Историја Југославије (В. Ћоровић) 2.8
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Ширење власти чешког краља Пшемисла Отокара II преко алписких подручја, према мору. — 2. Рудолф Хабзбуршки и значај његове победе.
Подручје на којем су становали Словенци одавно се разбило на неколико територијалних јединица, којима су били на челу, сем оглејског патријарха, углавном разни немачки грофови. Стога је словеначком народу гроф претстављао највиши појам власти и господства. Док наше народне приче говоре о неким давним царевима (»био један цар«), дотле словеначке почињу и причају готово редовно само о грофовима. Крајем XII века, добивши под своју власт Штајерску Марку са словеначким областима до испод Марибора, господари Источне Марке, војводе Бабенберзи, знатно утичу на политичку судбину тих крајева. Они су тежили да добију и подручје Крањске, нарочито после смрти грофа Хенрика Андекс-Меранског, последњег господара тога краја из ове дотле срећне породице (год. 1228.). За том облашћу тежили су и корушки господари из породице Шпанхајма. Али, смрт је у тим породицама средином XIII века кварила све рачуне. Год. 1246. изумро је са Фридрихом II род Бабенберга, а год. 1269. умро је без деце и његов пријемник, Улрих III Шпанхајм, који беше сјединио Корушку и Крањску.
Ово изумирање алписких грофова и опадање власти и угледа оглејског патријарха, под чијом је посредном и непосредном влашћу било подручје фурланско, крањско (којим су управљали грофови Андекс-Мерански) и један део истарског, искористио је углавном чешки краљ Пшемисл Отокар II, помаган унеколико од папе. Он је још као принц год. 1251. добио Источну Марку, а кад је после две године постао чешки краљ трудио се да своју власт прошири још више. У својим тежњама сукобио се са Мађарима, који су исто тако хтели да искористе наследне незгоде у алписким областима. Краљ Отокар је првих година имао готово ненадане успехе; сузбио је Мађаре, нагнао их на отступање, а своје заставе пронео је близу до обала Јадранскога Мора. Он је год. 1260. Добио Штајерску; Корушку и Крањску је наследио по уговору иза Улриха III, а потом је постао капетан Фурланске. Као победник прошао је Отокар кроз Љубљану, која је, ма и за кратко време, покушавала да му се одупре. Отокар беше прегао да свој утицај протегне и на Мађарску; унутарње борбе у тој земљи после смрти краља Стевана V († год. 1272.) као да су му нарочито ишле на руку.
Ширење власти чешкога краља кроз алписке области, у којима су живели Словени, није имало неких националних тенденција; оно је дошло чисто из политичке потребе и из тежње да се, у погодној прилици, прошири лични посед и утицај и омогуће сигурнији изгледи за нове и веће амбиције. Али, да је та власт Отокарова дуже потрајала, могла је бити од знатне користи за будућност Словена. Словенска насеља у алписким земљама и у долини Дунава дошла би под влашћу чешког владара, ма он и не водио »чешку« политику, у непосреднију везу са Чесима и Словацима; односно њихове везе, уколико су већ постојале, временом би добиле више непосредности, јер им се не би правиле намерне сметње и против њих се јачали други елементи. То би свакако довело до етничког јачања Словена на том подручју.
Ну, изненада се појавио опасан противник чешком краљу у лицу Рудолфа Хабзбуршког. На државном сабору, 1. октобра год. 1273., би за немачког краља изабран овај енергични и мудри племић, чије порекло беше у Швајцарској, а који је у тај мах имао под собом читаву леву обалу Рајне од Вогеза до Боденског Језера. Отокар II није признао Рудолфов избор и узео је одмах према њему непријатељски став. Год. 1276. дошло је најзад и до рата између њих. Рудолф је имао на својој страни један део црквених лица, нарочито салцбуршког надбискупа и његово свештенство, и највећи део немачкога племства. Отокар је био сузбијен. Већ у бечком примирју од те године он је изгубио алписке земље и морао признати врховну власт Хабзбурга. После две године дошло је до нове и одлучне борбе. Удружени Немци и Мађари напали су чешкога краља, који је код Дирнкрута, 26. августа год. 1278., био поражен, ухваћен и убијен. Његово дело пропаде са њим заједно; од велике Отокарове државе оста једва полуслободна Чешка. Његове алписке области, Аустрију и Штајерску, дао је Рудолф год. 1282. својим синовима, односно год. 1283. свом старијем сину Албрехту, а од Беча направио је престоницу своје нове области. Корушку је добио год. 1286. Рудолфов савезник гроф Мајнхард тиролско-горички заједно са титулом херцега, док му је, тек после дужих преговора, уступљена Крањска, и то као привремен залог. Иначе је и та област имала припасти краљевим синовима. Мајнхардов брат, Албрехт, добио је, као и брат му Крањску, на привремени посед такозвану »Виндишку (т. ј. Словеначку) Марку« (Долењску) са Метликом.
Доласком Хабзбурга у алписко подручје и уступањем Крањске и Корушке тиролско-горичким грофовима појачан је утицај немачког елемента. Као што је Самову државу, која је на скоро овом истом подручју спајала Чехословаке са Југословенима, раније разбило франачко продирање према истоку, тако се догодило и сада. Хабзбурзи су били немачка породица и у ове области дошли су као носиоци немачке власти и победници над једном словенском државом. Немачки утицај постојао је овде, истина, и раније; али, сада је осетно појачан. То је дошло, најпре, нешто услед тога што Хабзбурзи задржавају власт у својој породици и што тако својој политици дају више јединства него ранији локални господари, где је сваки гледао првенствено свој интерес. То задржавање власти у једној или две породице водило је увек извесној централизацији, која, природно, пази мање на локалне обзире и традиције. Хабзбурзи су дошли у ове крајеве као нова породица, из приличне даљине, из старих немачких области; они су претстављали нов прилив снага и кренули собом лично извесно померање немства према истоку. Чак се домаће немачко племство, које се Рудолфову сину Албрехту није чинило довољно поуздано, тужило на довођење »странаца«, односно Немаца из династији оданијих породица и крајева. Али, најважнији моменат за јачање тог утицаја свакако је чињеница да су Хабзбурзи као немачки краљеви у исти мах и господари овог подручја. Аустрија се отад сматра као главни бедем германства према средњој Европи. Словени у њој претстављају само елеменат поданика, без свога племства и својих већих власти и без икаквог политичког утицаја. Чак и за време покрета и тежња појединих племића да што више дођу до својих права на рачун краљеве власти, они се не истичу ничим, мада је било прилика кад је држање ширих кругова могло за локалне господаре бити од пресуднијег значаја.
Власт Хабзбурга у Аустрији трајала је еве до год. 1918. непрекидно. Ниједна друга династија, ни домаћа ни туђа, није толико владала над ма којим делом Југословена, колико је ова над западним племенима нашег народа. Историја Словенаца отада је потпуно у оквиру Аустрије. Већ оснивалац династије, Рудолф Хабзбуршки, разумевао је да развија моћ своје породице, дајући својим синовима, као државна лена, читаве области, да тако појача своја средства и моћ, и да, у исти мах, и њима да могућности да уђу у државне послове. Он је од год. 1277.—9. добио за њих и готово све поседе салцбуршке надбискупије и бискупија пасавске, регенсбурпже, фризиншке и бамбершке, које су оне дале као лено херцезима Аустрије, Штајерске, Корушке и Крањске. »Хабсбурзи тим добише (казује А. Хубер у својој Историји Аустрије) у југоисточним кнежевинама тако простране поседе да се други који херцег готово не би могао ни одржати.«