученој вили на Топчидерскоме Брду. Краљ Александар, који га је наследио, вршио је стварно краљевску власт као државни регент све од 11. јуна 1914., кад се краљ Петар због болести повукао од послова. После, у току рата, услед великих напора и узбуђења, болест старога краља само се погоршавала. Млади престолонаследник примио је дужност у најтежи час, неколико дана пред сарајевски атентат, који ће и њега и целу Србију ставити пред најсудбоносније одлуке.

Најдуже незадовољни у нашем политичком животу остали су Хрвати. Њихово питање претставља ове до данас једно од најтежих унутарњих питања Југославије; оно је, може се без икаква претеривања рећи, један од најглавнијих узрока за све политичке кризе последњих десет година у нашој држави. Нема ниједне владе којој оно није задавало најозбиљније тешкоће. Због њега је сав наш политички живот добио једно време карактер племенске борбе, потискујући интерес за сва друга крупна привредна и социјална питања, која су била од прворазредног значаја за развитак нашега друштва и државе. У тој борби ишло се понекад путевима који нису водили добру. Било је чак покушаја да се у наше унутарње ствари увуку трећа, туђа лица, која нису увек била ни пријатељска ни добронамерна. Стјепан Радић задуго је водио политику да се отресе вођства Београда, или можда Београда уопште. Његов план је био, на пример, да се у име Хрвата посебним мемоаром тражи од Ђеновске међународне конференције, у марту год. 1922., да на своја већања позове засебну групу претставника хрватскога народа, јер да њих не може претстављати званична делегација Југославије. Неколико добронамерних српскохрватских интелектуалаца, изненађених толико опречним ставом хрватске опозиције, гледало је да нађе неку средњу линију између српскога и хрватскога политичкога гледишта и предлагало је стога да се узајамним преговорима нађе база за споразум. Српски књижевни гласник отпочео је год. 1922. широку анкету о српскохрватским односима, тражећи предлоге за њихово оздрављење. 10. септембра год. 1922., после једне претходне конференције на Илиџи, одржан је у Загребу добро посећен конгрес српскохрватских интелектуалаца, покренут иницијативом сарадника у тој анкети. Већања тога конгреса нису донела жељене резултате, јер је највећи део политичких људи био већ опредељен, а сами учесници конгреса били су више теоретичари, са најбољим жељама, али без јачега утицаја у политичком животу. Њихов је главни предлог био да се јаче подвуче, уместо племенскога, један општи и већи циљ. Стога су донели један закључак као предлог, да се име наше државе што пре замени југословенским и да се образује Југословенока заједница »братскога споразума и праве демократије«. Највише су се осетиле последице тога конгреса у кругу Демократске странке, образоване год. 1919. из присталица Српскохрватске коалиције из Хрватске, Далмације, Словеначке и Босне и србијанских странака самосталне, националне и напредњачке. Два главна вођа те странке, Љубомир Давидовић и Светозар Прибићевић, нису се тада слагали у хрватскоме питању, а посебно не о потреби учешћа на том загребачкоме конгресу. Давидовић, по целој својој природи склон да прихвати сваки добронамеран покушај, отишао је у Загреб и на тај начин се донекле солидарисао са онима који су осуђивали дотадању државну политику и тражили делимичну ревизију Видовданскога устава; Прибићевић, борбен и поборник интегралнога народнога јединства, заступао је гледиште да између чланова једнога истог народа не може бити нагодбењачкога погађања у традицији онога ранијега, вођенога између Загреба и Пеште, и одбијао је сарадњу на загребачкоме конгресу. Тим расцепом у Демократској странци, који је био после само привремено изравнат, образложио је 4. децембра Н. Пашић оставку своје владе, помагане дотад од радикалско-демократске коалиције. Уствари, он је желео да добије мандат за изборе и за хомогену радикалску владу пре него што би се образовала већина из опозиције у Скупштини под вођством демократа, пошто је блок хрватских опозиционих странака 25. новембра био донео одлуку да ће престати са бојкотовањем Народне скупштине. У томе је 16. децембра Пашић успео. Изборна борба водила се овога пута претежно са девизама: ревизија Видовданскога устава или одбрана њега и начела државнога и народнога јединства, које је он изражавао. Класне странке, земљорадничка и радничка, које су приликом избора за Конституанту показале известан полет, биле су сада потпуно или јако потиснуте; борба се водила искључиво на политичком терену. У њој су страдале све странке средње линије; чак су демократи са 95 мандата пали на 52, а победу су однеле племенске и верске странке; код Срба радикали (107 мандата), код Хрвата Радићевци (70 мандата), а код Словенаца клерикали.

Када се пође са гледишта да су Срби, Хрвати и Словенци један народ, како се уверавало са свих надлежних страна онда када је требала да се брани и створи ова наша заједничка држава, онда о томе јединству више не би могло бити спора. Против јединства стварно могу бити само они који не верују у њ или који желе да Срби, Хрвати и Словенци претстављају трајно три одвојена народа или бар три народна индивидуалитета. Оно што је највише и стварно сметало Видовданскоме уставу није било његово начело, него његов оквир и метод његове примене. Много му је штетило нарочито то: 1. што је са јединством уско везао систем круте централизације; 2. што се годинама одуговлачило да се уведу у живот обласне и среске самоуправе, које су уставом биле предвиђене; и најзад, 3. што се тим самоуправама није дала широка компетенција. Сем тога, при примењивању устава учињено је несумњиво неколико грешака. Није се водило увек довољно рачуна о томе да процес југословенскога уједињења није проста хемиска радња, која се може изводити по утврђеној формули, него да при њему треба рачунати и са психолошким и моралним чиниоцима у народу. Људи се често више руководе осећањем него разумом; као у књижевности и уметности, и у политици оно потсвесно има свој јак значај. Од стране присталица централизације и интетралног јединства чињене су у том погледу понекад грубе тактичке грешке. Највећа и најупадљивија погрешка у вези са Видовданским уставом учињена је свакако при подели земље на области.

Та подела изведена је против свих првобитних начелних одлука. Од првога дана направљен је од ње партиско-политички пазар, који је читаву ствар компромитовао до краја. Првобитно се мислило да се подела изврши рационално према привредним и природним потребама и гравитацијама, тако да свака област обухвати отприлике до 800.000 становника. Мада то начело није беспрекорно, оно би ипак, да се добро спровело, заступницима идеје поделе земље по томе принципу, очувало доследност и дало би сигурно извесне резултате од вредности. Овако, чим се са начелом почело политички погађати, оно је изгубило свој морални значај и сваку оправданосг. Да би задобили босанске муслимане одредило се, чак једном тачком устава, да Босна и Херцеговина имају бити подељене у области само у дотадањим границама. Хрвати су се, онда, са правом бунили што се тај принцин није применио и на Хрватску. Ако се хоће да спроведе начело поделе по природним и економским потребама, онда се подела има извести подједнако у целој земљи; а ако се већ праве изузеци, онда је правије да се уступци чине Хрватској као организму још свеже историске аутономне традиције него Босни, чије су границе привремено утврђене тек год. 1878. и која је дотле била обичан турски пашалук. У Србији извесне области испале су једва нешто веће него стари окрузи, по-највише из партиско-политичких разлога, док је сва Хрватска и Славонија имала бити подељена у четири дела. Од 17 окружних места у Србији 13 их је било остало као средишта области; старе административне границе померане су мало и готово изузетно. Тако се дотерало да је земља, уместо у 14 или 15, била подељена у 33 области, од којих неке нису имале ни 200.000 становника. Очевидно је да је подела била лоша, неправедна и стога од првога дана изложена оштрој и оправданој критици.

Не користивши се искуством онога неуспелога покушаја да на Ђеновску конференцију буду позвани посебни претставници Хрвата, С. Радић је у лето год. 1923. напустио домовину и кренуо у иностранство, у Аустрију, Енглеску и Русију, да тамо заинтересује јавно мишљење и службене чиниоце за хрватску ствар и да, ако узмогне, добије њихову помоћ за дипломатско стварање хрватске државе. Али, и опет се преварио. У Аустрији би му, вероватно, радо помогли, али су били немоћни; у Енглеској је наишао на пријатељске савете да унутарње спорове Југославије (а као такво је сматрано и хрватско питање) треба решавати законитим путем у самој својој држави, а не изван ње; у Русији су Радићеву борбу бољшевици, према целој својој политичкој концепцији, хтели да употребе за јачање својих класних схватања и интереса међу Југословенима, а не за развијање хрватскога национализма. Радић је сам веровао да ће његова акција у иноземству имати слично дејство као Масариков рад за време рата против Аустрије, или као рад Југословенскога одбора, не видећи како су и колико су се односи сад изменили и како он ради на сасвим другој ствари и основи. Без икаква успеха вратио се Радић после готово годину дана у Загреб.

Његови партиски пријатељи решавали су већ пре тога да напусте, и по његовом пристанку напустили су дотадању апстиненцију и дошли су, у групама, марта год. 1924. у Народну скупштину. Придружили су се ту опозиционом блоку демократа, словеначке људске странке и босанским муслиманима и изазвали су оставку хомогене радикалске владе, која се дотле држала на власти. Веза Радићеваца са демократима изазвала је коначан расцеп у Демократској странци, из које је иступио Светозар Прибићевић са својим друговима, оснивајући нову странку »самосталних демократа«. Та нова странка ушла је у савез са радикалима, да брани линију Видовданскога устава; и то најпре кратко време у влади (од 27. марта до 27. јуна год. 1924.), затим у љутој борби против коалиционе владе дотадање опозиције, којој је био на челу Љубомир Давидовић, и од 6. новембра год. 1924. поново у влади. Кратку владавину Давидовићеве коалиције онемогућило је држање Радићево. Нема сумње, за критику је било много ствари, и много је штошта имало и требало да се у дотадањем раду осуди; али, начин на који је то Радић чинио, на разним јавним зборовима, био је лишен сваке мере. По отступању Давидовићевом Радић је оптужен, са неколико главних људи Сељачке странке, због његова рада у Москви и уласка у Трећу интернационалу; а Хрватска сељачка републиканска странка била је забрањена к растурена. Ипак, на изборима од 8. фебруара год. 1925., Сељачка странка добија поново 67 хрватских мандата; мада прогоњена, она је задржала све своје положаје. Из нових избора она је изашла не више као претставница Хрватске, у којој је постала, него као претставница скоро свих Хрвата. У Скупштини су после оспорени и поништени мандати страначких вођа, који су се због горе поменуте оптужбе налазили у затвору. Али, изјава Павла Радића, дана јавно, у Скупштини, током расправе о оверавању мандата, којом је Хрватска сељачка странка отворено и без резерава признала устав и напустила свој ранији негативни став (иако је већ помагањем Давидовићеве владе показала спремност да сарађује у државним пословима), изазвала је брзо нову политичку ситуацију. Највећа хрватска странка тражила је ужу везу са највећом српском, Радикалном странком, која је држала власт, и после дужих преговора нашла је. Радићевци су, напустивши дотадање друштво Блока народнога споразума, како су се звале странке удружене опозиције на бази народнога јединства, ушли са радикалима у владу 18. јула год. 1925., затраживши претходно да к радикали напусте свога дотадашњега савезника, Самосталну демократску странку. Ови су то и учинили. После тога је, природно, дошла аболиција процеса против Стјепана Радића и другова, Радићев долазак у Београд и његово напуштање републиканскога програма. Улазак у владу самога Стјепана Радића као министра народног васпитања и просвете био је врхунац те нове политике споразума. Али, та комбинација није могла дуго да се одржи, понајвише стога што је код обе странке било много узајамнога неповерења. Већ 4. априла год. 1926. поднео је Пашић оставку своје владе, нешто што је био лично незадовољан створеном политичком ситуацијом, а нешто услед оштрих напада у јавности због неких афера његова сина, које су довеле до образовања једне посебне истражне анкете у Скупштини. То је била и последња влада у којој је Пашић учествовао. Његова странка наставила је још једно време сарадњу са Хрватском сељачком странком под вођством Николе Узуновића као претседника владе, али је наскоро морала напустити. Радић се показао исто толико незгодан друг у влади као и ван ње.

За време Узуновићеве владе, 10. децембра год. 1926., умро је Никола Пашић, баш онда када се, и поред своје дубоке старости, спремао на нову политичку активност. Са њим је нестало једне од најкрупнијих политичких личности Србије на крају XIX и на почетку XX века. Ниједан од наших политичких људи није био толико година на врховима странке и државне управе колико он, нити је до краја, поред свих обрта политичке среће, одржао толико снаге, ауторитета и утицаја. Од почетка осамдесетих година XIX века па до пред саму смрт, он је мање више био увек средишна личност политичког живота у Србији. Ако стварање Радикалне странке није првенствено његово дело, та странка је, ипак, понајвише носила његово обележје. Он је у њој за пола века био најмоћнија и водећа личност. Спочетка борбен и бунтован, не презајући ни од најрадикалнијих мера, он бива због Тимочке буне, год. 1883., осуђен на смрт и спасава главу само благовременим уклањањем из земље. У Бугарској, где се био склонио, склапао је потом нове завере и радио неуморно против краља Милана. После абдикације краља Милана вратио се у Србију и наскоро преузео вођство странке и владе. Али, под режимом Обреновића он не може да дође до правог израза, јер ни краљ Милан ни краљ Александар немају у њему много вере, нешто што им је он лично изгледао непоуздан, а још више стога што је Радикална странка, са њим на челу, имала стално и непоколебиво само русофилску оријентацију. Сем тога, последњи Обреновићи нису били никад искрено одани парламентарном режиму, а без њега Пашић, чија је главна снага била у масама, није имао потребног ослонца, па се није хтео до краја предати личном режиму њихову. После Ивањданскога атентата, извршеног год. 1899. против краља Милана, Пашић је са вођством Радикалне странке био изведен пред преки суд и спасао се теже осуде само великим личним унижењем и заузимањем страних влада. То, и његово излишно опортунистичко држање после женидбе краља Александра, знатно је ослабило његов углед у народу. Против њега су приређивали демонстрације чак и припадници његове странке; због њега се, углавном, одвојило читаво лево крило радикала и основало засебну странку самосталних или младих радикала. Али, Пашићева изузетна политичка вештина, његова мирна дурашност, његова у нашој раси беспримерна спољна мирноћа, његове многобројне везе у странци и углед у масама изнели су га опет на површину, и од год. 1904. он је стварни вођ Радикалне странке и, са малим прекидима, стално на врху управе, било као ресорни министар било као претседник владе. За време анексионе кризе он је главни политички претставник Србије у мисији упућеној рускоме цару, код кога наилази на леп пријем. Мада балкански савез није био његово, него дело д-ра Милована Миловановића, Пашић је, ипак, побрао његове плодове и био онај, који је, као претседник владе, угазио у балкански рат и остао на челу управе кроз све тешке и изузетно критичне ситуације до краја год. 1918. Успеси Србије тога времена везани су нераздвојно за његово име; његов лични удео при томе свакако није од спореднога значаја, мада су постигнути успеси били у првоме реду успеси војске и целог народа. Пашић није био нимало беспрекорних личних квалитета; његова средства у политици нису била свакад ни чиста ни честита; његови многи поступци веома су подложни критици; он није био, како је већ наглашавано, »ни мислилац, ни беседник, ни писац«; одгурнуо је или онемогућио у странци њена главна лица (Перу Тодоровића, Косту Таушановића, Михаила Вујића, Стојана Протића, Љубомира Јовановића и др.); али имао је трезвену, практичну памет; био је ретко мудар човек; видео јасно свој циљ; имао једно нашој раси несвојствено стрпљење и радљивост, и увек пред очима наш велики народни идеал. Знао је да ради са људима. Од Томе Вучића ми нисмо имали човека који је, иако није знао беседити, умео непосредније општити са масом и више утицати на њу. У Србији са краја XIX и на почетку XX века, где су се политичари трошили и сагоревали као шибице, он је једини остао на површини и у вођству скоро педесет година, дуже него Илија Гарашанин и са више успеха него Јован Ристић. То је појава која осветљава његову вредност и која више него ишта друго говори да је он био човек необичније врсте.

Његовом смрћу нестало је главне водеће личности у Радикалној странци и једног јаког ауторитета у парламентарном животу. Одмах по његовој смрти у Радикалној странци долази до сваком видне подвојености, која слаби странку и одузима јој много од њене начелности.

Пуних шест година по изгласавању Видовданскога устава прешло се на стварање самоуправних области. 23. јануара год. 1927. извршени су избори за њих. Одмах после тих избора дошла је и промена владе. Уместо Хрватске сељачке странке владину већину Николе Узуновића, састављену 1. фебруара, сачињавала је, поред радикала, још само словенска »људска« странка А. Корошеца. Али, ни та влада није била дуга века. Замењена је 17. априла новом владом радикала и демократског опозиционог блока, којој је за претседника дошао Веља Вукићевић, дотле политичар без већег значаја, човек скромних способности, који се, вероватно, и сам зачудио својој великој улози.

Уместо да се стишају, страсти су се за његове владе страховито разбуктале. Недовољно смотрен, Вукићевић у своју прву владу није увео ниједнога Хрвата и Словенца, чак ни из Демократске странке. Тиме је изазвао од првог дана оштре протесте против себе, који су се појачавали из дана у дан због његових парламентарном обичају и начелу потпуно противних изборних изјава. Његови избори, који су били извршени 11. септембра год. 1927., створили су му огорчене противнике у целој опозицији, и приближили су чак дотле најљуће противнике, Светозара Прибићевића и Стјепана Радића, и довели убрзо до парламентарне коалиције њихових странака. И сами чланови владине коалиције, и радикали и демократи, нису били задовољни ни новом владом ни њеним шефом. Настало је доба тешких оптужаба, грубих речи и поступака; прављене су грешке и случајне а и намерне на све стране, скоро без изузетка. Дошло се најпосле до крвавог дана 20. јуна год. 1928., када је народни посланик Пуниша Рачић, у раздражењу због једне личне увреде, у скупштинској сали убио Павла Радића и д-ра Ђуру Басаричека, а тешко ранио Стјепана Радића и још два хрватска посланика. Раздражење је после тога догађаја, а нарочито после смрти Радићеве (8. августа), захватило најшире кругове. Хрватски посланици и чланови Самосталне демократске странке напустили су Скупштину и прекинули односе са странкама владине већине. Осећало се да ове људе притискује тешка атмосфера проливене крви и мутна неодређеност у погледу развоја даљих догађаја. Уместо да се што више приближавамо, ми смо се после десет година почели отуђивати. Говорило се чак да се почео осећати процес разједињавања. Покушаји да без нових избора дође до сарадње измећу странака парламента нису успели, а проводити нове изборе у тако општој раздражености чинило се незгодно. На то је краљ Александар 6. јануара год. 1929. распустио Скупштину, укинуо Видовдански устав, узео власт у своје руке и образовао нову владу под претседништвом ђенерала Петра Живковића, команданта Краљеве гарде. У ову владу ушло је и неколико ранијих активних политичара.

Као главно своје начело нова влада је истакла стишавање партиских страсти и чување народног и државног јединства. Да га поспеши, она је објавила 3. октобра год. 1929., уместо дотадањег имена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, као заједнички општи назив државе: Краљевина Југославија. Указом од истога дана укинуте су и дотадање области са старим именима, а уместо њих је уведено девет бановина, образованих као старе жупе, по већим речним сливовима. Нове бановине су ове: дунавска, моравска, вардарска, зетска, дринска, врбаска, савска, приморска и дравска. Београд са Панчевом и Земуном издвојен је као посебно управно подручје.

Две године после те нове поделе и озваничења имена Југославије, 3. септембра 1931., проглашен је нови устав. По њему Југославија је наследна и уставна монархија са дводомним системом. Чл. 29. устава наглашава изрично да је краљ »заточник народног јединства и државне целине«. Изборно право је опште, а гласање је за избор народних посланика јавно. Изборни закон је искључивао образовање племенских, верских и покрајинских странака и тражио је као услов за могућност подношења кандидатских листа да се организација политичких странака мора распростирати кроз сву земљу. На основу тог закона извршени су избори за нову Народну скупштину.