Историја Југославије (В. Ћоровић) 1.2
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
На основу данашњег историског градива немогуће је поуздано утврдити којим су редом долазила на Балкан поједина словенска племена. За Србе и Хрвате, као што не може да се сасвим сигурно утврди ко је од њих пре дошао на Балкан, исто тако је несигурно и питање о тачном времену када су дошли. Словенски упади преко византиске границе трајали су преко сто година, колико се могу пратити на основу забележених вести, а словенска груписања и померања на подручју око граница Источнога Царства још и више. Ми не знамо никако да ли је међу тим првим словенским племенима било штогод Срба и Хрвата, пошто их од савремених извора не спомиње ни један једини. Приче о доласку Срба и Хрвата на данашња њихова подручја спомиње тек Константин Порфирогенит, средином X века, делимично на основу обавештења својих подручних органа, а још више на основу предања, делимично још веома живих, самих Срба и Хрвата. По тим предањима, која као сва предања имају смесу аутентичног и легендарног, Хрвати су дошли у Далмацију из своје постојбине Беле Хрватске. Једно њихово племе, са петоро браће и две сестре, отцепило се од своје заједнице и са својим народом, савладавши Обре, завладало Далмацијом. Одатле се опет отцепио један део и завладао Илириком и Панонијом. И Срби су из своје постојбине Бојке, где су били суседи Хрвата, дошли на Балкан, према предањима забележеним код истог цара-писца, у исто време кад и Хрвати, односно за владе цара Ираклија. Један од два брата, њихова господара у старој постојбини, одвоји се са пола народа и дође у Византију, где као прво насеље доби Српчиште у солунском темату. Незадовољни, Срби су одатле кренули натраг; али, пошто пређоше Дунав, поколебаше се и затражише од цара нова места за насеља. Цар им уступи од Обара опустошена подручја Србије и Босне, неретљанску и захумску област и Требиње са Конављем. Према тим предањима излазило би да су Срби дошли нешто после Хрвата. Хрвати су савладали Обре, а Срби су заузели само опустеле обарске крајеве, пошто су их ваљда савладани Обри напустили или се у њима покорили новим господарима.
Обарских трагова остао је у нашем народу приличан број. По речима цара Константина још је у X веку могао међу Хрватима да се препознаје њихов тип. По њима читав низ наших места још и данас носи своје име. У словеначким крајевима имамо називе: Вовбре у Корушкој, које Немци зову Heunburg и Hunenburg, и Обри, Обрје и Обров по разним другим местима; у Далмацији се помињу четири Обровца и град Обров; у босанској Крајини два Обровца и Обров у Поуњу; у срезовима височком, рогатичком и коњичком, на подручју дринске и зетске бановине, налазе се села Обре. У истој сеоској општи-ни коњичког среза уз Обре се налази и Обрина. На Обре потсећају у бијељинском срезу Велика и Мала Обарска. Код Загреба је постојало једно имање звано Обров или Оброва. За манастир Вујан у рудничком крају, у Србији, казује се да се раније звао Обровин. У народу северне Далмације и по Лици још и данас се очувао придев обарски: »викати обарски«, »шчепати обарски« каже се кад се хоће да истакне како је нешто учињено »снажно, веома јако«. Пада у очи да су ти називи одржани, углавном, на подручју од Дрине до Јадранскога Мора, на територију старе географске Далмације; али, јужна линија тог распростирања не иде испод коњичког среза, односно испод горњег тока Неретве. Тих назива источно од Дрине и Неретве или нема или су веома ретки. Важна је чињеница, истакнута уосталом још и раније, да се и назив бана за владара, који је изнад жупана, јавља у прво време само на том подручју; а назив бана, зна се, долази од обарско-хунског имена Бајан и речи бајан, која је означавала најпре човека имућна, па моћна.
Интензивнији словенско-обарски додир и узајамни утицај вршен је, дакле, првобитно у панонској котлини, а после и на целом подручју до морских обала, од Истре до Неретве; углавном на северозападном делу Балканског Полуострва. У источном делу тога интензивнијег додира није било. Стојан Новаковић упозоравао је нарочито на појаву да ни Бугари, од VII века унапред, покоривши источне Словене, нису могли да дођу у тешњи додир са западнима, ни да се учврсте на западном делу Балкана. Он је тој појави придавао веома велик значај. Налазио је, у суштини, да је Балканско Полуострво било, по некој дубљој сили оправданости, подељено у две велике сфере Источног и Западног Римског Царства и да је та подела, и после пада Западног Царства, још увек имала неке иманентне снаге и деловала и на Јужне Словене. У својој недавној студији о »Историским основама јужнословенског језичног гранања« отишао је А. Маргуљес чак и даље, и налази да би могао тумачити разлике између источних и западних Јужних Словена тиме што су се данашњи Бугари населили на грчком језичном подручју, а Срби и Хрвати на латинском.
Што Обара нема у источном делу Балканског Полуострва у већој мери разумљиво је стога што су се средиште и снага њихове државе налазили у Панонији и мање у Дакији. Словена, међутим, било је по целом Полуострву, од Јадранскога до Црнога Мора; а немамо апсолутно никаква поуздана критерија на основу којега би за оно време могли утврдити који су од њих сишли из Паноније, а који са Дунава у поједини крај. Није тешко са вероватношћу претпоставити да су панонски Словени највећим делом ишли према западу, а дачки према истоку и југу Балкана; али, немамо никакве сигурности за порекло Словена у долини Мораве и у долини Вардара. У нападима на Солун учествовали су, на пример, »сви Словени«, и дачки и панонски и ти средишњи. Нека одређенија граница између њих тешко да је икад постојала; они су се, подељени по братствима и племенима, мешали и додиривали и ту као и у подручјима кроз која су прошли. Што су после настала међу тим племенима нова груписања и приближавања, томе еу били многи узроци; али, утлавнам, сви се они могу свести на нове политичке прилике, и не треба их тумачити као последицу неких старих административно-географских традиција. Да су на развој словенских маса вршили разноврстан утицај конфигурација земљишта, културна средина и етничке разлике у саставу становништва оних крајева у које су те масе дошле, разуме се само по себи; то је, може се готово мирно рећи, заједно узето, једна од основних компонената у образовању словенских маса као политичких чинилаца и народа уопште. Ми само не видимо никаква доказа који би говорио за то да је »фикција римске географске организације«, како каже Новаковић, штитила западне Словене да постану више отпорни него источни; а још мање да би се могле осетити етничке разлике између Словена који су се населили на грчком и оних који су се населили на латинском језичном подручју. Разлике које настају између једноплемених насеља на подручјима разних језика и њихове цивилизације могу бити само културне и одржавати се у манифестацијама цивилизаторске активности дотичних језика, а никако у њиховом етничком карактеру.
Словени су дошли на Балкан као племенске јединице, које је за извесно време спајала нешто власт обарска, а нешто потреба да са што већим бројем изведу нападе и обезбеде одбрану у борби са Византиском Царевином. Чим су се разишли с Обрима и успели да их одбију, и чим им против Византије није требала даља борба у већим размерама, њихова заједница слаби и постепено се расипа. Свако племе настоји да живи својим животом. Разуђено подручје западног Балкана, са долинама које обично затварају планине, било је веома погодно да се у њима развија племенски живот. Стара илирска племена, многобројна и расута на том подручју, дају лепо сведочанство о историској традицији такве погодности. Такве долине, понегде мало проширене, као природне географске јединице, код нас зване жупе, обухватале би, углавном, или једно цело мање племе или једну целу повећу братственичку организацију. Такво племенско груписање словенско имало је, на овом истом подручју, непосредне примере код старинаца. И организација арнаутских фисова одговара нашој племенској у динарским областима.
»Не створивши сами ништа за политичку организацију, Словени су прионули уза византиску организацију области, усвојивши и велике границе римскога света. Пошто Словени нису знали ни за какво јединство, само се собом стварало ово усвајање римских административних и граничних организација.« Тако је у своје време тврдио Ст. Новаковић. Данас то тврђење има да претрпи знатне измене. Као дошљаци на новом подручју, Словени су од старинаца примили и задржали добар део старих месних назива, па, природно, и називе већих области, као што су Далмација, Диоклитија, Истра, Маћедонија и сл. Разбијени у мање племенске јединице, они задуго нису имали прегледа једне веће целине, али су зато рано створили своје називе и своју поделу и груписање малих жупа. Тешко би се сад дало утврдити да ли се границе словенских жупа подударају са неким мањим административним јединицама старе римске и византиске државе; али, стварање области као Захумље, Подгорје, Загорје, Доњи Краји и сл. очевидно је нашег порекла. У Дукљанској хроници помиње се чак да је подручје Хрватске било подељено у две велике целине: у Белу Хрватску (од Винодола до Дувна) и Црвену (од Дувна до Драча). Назив Беле Хрватске опомиње јасно на Беле Хрвате, а називи Црвена и Бела Хрватска имају аналогије у Белој и Црвеној Русији из старе постојбине. Та подела није одговарала старој римској ни по обиму ни по главним средиштима. Подручје Славоније или панонске Хрватске прешло је, исто тако, границе старих римских области. Босна се из мале жупе развила постепено у нов географски појам. И подручје Рашке тек српском активношћу постаје нова политичко-административна јединица. Уколико су после задржаване старе традиције, оне су се прилагођавале новим односима; али, промене су биле ипак толике да се стара географска подела једва понегде одржавала само сећањем по имену.
Једна велика традиција старе поделе римске државе са краја IV века, која је остала и одржала се кроз прва столећа Средњега века, а чије се последице осећају, добрим делом, све до наших дана, јесте подела у две велике културне интересне сфере. Када су Словени дошли на Балканско Полуострво, оно је цело припадало Византији. Западног Римског Царства није уопште више било. Али, остале су традиције интензивне романизације старих илирских и трачких области на Балкану, која је вршена систематски и годинама из Јадранскога Приморја и дуж Саве и Дунава као главних речних комуникационих артерија, и која је обухватила цео западни део Полуострва. Граница између латинског и грчког подручја ишла је, углавном, од Дунава, чија је околина била прилично романизована, све до његова ушћа, и онда отприлике од Видина, тимочким током, између Ниша и Софије на Скопље, а од Скопља преко Косова на линију Призрен-Скадар-Љеш. Као увек на границама, постојао је известан појас мешања. Словенске масе, и оне из Паноније као и оне из Дакије, дошле су у први мах, на целој дунавској линији, у додир са романским и романизованим балканским елементом; по преласку на Балкан само је мањи део Словена, и то онај који се спустио у Тракију и Маћедонију и још јужније, дошао у област грчке културе. Главно укрштање тих двају културних утицаја вршило се, према томе, на подручју где се развила средњовековна српска држава. У западну, латинску, културну сферу ушли су сасвим Хрвати и данашњи Словенци; утицај латинске културе био је у прво време претежан и код Срба, док се код источних Словена у северној Бугарској осећа доста рано све више приближавање Грцима и утицају Цариграда.
На Балкану се онда вршио један од најприроднијих процеса који се јављају у додиру свежих »варварских« народа са претставницима старијих култура. Ма и остали победници у физичкој борби, варвари су подлегали културној снази, вештини и техничкој спретности старинаца. Тај процес је био спор; понекад му се, са планом, давао и упоран отпор; али, резултат је мање више бивао увек исти. Традиције старе римске државе прихватила је римска црква, и она је, преко својих организација, успела не само да спасе него и да обнови вредност латинске цивилизације. До год. 732. под власт римске цркве спадало је цело подручје Балкана сем Тракије. Највећи део Јужних Словена дошао је, дакле, и у том правцу најпре у додир са романском културом.
Не би се могло спорити да се међу нама доста рано развила и извесна биолошко-расна разлика услед етничког мешања Јужних Словена са другим народима који су се затекли на Балкану или који су стигли на то подручје у раном Средњем веку. На западу је превлађивало срођавање Словена са романско-илирским елементима, а на истоку је, уз извесна трачка наслеђа, дошао јак утицај бугарске крви. Трагови тих мешања осећају се, често доста јасно, у извесним психичким особинама, које природу чине јачом од васпитања. Није случајно што су Херцеговина, Црна Гора и Албанија очувале, по старом илирском трагу, још увек живе племенске традиције и извесне патријархалне организације (на пр. сточарске катуне и кретања); или што код Бугара налазимо лако уочљиву оскудицу осећајности и у приватном и у државном животу. Уосталом, разлике се очигледно виде и у самом типу. Код Бугара се још није изгубио тип туранских косих очију и испупчених јагодица, док код брђанских Динараца превлађује несловенски окошт, изнад просечног израстао сој људи, више танане конструкције, често са очима ванредне живахности. Балкански Словени, као готово сви народи Европе, имају мало чистих етничких оаза, а уколико их је досад сачувано, најчешће су у подручју од средишње Босне до Ибра, западне Мораве и Таре.
Продирући у нова подручја на Балкану Словени су нарочито нападали на градове; једно стога што су то била административна и војничка средишта која су им задавала бриге, и што су се ту надали богатоме плену. Тежаци и сточари, Словени нису имали смисла за градски живот. Стога се и више мешају са сточарским и земљорадничким елементом староседелаца него са грађанима. Велик део значајних старих градова који је пропао током обарско-словенских продирања није уопште више подизан, као Вирунум, Нарона, Доклеа, Бистуе, Домавиум, Цибале, Виминациум; а нови градови, подизани место пропалих, имали су за обнављаче и за становнике и опет романски елеменат; тако Сплит који је настао место Салоне, Рагуза-Дубровник место Епидаура, Котор место Агрувиума, Бар место Дукље, мада Дубровник и Котор носе словенска, истина секундарна, имена. Једино је место старог, почетком VII века пропалог Сингидунума настао већ у IX веку словенски Београд и, после, место Емоне словенска Љубљана. После опасне бујице словенске, која је почетком VII века остављала за собом пустош градова, настала је доскора, а сигурно већ током VIII века, извесна обнова. Ти обновљени градови тешко би се одржали да није било сталног прилива из суседних словенских области, чији су људи долазили тамо понајчешће као радници и послуга у жељи да ту изуче разне занате. Становништво градова у Сплиту, Дубровнику или Котору било је несумњиво са већим или мањим процентом већ у XIII веку преко половине словенског порекла и служило се у приватном животу српскохрватским језиком; али, моћ традиција и углед латинско-романске цивилизације био је толики да народни елеменат није могао да дође до правог изражаја све до краја XIV и почетка XV века. Народни елеменат словенски однео је најзад победу захваљујући својој бројној јачини и својој природној експанзији; али, градску културу, као и имена старих градова, задржао је од старинаца. Тако су, са малим језичним изменама, остали све до данас стари називи места, као Целеја-Цеље, Сисциа-Сисак, Тарсатика-Трсат, Јадера-Задар, Делминиум-Думно, Рисиниум-Рисан и др. Мора се истакнути веома важна појава да је те градске културе остало тек мало у унутрашњости наших земаља, удаљених од Приморја и од главних саобраћајних артерија, Саве, Дунава и Неретве. Од старих градова у унутрашњости северне Србије одржао се само Ниш, а у Босни само Думно; остало су или мала села и трговишта, или просте рушевине.
»Поједини делови наше државе (наглашавао је Ј. Цвијић) нису природом добро везани, и она није географска целина... Уосталом, међу већим европским државама само је Европска Русија потпуна географска целина, и у мањој мери Француска.« Ова важна чињеница упадала је у очи, у извесној мери, и старим народима. Стога долазе покушаји да се природне сметње добрим комуникацијама што боље савладају. Римски путеви, који имају исходишне тачке у Приморју, најбољи су доказ за то. Пут са мора на Дунав, са Дунава у Цариград, и са мора, сувим, на Солун и Цариград, били су предуслови за одржавање римске власти и правилан културно-економски промет. Ти путеви, са привредним средиштима развијеним на њима, претстављали су једну од најлепших традиција романске цивилизације. Римски путеви, који су се настављали на оне у Италији, ишли су: један од Истре Далмацијом све до Скадра, са краковима на Сисак, Саву и Дрину; други од Емоне (Љубљане) на Сирмиј и даље на море; трећи, чувена via Egnatia, од Драча преко Пелагоније на Солун. Посебан пут водио је од Дунава долином Мораве и Марице, преко Ниша и Софије, за престоницу.
Главно место на западном делу Полуострва била је Салона, данас Солин код Сплита. Усред далматинског приморја са живописном и релативно богатом залеђином, Салона је постала не само средиште административних власти за Далмацију него и знатно трговачко место. За време цара Диоклецијана, који је ту у близини почео да подиже свој величанствени двор, град постаје један од главних у целој држави. Порфирогенит казује да је био велик као готово пола Цариграда. Спомен на Диоклецијана, који је ту и умро (год. 313.) и био сахрањен у свом маузолеју, претвореном доцније у стону цркву, прешао је од староседелаца и Словенима и очуван је у народу оног краја све до данас. Неколико наших прича и предања говоре о цару Дукљану. Исто тако, готово на целом подручју Југословена очувала се и успомена на цара Трајана, који је на Балкану, давно пре њихове појаве, развијао велику активност. Од источних царева није, међутим, запамћен ниједан сем Константина и Јелене, које је популарисала црква. Легенда о Јустинијанову словенском пореклу доцнија је и то књижевна творевина.
Стари грчки и римски градови, који се одржавају за цело време наше историје и који задржавају свој значај, јесу по реду ови: Албона— Лабин, Тарсатика — Трсат, Сениа — Сењ, Енона—Нин, Јадер — Јадера — Задар, Скардона — Скрадин, Тетрагуриум — Трагуриум — Тро-гир, Делминиум — Думно, Ризон — Рисиниум — Рисан, Батуа—Будуа—Будва, Улциниум—Улцињ, Елиосос—Лисос—Љеш, Скодра — Скадар, стара илирска престоница, Медеон — Медун. Област Истре, јужног Норикума и горње Паноније додељивана је при административној подели Римског Царства већином Италији. Тај крај је обично служио као прелазно подручје из Италије према северу и истоку, као после и варварима у обратном правцу. Подручје то било је због тога изукрштано многим путевима, чије је исходиште понајвише била Аквилеја. Од места тог подручја одржала су се Лонгатикум — Логатец, Петовио — Птуј, Целеја — Цеље, Карниум — Крањ. У унутрашњости Хрватске област Лике носи старо име, док се од старих имена градова очувао незнатан број. На Сави је стародревна Сисциа — Сисак, стециште главних копнених и водених путева, веома развијен град, са својом ковницом новца; на Драви је Мурса — Осек. Од старих имена градова и по Хрватској и по Славонији очувало их се релативно мало, што је и разумљиво кад се узме на ум да су тим подручјем пролазиле од V века све главне најезде Гота, Лангобарда, Словена, Обара и Мађара, Вреди забележити да ипак сви римски трагови нису пропали. Од назива старе Марсоније (Брод) још је остао траг у бари Мрсуњи. Од Кукиума је Илок. По славном граду Сирмију, Сермију (Митровици), добио је име цео Срем. То је био најзначајнији град целог овог краја од III—VI века, са колонистима са разних страна света, чак и из Мале Азије, и са једним правим царским двором. У Србији је од старих градова остао Виминациум, који је по ознаци castellum добио данашње име Костолац; од Пинкума је остао Пек, од Арсена — Ражањ. Наисус — Ниш је родно место цара Константина Великога. Скупи поред Скопља добија нарочит значај од времена цара Јустинијана I, који се родио ту, у близини, у селу Таурисију. Он је град Скупи развио и подигао на степен метрополе давши јој назив Justiniana prima. Стари су градови Улпиана — Липљан, Стоби код Градског, који се у последње време систематски откопава и проучава, и Ахрис — Охрид, уз који се спомињу струге као одводни јарци (στρουγαι).
Подручје на којем је постала данашња Југославија било је, дакле, претежно у традицији римске државне културе. Када су Словени почели да се смештају и учвршћавају на својим садањим седиштима, римска држава је била пропала и њена цивилизација уступала је постепено утицају новог државног средишта са Истока и варваризацији нових дошљака. Али, традиције старе културе и администрације, којима је дугим и систематским радом добрим делом успело да савладају географске препоне, биле су се толико укорениле да је њихово одржавање трајало дуго и после пада римске државе. На Балкану је римска цивилизација била толико интензивна да је припомогла образовању чак и нових етничких елемената. Старо домаће становништво романизирано је у извесним областима, а нарочито у Приморју и око Дунава, у толикој мери да је оно постало готово чисто романско. Румунски елеменат, који је производ балканских староседелаца и романског етничког и културног слоја на Балкану, непосредан је пример те римске активности. И код конзервативних и у своје планине повучених Арбанаса утицај романског елемента претставља важан саставни део њихове опште, па чак и етничке културе.
Срби, Хрвати и Словенци нашли су се, дакле, по свом доласку на Балкан, на једном подручју на којем је културна традиција била прилично иста. Географска неповезаност појединих наших области учинила је да интензивност романске цивилизације није обухватила подједнако цело југословенско подручје, али ипак није могла дати други дух тој цивилизацији. Та традиција би стога пре могла наша племена још више да приближи него што би претстављала један од узрока нашег одвајања, како се то понекад погрешно мислило. Процес нашег раздвајања вршио се постепено, под више утицаја, у историским временима која можемо пратити; он није дошао као последица стања које се затекло, него због нових прилика, тежњи и утицаја, и због извесних наших особина карактера и навика које смо донели и у нову постојбину.
При прегледу првих словенских насеља на Балкану упада у очи њихова прекомерна расутост. Словенска насеља спомињу се од подручја Дунава у Аустрији и Тирола све до Црног Мора и на југу чак до Пелопонеза. Та појава казује двоје: једно, да је број Словена доиста био велики, много већи него свих других народа који су дошли на Балканско Полуострво; и друго, да ти Словени нису долазили овамо под једним вођством, са неким планом, као на пример Бугари или Мађари у дунавску котлину, него у масама, као таласи неке велике поплаве, ношени неким струјама које су их захватале или које су, случајно али ретко, сами стварали.
На подручју данашње Бугарске спомиње се у VII веку осам словенских племена, од којих Северце, настањене првобитно око Варне, знамо по имену. То племе, познато по такозваној Несторовој хроници, имало је своје сроднике у Русији, а спустило се у Бугарску очевидно или морем или преко данашње Румуније. Један њихов део допро је чак до Епира. Јерменски географ VII века, Мојсеј Хоренски, казује да је у Дакији живело чак двадесет и пет словенских племена и да су, прешавши Дунав, заузела не само Тракију и Маћедонију него и Ахају и Далмацију. Међу Словенима у Дакији знамо за Абодрите-Бодриће, по којима је вероватно добила име бодрошка жупанија. Много је старих словенских племенских назива забележено нарочито на целом подручју Маћедоније. У близини Солуна, а после око Полога, беху се сместили Друговићи, чије саплеменике, Дреговиће, спомиње Кијевска хроника између Двине и Припјата. Словенских Друговића (Drogawitz) било је у X—XII веку и у Немачкој, у Алтмарку. Вајунити су становали, по свој прилици, у Маћедонији, али су се после померили према југу, у епирску област. Брсјаци, Брзити, заузели су Пелагонију, са широким подручјем од Велеса до Охрида. На средњој и горњој Мести налажаху се Смољани. Кијевска хроника спомиње Кривиће, словенско племе које је подигло град Смоленск, а зна се и за руско племе Смољане. У Херцеговини, на западној страни Неретве, око Мостара и у том граду, постоји и данас веома јако братство Смољана, а у Поуњу, у Босни, село Смољана. На југу Грчке, у Лакедемонији и на Хелосу, спомињу се Милинци и Језерци. Није сигурно да ли су словенско племе и Сагудати, који се помињу са њима заједно, пошто је веома вероватно да су то можда Сакулати, Сакули, очувани сада са тим именом у Ердељу као хунско-мађарско племе. Етнички веома измешани, дошли су они у додир са Словенима можда негде око Карпата, па се онда упутили са њима на Дунав и после на југ.
На западу су словенска племена далеко допирала. Тамо је њихова граница ишла до линије Анижа—Анрас—Карнски Алпи—Понтеба—Градишка—Соча. У Тиролу, између Прегратена и Виндтала, има место Das natische Loch, са предањем о неким чудним људима. И у Корушкој постоје легенде о entrische Lovte; то су по свој прилици тамна сећања на словенске Анте. Касније, крајем VIII века, шире се Словени дубље у Истру. Према северу словенска насеља само местимично допирала су до Дунава; иначе, како је већ тачно речено, »крајеви северно од Драве, са обе стране Дунава, били су пашњаци аварским хордама«. У јужној Аустрији крај између Енса и Пилаха звао се у IX веку Склавинија. Назив са штајерске границе Стодертал у вези је, по свој прилици, са именом северних браниборских Стодорана, а у имену Forestum Susel остао би траг руско-полапских Сузелаца. Раширено али пасивно племе Дуљеба споменули смо већ раније. Dudleipa је била читава мала област међу Словенцима, карантанска грофовија, углавном на подручју данашње јужне Штајерске.
Два најактивнија племена Јужних Словена беху Срби и Хрвати. Срби се сместише највећим делом у средишњу и источну Босну, у западну Србију до Рудника и у подручје данашње зетске бановине; углавном, заузеше средишњи положај међу словенским племенима на Балкану, у подручју високих планина и богате горе. Хрвати се сместише дуж динарских Алпа, претежно у Лици и хрватском и далматинском Загорју, на домак морске обале, пружајући се постепено у Посавину и западну Босну. На својој источној и јужној граници Хрвати су се стално мешали са Србима и претапали се једни у друге, а на северу и северозападу Хрвати су били у интимнијој вези са словенским племенима, од којих су остали данашњи Словенци. Срби су се додиривали на истоку и југу са осталим словенским племенима, која се беху настанила у моравској и вардарској долини и која им беху или потпуно сродна или уопште веома блиска.
Сродност између Срба и Хрвата била је толика да су их већ у XI—XII веку неки византиски писци потпуно идентификовали. Јован Скилица, а по њему (мало измењено) и Јован Зонара, писали су о »народу Срба, које називају и Хрватима«. Није сасвим сигурно да ли сличну идентификацију има и Нићифор Вриеније, који спомиње »Хрвате и Дукљане« у борби против Византије год. 1073., а не спомиње Србе, мада је поуздано да су Срби учествовали у тој борби, док за Хрвате немамо за то неоспорних вести. Против те идентификације Срба и Хрвата могло би се навести писање цара Константина Порфирогенита, који раздваја та два племена и повлачи између њих тачно одређене границе. Тај пример, међутим, није од пресудна значаја, јер се мора узети у обзир да је Порфирогенит писао имајући на уму две посебне државе Срба и Хрвата, које су постојале у његово доба, док је Скилица, као што се види из навода, давао општу напомену о народу и баш полагао на то да означи мешање Срба и Хрвата. Постоји мишљење да је ово мешање било конкретно, на једном одређеном подручју, у Црвеној Хрватској. И у том случају тако рана вест о српско-хрватском стапању била би карактеристична за наше етничке односе. Јер у време кад их није делила вера, а кад су их спајали исто порекло и језик и заједница интереса против туђина, међу Србима и Хрватима, где би живели заједно, и није могло бити других односа до потпуног стапања и идентификовања. То је била, како се воли да каже, биолошка фаза њихове етничке заједнице, и стапање је у њој налазило свој природни израз.
Данас међу нашим научењацима има известан број људи који мисле да Срби и Хрвати нису прави Словени, него да је то била једна повећа ратничка дружина или активан део једног пословењеног народа који је покорио пасивна словенска племена, па од њих примио њихов језик или дијалекат и временом се са њима стопио, а њима дао своје име. Историска аналогија им је за то, сем примера са Русима, још и случај са хунско-турским Бугарима, који су год. 679. под својим вођом Аспарухом у релативно малом броју прешли Дунав и покорили словенска племена у источном делу данашње Бугарске. Име Хрват, које се у II и III веку јавља као лично име, чини се да није словенског него је иранско-сарматског порекла. Међу именима петоро хрватске браће, која се у народном предању наводе као вођи Хрвата на Балкан, спомињу се Клукас и Мухло, која, очевидно, нису словенског него турско-иранског типа. И име хрватског племена Могоровића није наше него источњачко. Да се хрватском имену нађе словенска етимологија има неколико покушаја; али, ниједан не може потпуно да задовољи. У последње време професор М. Будимир изводи име Хрват од прасловенске основе churvu. По њему »име Хрват обележава оно племе словенског народа које се нарочито истицало светлим пигментом. Churvatu спада групи етникона чије се ономасиологије оснивају на боји косе и коже.« Ни за српско име права етимологија још није нађена.
Поред оне полазне тачке да је хрватско име несловенско, као даљи разлог за горе споменуто схватање долази и овај социјални моменат: код старих Словенаца постојао је посебан сталеж зван касази, односно по немачком Edlinge, чије се име у њиховим насељима још држи у неколико назива места. Данашње место Касазе код Цеља звало се у XIII—XIV веку Edling. Име места Касези налазило се и у Лици још у XVI веку; оно је, како наглашава Ф. Рамоуш, ограничено само на Хрватску и Словенију. Сама реч касаз туђег је порекла (К. Оштир јој је нашао паралеле у више старих »пресловенских« језика), а испрва је означавала народног племића. Међу Словенцима насеља тих касаза подударају се потпуно са старим насељима Хрвата. »Непосредно пред Целовцем (пише Л. Хауптман), само два три километра ка југу, налази се Казазе-Харбах, а унутар тога великога круга диже се Госпа Света, где су се касази скупљали да устоличавају свога владара. Сва та покрајина је, дакле, права жупа касаза. А то је одлучно за схватање њихова порекла. Јер за седам села ка северозападу од Госпе Свете вели се у десетом столећу да леже у »хрватској жупи«; а данашња имена сведоче да се »хрватска жупа« простирала још даље, преко истих крајева као и касашка, те је, дакле, касаз и Хрват исто«. Један од петоро хрватске браће, који је по предању довео Хрвате на Балкан, звао се Косенцис; то је име, исто тако, доведено у везу са касаз — kosęnzь. Хрвати су, дакле, ослободили Словенце од обарских власти и као господари-племићи остали у земљи као повлашћен сталеж. Тако је, мисли се, било учињено пре тога и у Далмацији. Траг тог хрватског господарења над од Обара ослобођеним Словенима налази се у једном ставу причања цара Константина Порфирогенита. За време ратовања против Сарацена, год. 869., наводи се »да су Хрвате и остале поглавице (господаре) Словена превели у Лангобардију становници града Дубровника на њиховим властитим лађама«. »Дакле, Хрвати су се (пише исти Л. Хауптман) делили још за Константина и народно и социјално од Словена, владајући њима као племство откако су протерали Аваре.«
Нама се чини да у тој теорији има много уопштавања. Ако су Хрвати, својим далеким пореклом, и били Несловени, они су се, живећи међу Словенима, на њихову подручју, претопили давно у њих, и то свакако много пре VI и VII века, као и Анти. Велика раширеност Хрвата у Пољској и Чешкој, међу чисто словенским племенима, казује довољно јасно да је тај процес давно почео и давно завршен. Бугарског имена нема међу Северним и Западним Словенима, мада су они дошли у непосредну близину словенских подручја свакако несумњиво бар у V веку. Исто тако нема ни имена руског међу Јужним Словенима. Хрвати су дошли на југ несумњиво као словенско племе. Историски је тачно да је један део Хрвата населио алписко подручје, где данас живе Словенци, и још даље; примамо и то да су активни Хрвати ослободили пасивније своје саплеменике од обарске власти и сами им се натурили за господаре, пошто сличних примера имамо у свима историјама племенских односа, па и код нас самих. — Између Бугара и од њих покорених Словена било је великих трвења и видних разлика; људи су се разазнавали одмах по спољном облику, трагова монголског типа има код Бугара још увек у довољној мери; очувани су нам остаци старог бугарског језика; знамо извесне њихове старе обичаје и уређења. А по чему се битно разликују Хрвати од Словенаца? Зашто ниједан од толико страних писаца не помену ма коју разлику која би, ако би је било, и несвиклом посматрачу морала упасти у очи? Ствар је проста: разлике су биле мале, племенске а не етничке; или разлике типа а не расе. Ни пример узет из причања цара Константина није добар. Онде је посебан говор о Хрватима и »осталим словенским поглаварима« (τοὺς χρωβάτονς καὶ τοὺς λοιποὺς βλαβάρ χοντας) не стога што би се они делили »народно и социјално«, него што су се делили политички. У X веку, када је писано Порфирогенитово дело, Хрвати су имали своју државу, а »остале сдовенске поглавице« беху над Србима Захумцима, Требињцима и Конављанима, који се помињу по имену и који су имали своју или своје државе и области. Стога се из тих царевих речи не могу начелно правити закључци оне врсте; а и посебно, при ближој анализи оних речи, човек не би могао рећи да је предложено тумачење и једино добро.
И за Србе се у најновије време, на основу не баш сигурних података, јавља мишљење да потичу из азиске Сарматије, негде са средњег Кубана, и да су отуд, релативно касно, у I—II веку после Христа, почели већа померања према западу. Заступници ове теорије нису, наравно, могли да објасне откуд су Срби могли да допру за два три даља века чак до Лабе као Словени и носиоци словенских расних одлика. Главни претставник те теорије данас, Н. Жупанић, налази као најјачи доказ за њу Порфирогенитово причање о доласку Срба у Српчиште, у солунском темату. Када су Срби дошли у тај крај и ту сви могли стати, онда њих није могло бити више од које десетине хиљада. »Све ми се чини као да првобитно Српчиште морамо себи претставити као једно војничко логориште.« Срби и Хрвати дошли су на позив цара Ираклија да му помогну сузбити Обре, а он им је за то обећао Илирик. Они су дошли »свакако као организована војска која је извршила свој задатак и узела обећану награду«. У оваквом тумачењу има извесне нелогичности, која упада у очи на први поглед. Ако су Срби, као и Хрвати, позивани од Византије да се боре против Обара, шта ће им онда војни логор у Српчишту, чак код Солуна, где Обара није било и где их није требало сузбијати? Друго, нису сви Срби ни дошли на југ, ни стали у само Српчиште; њихових насеља, са њиховим именом, — да не говоримо о осталим Словенима, којих је Маћедонија била пуна, — налази се на неколико разних страна, у Епиру, Тесалији и око Вардара, куд их је занела струја пљачкаша или досељеника мимо оне са Лима, Дрине и Мораве. Долазак Срба у Српчиште византиски цар је изводио сасвим јасно по етимологији месног имена и по традицији или комбинацији о везама тих Срба са југа са онима на северозападу.
Против ових теорија о доласку организованих Срба и Хрвата као освајачких дружина дао је Ф. Шишић добру начелну ограду. »Историска празнина за пуна два вијека, VII и VIII вијек, најјачи је доказ да Хрвати и Срби нијесу били освајалачке дружине на почетку своје историје на Балканском Полуострву, него само дијелови једне велике словенске гомиле, која дуго још није ни помишљала на оснивање организованих држава.« У том погледу није ништа поучније него сравнити историју организованих ратничких Бугара са савременом историјом Срба и Хрвата. Док наша племена живе у планинским жупама и областима, Бугари већ почетком VIII века, само четврт столећа после свог доласка на Балкан, посредују у борбама око царског престола у Византији, и њихов владар Тервел год. 705. добија титулу ћесара. А почетком IX века, кад се једва јављају зачеци српских и хрватских малих држава, Бугарска почиње своју дугу борбу о супарништво са Византијом на Балканском Полуострву, и успева да год. 811. скине, у борби, главу једном византиском императору. Исто тако је активистичка и Русија IX века, кад у њој почињу своју владу позвани варешки кнезови и њихова дружина над племенима пасивних или несложних Словена. Исти пример понавља се доцније са доласком Мађара у Средњу Европу. Невероватно је стога да би Срби и Хрвати, кад би били чисто ратнички авантуристи или организоване војничке дружине, изменили своју природу одједном и без икаква трага, задовољивши се само тиме да сузбију Обре и покоре раније насељене Словене.
Језична археологија даје нам доста одређене резултате у погледу јединства дијалеката старих јужнословенских племена и искључује могућност да су Срби и Хрвати дошли на Балкан као елеменат дијалекатски друкчији од остале словенске масе. Наши лингвисти налазе да су српскохрватски и словеначки производ једног заједничког језика и да су њихови претставници њим говорили и пре свог груписања на данашњем подручју. »У границама тадање њихове друштвене заједнице (објашњава А. Белић) добивене су три диалекатске ниансе, кајкавска, чакавска и штокавска, од којих су и после тога чакавски и кајкавски диалекат развијали заједничке црте. Када су њихови претставници дошли на Балканско Полуострво, однос међу њима променио се у толико што су сада чакавски и штокавски диалекат почели да живе општим животом, а један је део кајкавског диалекта — хрватски кајкавски почео да потпада под све јаче утицаје штокавског и чакавског диалекта, и да се развија засебно од словеначког кајкавског«. Према томе, отпада оно раније мишљење које се доста дуго држало у науци: да су Срби и Хрвати својом појавом на Балкану растргли ону језичну заједницу, која је спајала крајња јужнословенска племена на западу са онима на истоку, односно Словенце и бугарске Словене. Напротив, данас је очевидно да сви јужнословенски језици, са бугарским заједно, нису ништа друго него дијалекти једног заједничког језика, са прелазним типовима од словеначког српскохрватском и од српскохрватског бугарском. Ми не мислимо рећи да није уопште било на Балкану племенских словенских елемената који су имали и извесне своје језичне особине донекле друкчије од данашњих јужнословенских, нарочито с обзиром на то да је било племена која су долазила са разних страна словенског подручја; али, ето, језичари сматрају као утврђено да је главна маса словенска која је населила Панонију и Балкан била мање више језички хомогена, са малим разликама, и да је као таква асимиловала друге групе дошљака. Данашњи наши лингвисти, добрим делом, изрично наглашавају да у прошлости, у словенској језичној заједници, претпостављају један јужнословенски прајезик.
Сасвим је по томе природна појава што се елеменат са једним у основи заједничким језиком осећа као целина према туђим народима са којима је дошао у додир на новом подручју, према Германима, Романима, Грцима, Арнаутима и Хунима. Стога је природно и што опет они њих схватају као једну целину. Па је разумљиво даље и то што се према заједничком словенском називу губе постепено старија племенска имена или што задржавају чисто локалан карактер. Брсјаци се, на пример, у односу према туђину означавају само као Словени, а њихово им име служи за разлику од сродних Пољана, Мијака и других. Да је тако види се најбоље по томе што се на Балкану међу Словенима јавља читав низ нових племенских назива који немају више ничег старог племенског, него су чисто географски. Такви су називи: Тимочани, Браничевци, Језерци, Зећани, Требињци, Неретљани и т. д. Неретљани се, на пример, сами тако називају; то није, дакле, ознака других. Међутим, ко зна колико се старих племенских заједница и назива слило у тај нови!
Једина два племенска назива која су се одржала и постала скупна за већи низ блиских племена то су српски и хрватски. Зашто су та два племенска назива избила мимо опште словенскога? Одговор је, углавном, овај, мада непотпун: зато што су та два племена, свакако активнија, стицајем прилика прва успела да образују државе, и то, како ћемо видети, Хрвати под притиском Франака, а Срби под притиском Бугара. Стварањем извесне организације за одбрану, која је добила карактер државне заједнице, створило се средиште које је после, природно, са својим политичким радом и ширењем носило и своје име. Дуљеби, као пасиван елеменат, нису показивали подобности за борбену експанзију; та пасивност карактерише у основи и њима блиске Словенце. Они су се показали као етнички веома издржљиви и готово неодољиви, али су политички били без икакве иницијативе. — Други чинилац било је динарско горовито подручје, на којем су се учврстили Срби и Хрвати. Велике борбености било је несумњиво и код Словена у Маћедонији, али су они, близу великих средишта Византискога Царства, били лакше на ударцу, и стога у немогућности да се несметано организују. До Срба и Хрвата, у њиховим планинама, тешко се долазило; а и кад се јављала опасност, није било тешко спремити одбрану. Сем тога, и Срби у источној Босни и у Рашкој, и Хрвати у Лици, западној Босни и северној Далмацији нису дуго били на путу ниједној од сила заинтересованих за балканске акције. Стога су Срби могли, мимо она словенска племена у долинама која су Бугари брзо покорили, да се одрже и чак после и сами пређу у напад. — Најзад, поред активности, и погодности земљишта и са њима условљеног брђанског отпорног менталитета, који се за два три века живота на том подручју осетно развио, треба узети на ум и ово: да је на овом терену било доста и етничког мешања. У динарским областима Балкана живела су илирска племена, позната са своје активности и борбености; њихов сточарски живот утицао је да те старе склоности временом не ослабе. Између њих и наших досељеника било је много стапања; читав низ наших племена, давно претопљених или још активних, са њиховим необичним именима јасно сведоче о томе (ср. Куче, Матаруге, Пипере, Малоншиће, Катуњане и сл.). Етнички и психички утицај ратоборних и предузимљивих Илира, односно после Влаха и Арнаута, осетио се и међу Србима и међу Хрватима. Код Словена које су Бугари покорили такав је утицај недостајао.
У романским градовима Далмације и у обиму њихова културног утицаја остао је ове до краја Средњега века у употреби само општи назив словенски и Словени, који је служио као етничко обележје за наше претке. Позната обала у Млецима зове се Riva dei Schiavoni. Дубровачки писци свој језик зову стално словинским. Посебно српско и хрватско име задуго се углавном поклапало са обимом политичког ширења и утицаја српске и хрватске државе. Изузетак од тога налазимо једино у Босни, у првој половини XIII века, где се у службеним актима, за разлику од романског елемента, становници Босне називају Србима, својим племенским именом, мада су одавно већ имали своју посебну државну творевину. Али, и тај изузетак можемо разумети кад знамо да је Босна од X века била подуже у заједници са Србијом, и да им је становништво у ствари племенски исто. После ће, кад босанска држава ојача, географско племенско име Бошњани почети да се употребљава, ако не као етничко, а оно сублизу као национално обележје. Да босанска држава није пропала већ у XV веку и са њом утицај њене државне организације, питање је да ли ми не би, поред српске и хрватске политичке индивидуалности, имали још и босанску. Између сфера српског и хрватског политичког домашаја постојали су, како је В. Јагић тачно истицао, пространи појасеви где се није задуго употребљавало ниједно од та два имена, него само старо обележје: словенско. То је била, на пример, цела стара Славонија све до Штајерске, као и подручје рано за себе одвојене Дубровачке Републике.
У извесним племенским предањима остало је понешто трагова о постепеном освајању нових племенских организација, о потискивању старијих елемената и о мешању са њима. Та предања нису, наравно, чиста и не односе се увек на овај најстарији део прошлости; али, ипак се делимично вежу за њ и указују, даље, на то да су и у самом народу ти процеси осећани и памћени као крупне и битне измене. На много страна у нашем народу прича се да су раније, као најстарији становници, у балканским земљама југословенског подручја живели Грци и да су као њихови трагови најобичније остала грчка гробља са великим стећцима, — али није потпуно сигурно да ли је то предање у народу стварно народно или је дошло саопштавањем ученијих. Много непосреднија су предања у подручју данашње зетске бановине, где је племенски живот био нарочито развијен и са својим духовним наслеђем трајао све до наших дана. Међу Бјелопавлићима и племенима Никшићског Поља, Жупе, Бањана, Грахова и Катунске Нахије прича се да су као најстарије племе тих области живели неки Шпањи — Шпани и да су после њих дошли словенски Лужани. Ти Лужани су, вели се, били »стари Срби« и захватили су простор од Мораче до Никшићског Поља и планине Гарча. Покрвили су се љуто између себе и постали су тако лак плен нових племенских организација Бјелопавлића и делимично Пипера и Братоножића. У долини Лима још до наших дана трајала је извесна нетрпељивост између Васојевића и Србљака. Васојевићи су и по предању и по осећању српско племе, а код Србљака се задржао историски најстарији облик српског имена (Срьблинь). Предање говори да су сукоби између њих дошли отуд што за обоје није било места на истом подручју. Један испитивач насеља (А. Јовићевић) казује како Васојевићи »не само старосједиоце, већ и нове придошљаке, ма одакле били, називају именом Србо или Србљак, а то су називи који код њих, по њиховом схватању, имају презриво, унеколико погрдно значење«. Необично је тврђење једног другог испитивача Васојевића и њихових обичаја (д-ра И. Јелића) да су баш Васојевићи »наденули« србљачко име старијем становништву лимске долине, Лужанима, Букумирима, Мацурама, Шпањима и »Латинима«. Откуд та појава да српски Васојевићи српском имену даду презирно значење? Сама племенска борба не би била довољно објашњење за то. Стога ће бити вероватније ово тумачење: као чистије братственичко и млађе племе Васојевићи су осећали разлику између себе и оних смешаних разноплеменика, словенских (Лужани) и несловенских, које је владајуће српско племе, освајајући и асимилујући их, прибрало под своју власт и натурило им своје српско име. Веома је важна чињеница да су свуда у Црној Гори, како саопштава Ј. Ердељановић, и стара племенска имена Букумира и Лужана постала подругљива. Васојевићи, као и Бјелопавлићи, дају пример млађих племенских организација, које почињу своју активност пошто је главно српско племе увелике успело да се афирмира на свом новом подручју и да њих омогући; они су се према том старијем елементу, који се временом трошио, осећали хомогенији, јединственији, свежији и, према томе, супериорнији. Али, нису ипак могли да се отму његовом неодољивом утицају. То име, које су ниподаштавали, ипак су примили као скупнију ознаку читаве заједнице, и кад се у Васојевићима каже српско онда то значи васојевићско и србљачко заједно. Име племена које је омогућило да се створи држава освојило је помоћу те државне организације над именима других племена и области, поред свега тога што су местимично извесна племена и јача братства успевала да се према претставницима главног племена осете као свежији и експанзивнији елеменат.
Око Таре и Лима, прича се, било је старо племе Крича као једна грана већег племена Матаруга, по којем је добио име Кричак и читав крај од Колашина до Плеваља. Њих су, после дугих и крвавих борби, по традицији, потисли Дробњаци, који се као становници Језера јављају крајем XIV века.
Туђа имена, која се помињу у тим на-родним предааима, могу се поуздано утврдити на овом подручју. Име Шпана дало би се тумачити познатим називима из круга античке медитеранске ономастике, као што су етрурско Spanius или Шпанија (Hi-spania); али овде, код нас, ја упозоравам и мислим пре на арбанашко племе Спана, које се јавља у области око Скадра и Дриваста почетком XIV века и које се већ ту, ако не и пре, интензивно мешало са Србима. Матаруге су очевидно несловенског порекла; међу Арнаутима позната ја моћна породица Матаранга, која ое помиње од XIII века. Племе Матаруга помиње се чешће у XIV веку; име њихово налази се још у месним називима као што су позната бања Матаруге код Краљева или село Матаруге чак на Стоноком Полуострву. Мацуре потсећају на арбанашке Мацарке или Мацреке, а можда су и неко наше племе са севера из области Мазура.[1] Њима народ негде приписује стара гробља са стећцима. Трачка реч krisio и илирска krüsi упућују нас на Криче, који би, према данашњем албанском, били црни или црнокоси људи. Потомци старих Крича живе данас код Нефертаре као православни и муслимани, и оделом, које им је исто, још увек се видно разликују од Дробњака. У једном албанском акту из год. 1304. помињу се Лецени, т. ј. Латини (по арнаутском л’етин = Латинин, католик), који су своје име добили по вери. Очевидно је, дакле, да се у народном предању очувао спомен на давне називе племена са којима су они на овом подручју долазили у додир или у сукобе. Понекад се и чисто српска племена јављају под неким од старијих туђих назива. Мркојевиће у Прапратној називали су суседни Арнаути и по њима Млечани Памал’оцима, Памалиотима, именом у којем је очуван стари арнаутски назив мал’ок = брђанин. Упада у очи да нове племенске организације као Зупци, Бањани, Дробњаци, Малешевци, Ћеклићи, Озринићи, Бјелопавлићи, Васојевићи, мада су развијене из сточарских катуна, носе претежно српска имена за разлику од тих старих већином туђих и мешаних. Старије српске организације освајале су пословењујући поједина племена на која су наилазиле; али, задржавале су њихова имена као традиционална, онако исто као што су задржавале имена многих река, планина и места. Њихов главни успех био је у том што су та племена временом потпуно посрбиле и дале им опште српско име као господујуће и државно. Последњи успех постигнут је у тој старој традицији са старим племеном Куча, које је још у XVII веку било претежно арбанашко.
И српскохрватска имена старих племена која помиње народно предање нису случајни производ неке комбинације. Име Лужана познато је добро из Хронике попа Дукљанина; они су раније имали своју Лушку жупанију северно од Скадарског Језера. Њихово име помиње се у историским изворима до средине XV века; последњи им је познати спомен из године 1455. Међу Хрватима дуго се причало да их је на Балкан предводила поред петоро браће и још једне сестре девојка Буга. Племе Бужана постојало је, доиста, и у старој домовини око реке Буга и у новим балканским областима. Између Оточца и Госпића стерала се стара Бушка жупа са главним градом Бужином. На старо племе Лучана потсећају хрватска села Лучани код Огулина и Лучане код Сиња. И Санску жупу у Босни доводи В. Клајић у везу са Саном у Галицији, као и места Премишље и Примишље код Слуња са Пшемислом. »Таково опетовање топографских имена није ништа случајно и самовољно, него се оснива на прастаром обичају да исељеници редовно називају ријеке, горе и насеља у својим новим обиталиштима именима из своје старе домовине. Имена Дуљебска ријека, Бужани, Лучани, Сана, Ломница, Бистрица, Премишље или Примишље, јасно доказују да су тако и стари Хрвати чинили пригодом сељења из закарпатских крајева у римску Далмацију«. Још пре Клајића изнео је Ф. Рачки читаву листу примера као потврду за то. На пр. имена река у Пољској и код нас: Обра, Млава, Пшиња или класична словенска Морава. У Херцеговини се налази Дунајец, као и у Галицији. То ове, наравно, не може бити случајно. У породици српског хумског владара Вишевића постојало је предање, забележено још у X веку код Константина Порфирогенита, да су у нову отаџбину стигли са Висле. Григорије Божовић казује да све до наших дана постоје међу Мијацима, истина сад »избледела«, пре-дања о »њиховој прапостојбини, о Галичу, Галицији, Пољској«, »да су овамо дошли као племе« и да су им рођаци: Пољаци, Наколичани, Жупјани и Брсјаци.
Ови подаци заслужују нарочиту пажњу и извесну потврду добијају дуго оспоравани наводи византискога цара: да су Срби и Хрвати дошли у своју нову отаџбину из Беле Хрватске и Беле Србије, које су се, по његовим доста неодређеним границама, налазиле углавном у сливу Висле. То су, несумњиво, најстарија наша предања о насељима и сеобама. Да ли је један део тих »белих« Срба и Хрвата кренуо на југ у заједници са неким другим покретом од оних честих похода пре VII века, или тек у VII веку како би излазило из Порфирогенитових причања, тешко је несумњиво утврдити, и ми ту сада не бисмо могли изнети ништа друго сем голих комбинација. Једино ако би се та предања узела за полазну тачку, може се са довољно сигурности рећи: веома тешко би се могло догодити да ти далеки вислански »бели« Срби и Хрвати полазе на југ у VII веку, као савезници Византије, а да пре тога није било ближег додира са њима или њиховим саплеменицима негде непосредније. Вислански Срби и Хрвати могли су да се обрачунавају са Обрима, и да чине и тако услуге Византиској Царевини, на неком подручју географски много ближем своме него што је далека Далмација. Да сиђу баш на Балкан, усред сукоба с Обрима у VII веку, не чини се много вероватно, јер би они имали, у том случају, да из Галиције пређу преко великог дела обарске државе. Стога нам изгледа много ближе истини мишљење да су Срби и Хрвати већ били међу словенским племенима која су се налазила на домаку византиских граница и да су за време устанка у борби с Обрима добијали, можда, само помоћ од својих удаљенијих саплеменика. За Хрвате би се могло са приличном вероватношћу узети да им је известан прилив снага могао долазити делимично преко Самова подручја и са Самом у вези. Тако би се могло протумачити код Порфирогенита помућено и хронолошки поремећено предање да су, прошавши кроз алписке крајеве и ослободивши Словенце у Карантанији, сишли одатле у Далмацију и потисли Обре.
Сасвим је разумљива појава да је велика расутост Словена на Балкану морала довести и до извесних етничких губитака. Сви сувише изложени делови, који су упали у компактне туђе целине или се сувише удаљили од своје племенске матице, морали су пре или после да се однароде и претопе у веће заједнице које су их окружавале. Словенски елеменат унео је несумњиво много своје крви у становништво старе Грчке и зановио га је, али се у њему и изгубио. Исто тако велики су губици били и на западу, где су се масе Словена временом понемчиле. На истоку, Словени су дали своје обележје хунским Бугарима, који су били у мањини према њима, али су примили, као покорени, њихово име и њихову организацију државе.
Од народа које су Словени затекли на Балканском Полуострву, они су имали непосредно додира највише са романским елементом, чија су места углавном заузели. У Приморју, где је тај елеменат био компактнији, културнији и у додиру са својим осталим саплеменицима, он се одржао готово кроз цео Средњи век и знатно је утицао на државне послове Хрвата и Срба. У унутрашњости, где је романски елеменат био расплинут, он се добрим делом стопио са словенским дошљацима, давши им свој назив Влаха као ознаку не племенске припадности него сточарског занимања. Тај процес стапања трајао је дуго и завршен је углавном тек за време Турака. Био је свакако бржи на истоку, у српским планинама, где се свет занимао поглавито сточарством. Упада у очи, међутим, да се у Приморју румунски балкански пастирски елеменат дуго одвајао од романског, претежно градског с италским пореклом, и да је био далеко раширен. »У XII веку он је преко Истре сезао чак до Таљамента«. М. Шуфлај налази за Румуне да њихова »тамна, пастирска, словенском елементу туђа крв, у којој дријемају инстинкти илирско-трачкога прадоба, твори главну компоненту виолентнога динарског типа код Арбанаса, јужних Срба и јужних Хрвата«.
Поред Влаха сточарством су се на Балкану бавила још нарочито и албанска племена, која су своје име добила по племену Арба или Алба око града Албанопоља. Назив Гоге или Геге, који је дан извесним албанским племенима, дошао је ради њихове везе са Власима. Албански етнички елеменат знатно се мешао са нашим нарочито у подручју старе Дукље, око река Зете и Дрима, и дао је веома занимљив етнички и расни спој. Са Грцима су стари наши словенски преци долазили у додир у југоисточним областима данашње вардарске бановине и у мањој мери на подручју око Мораве и Косова, где је доста дуго трајала грчка власт, али где је грчко становништво било прилично проређено.
Велика словенска расутост на Балкану може понајбоље да се протумачи њиховим начином живота. Словени су одавно навикли да живе без чвршће организације, углавном племенски, не признавајући међу собом ничије врховне власти. Стари писци VI и VII века говорили су за њих да »од старине живе у демократији«, односно да »живе без власти, у међусобној мржњи, и не познају реда«. Сама демократија, несумњиво, не би била никакво зло; стара Атина, зна се, захваљује баш тој врсти управе свој најлепши полет. Зло је било у словенској примитивности. »Код њих (пише један оштровиди Византинац с краја VI века) влада разлика схватања, па се или не слажу, или ако се и сложе ипак други прекорачују брзо оно што се одреди, пошто су сви страсно једни против других и пошто нико није вољан да уступи другом«. Ту расутост и суревњивост обилато су искоришћавали мудрији противници код свих народа где год се она јављала. »Нека би код ових народа (писао је Тацит за Германе) још задуго било ако не љубави према нама, а оно бар међусобне мржње! Како за нашу државу настају већ последња времена, најбоље још што нам срећа може да поклони јесте неслога међу непријатељима«. Али, та германска племена, чијој се међусобној мржњи Рим тако радовао, створила су већ крајем VIII века, на рушевинама Западног, ново Царство са својим печатом. Словени су, међутим, били још и тада у онаквом стању у каквом је Тацит гледао северне суседе. Словени нису извукли довољно поуке из свог искуства с Обрима и, чим је прошла опасност борбе за самоодржање, наставили су стари живот племенске подвојености. Последње примере таквог живота, све до XIX века, даје у довољној мери историја Црне Горе и њених племена. »У Црној Гори (писао је Вук Караџић по непосредним обавештењима) има трагова свијех облика управе, па и опет је ово у Европи можда једино друштво људи које нема никаква правитељства у правом смислу те ријечи«.
Ова расутост и живот у племенским организацијама имали су као последицу немоћ Словена да се одупру нападима разних освајача, као Обара и Бугара, мада су ови иначе били бројно далеко слабији од њих. Тако су и Варези могли да загосподаре Русијом. Са друге стране, такав начин живота развио је нарочиту љубав за слободу. Ову црту у карактеру Словена запазили су и истичу многи стари писци. Један војнички византиски спис са краја VI века изрично наводи како се Словени »никако не дају у ропство или подаништво, а нарочито у својој земљи«.
Поједина словенска племена имала су своје племенске главаре. Веома је карактеристично, међутим, да за називе врховних или већих господара нису имали народних словенских израза, очевидно стота што таквих господара првобитно није ни било. Назив жупана изгледа да је хунског порекла, јер се јавља у натписима у Нађ Сент Миклошу, по трагу Атилином. Назив бана дошао је из обарског, као кнез из немачког. По имену и угледу Карла Великог дошло је метатезом од Karl — краљ. У својој Хиландарској повељи писао је још Стеван Немања како је »бог премилостиви утврдио Грке да буду цареви, а Угри краљеви« и како је сваком народу дао власти по његовој природи. Њему је подељено од бога да буде велики жупан; том класификацијом он уједно одређује и скромни положај српског народа.
Наслеђе у главарској породици није било утврђено. Има повише примера, карактеристичних за Словене, да власт и област наслеђују сви синови иза оца, два, три, па и четири, па је деле; исто тако има примера да родитељи сами, још за живота, деле своје наслеђе. То је веома често доводило до борби, а увек је претстављало цепање снага. Није се никад радо гледала централизација власти. Нама стога не изгледа много вероватно приповедање о словенској задрузи као старој организацији сличној пчелињој, и пре смо склони примити мишљење да је задругарска организација дошла доцније као последица нових економских прилика и нових социјалних примера.
Са племенским животом условљен је нарочито култ традиционализма и у личним и у духовним стварима. Код првих он се изражава посебно у поштовању коленовића и у незгодном положају оних који су инокосни или дошљаци; а у другом у општем развијању племенских предања. Ова се у нашим областима с очуваним племенским животом необично негују и чине главни фонд духовног наслеђа. И речи племенит и племић, као ознака нечег бољег, израз су поштовања утврђеног патријархалног морала и култа племена.
Главно тело народног одлучивања био је његов сабор или збор. Од жупских скупштина, проширивањем територија, развили су се државни сабори. Власт тих сабора била је прилично неједнака. Они су понекад бирали владаре, макар и чисто формално; тако је год. 1076. у Хрватској краљ Димитрије Звонимир на сабору изабран за краља. У Србији значај сабора још није довољно проучен и утврђен. Зна се да се Немања захвалио на престолу на великом државном сабору, и да је Душанов Законик објављен исто тако на сабору. На Немањин сабор, пише Стеван Првовенчани, беху позвани, поред епископа, старешине, управни кнезови, војводе и војини. Међутим, себрима није било дозвољено одржавање зборова. Добар део старих српских сабора за Немањића, уколико су познати, имао је карактер свечаних скупова; али, било је ипак и правог »саборисања«. Такав случај је, на пример, са Немањиним сабором против богумила где се изрично спомиње и »распра«; или са Душановим сабором у Приштини, по доласку Кантакузеновом, где је требало убеђивати учеснике да се придобију за извесно гледиште. »Са сталешким саборима моћнога племства на Западу (разлаже на једном месту Н. Радојчић) немају српски сабори за првих Немањића ни изблиза онолико сличности као са византиским царским конзисторијем, од којега се, колико се из извора види, највише разликују присуством властеле. Али, властела нема на саборима више права од осталих чиновничких учесника. У Раши је у то доба сва власт у рукама владара, исто онако као и у Пољској за првих Пијастовића«. После Душана, кад централна власт слаби, сабор добија стварно већи значај. Изглед малих племенских сабора у Приморју знамо по опису пољичких скупштина код Сплита. Одржаване под ведрим небом, под Грацем код Гате, зборове су сачињавала само племенита господа тог краја, која су се скупљала на одређено место, »зборишће«, где су расправљала о уређењу и законима своје области и вршила судску власт. У нарочитим случајевима ту се доцније сазивао »збор подимни«, т. ј. са претставницима сваке куће у којој ватра гори (»по диму«). Леп опис племенских скупштина у Паштровићима има Љубиша у свом Кањошу Мацедоновићу. »На сред приморја опћине паштровске има једна мала лука, пусто жало, коју људи и дан данашњи зову Дробнијем Пијеском. То је земаном бивало мјесто гдје се народ купио на збор и на одлуке... Четири суђе и дванаест властела, од сваког племена по један човјек, слободно и на поређе изабрани, сједили би под једном међом врх пијеска, а остали домаћини један до другога по пијеску, и ту вијећали и судили о најважнијема послима«. Чести су зборови у требињској области, али ту није сасвим сигурно ко је еве имао права да на њима учествује. Да су тамо долазили и домаћини из пука има неколико несумњивих доказа. Скупштина у Кучима бивала је обично на Марков-дан, на висоравни Рогама. На њу су долазили сви војници из племена, наоружани. У Дробњацима још се и сад зна »Зборна Главица«. Кроз све време робовања под Турцима сабором се стално звао народни скуп код цркве у извесне празнике. Вук Караџић, помињући племенске, нахиске и општу скупштину црногорску на Цетињу, казује како је на њима појединац, »нарочито ако је био из јаке породице«, »против стотину гласова могао рећи« да нешто не прима. Тако није бивало увек и свуда, нарочито не кад је скупштину водила јака личност или кад је требало решавати о несумњиво животним питањима народа; али да је и изузетно долазило до таквог издвајања и својевољности најбољи је доказ колико су старе особине словенске недисциплине имале јака корена и како су избијале чим се за то дала прилика.
Већ је за старе Словене приметио један писац VI века (Јорданес) да им се »имена мењају према различитим породицама и местима«. Та особина, која се иначе не би могла сложити са утврђеним племенским традицијама, јавља се у обилатој мери код Јужних Словена и постаје и за њих веома карактеристична. Позната је чињеница како су извесна племена потиснула својим називима имена ранијих области; тако се место жупа Врсиње, Оногошт или Папратна јављају Зупци, Никшићи, Мркојевићи. Од три хрватска племена Кременичана, Тишемира и Лимића постају, опет, обратним процесом, Пољичани, прозвани тако по пољичкој жупи. И међу самим братствима доста су честе мене појединих родова. Народно племенско предање, нарочито живо у Херцеговини и Црној Гори, памти донекле њихове родбинске везе и њихово порекло; али, доста често их и меша и претвара у легенду. Веома старо је, на пример, оно предање што као родоначелника Бјелопавлића означава Белог Павла; извесни трагови тога предања воде чак у XII век. Црногорска династија Петровића Његуша изводила је своје порекло од неке босанске лозе, која да је преко Никшића и његушких Бањана стигла под Ловћен, а као родоначелнике означавала је два брата Рајича и Херака. Од Херака потичу, кажу они, Петровићи, Поповићи, Кустудије и др., а од Рајича Радонићи, Жутковићи и др. Његуши се, међутим, спомињу већ у првој половини XIV века, на истом подручју где се налазе и сада, и то као поданици браће Ђурашевића. Константин Порфирогенит саопштава предање како је Хрвате водило у нову постојбину петоро браће: Клукас, Ловел, Косенцис, Мухло и Хрват, и две сестре, Туга и Буга. Ма чијег било порекла та имена међу Хрватима, она су у народу доиста постојала и оставила траг. Византиски цар није их измислио. По тој браћи и сестрама, ми поред раније поменутих Бужана можемо потсетити на племена Тугаре и Тугомириће. Ј. Модестин упозорава, не без разлога, на локалне називе у Лици Кукљић и Мохљић и на имена Косињ и Ловинец, можда од Косенцис и Ловел. У XII веку број хрватских племена порастао је на дванаест. Она су се сматрала као матица свега осталог племства и као врховни део хрватског народа. Та племена имала су »у својим рукама сва политичка права у држави хрватској; између тих племена бирали су се бани хрватских бановина и жупани хрватских жупа, њима је напокон пристајало право бирати краља кад је владајућа династија у краљевству изумрла«. Та племена беху: Качићи, Кукари, Шубићи, Чудомирићи, Свачићи, Могоровићи, Гусићи, Корињани, Лапчани, Полетчићи, Ласничићи, Јамомети и Тугомири. Нека од њих имају своје име по граду или крају из којега су, тако Корињани по старом граду Коринију или Лапчани по Лапцу, иако оба племена беху истог порекла. Од тих племена дуго се говорило о моћним Качићима, Грци чак говораху за њих τὸ Κατζικίων ἔϑνος: они су живели углавном у Неретванској Крајини. Од њих су се развили: Миошићи, Жарковићи, Андријашевићи, Стипићи, Петковићи и др. До највећег значаја дошло је у хрватској историји племе Шубића из брибирске жупе. Од хумских братственичких организација једна од најразгранатијих и једна од најтрајнијих, која је допрла до наших дана, још увек јака, јесте она Љубишића-Љубибратића. Јака племенска организација беху и катунске Бјелице, чијих се насеља, доста великих, налазило од XV века у Конављима и после у херцеговачком Дабру. Племенски живот код нас је најбоље одржан у Црној Гори, где његове традиције још трају. У Катунској Нахији, на пример, тачно се још и сад знају међе и припадност родова њиховим племенима: Његушима, Ћеклићима, Бјелицама, Цуцама, Озринићима или Чевљанима, Пјешивцима, Загарачу и Команима. У Црној Гори једино Љешанска Нахија нема поделе на племена; у њој се памте само три »комуна«, »по заједницама у гори и паши«.
Од других наших покрајина нема никаква трага развијенијој племенској организацији у североисточној Босни, источној Србији, Славонији и Војводини. Главни узрок за то биће најпре и понајвише у самом терену, где је, у богатим и широким долинама, просто немогуће провести онакво природно разграничење братстава, племена и жупа, какво су давали кланци и увале динарског система. Други је, исто тако важан, разлог и тај што је померање становништва у тим долинама као главним прометним путевима и због богатства нарочито привлачним тачкама било много интензивније него у споредним и теже приступним западним горама.
Државе словенске на Балкану настале су код Срба и Хрвата у подручју динарског система и племенске организације. Уколико су племена, због тежње за што више своје и појединачне власти, дуго сметала да се развије једна државна целина, утолико су, по природном парадоксу да се крајности додирују, у часу опасности била и најбоља подлога за стварање целине. Племенске организације већ су постојале, и кад је дошло до невоље требало је само наћи начина да се оне здруже, па да се убрзо дође до веће заједнице. Тако је и бивало у прошлости, али никад за дуже времена. У нашем народном животу, после толико искустава, ми смо, ако не још и данас, али свакако до недавно били добрим делом у фази племенског груписања. Мале племенске јединице изгубиле су се, истина, мање више у већим (пред нашим очима збива се такав процес претапања Буњеваца), али су и те веће дуго задржавале менталитет малих.
У нашој племенској организацији упада стално у очи број дванаест. Као дванаест библиских јудејских племена, налазимо и дванаест хрватских и дванаест паштровићских, које помиње Љубиша. Као остатак тог племенског броја свакако је и она појава да се кнез Владислав и његов син бан Твртко год. 1353.—1354. куну дванаесторици »добрих« Бошњана. При устоличавању словеначког војводе учествује дванаест претставника словеначке карантанске земље. Тај број дванаест који, као и три и седам, има посебан значај у фолклору, и који је освепгган важним општим поделама (дванаест апостола, дванаест месеци), казује уједно колико се њиме хтела да истакне једнакост међу племенима и непризнавање ниједном да буде главно. Прва фаза у историји Јужних Словена јесте доба племенске власти и те племенске поделе. Ова фаза, кад ту власт претставља одређен број племенских главара, већ је фаза напретка, доба када се осећа потреба заједничке сарадње и колективне одговорности. Она се, природно, јавља најпре у ужем кругу, да би постепено узела и веће размере.
- ↑ Извесних спомена на старе народе са којима смо били у вези у нашој старој отаџбини или на путу према Дунаву има код нас и иначе, у топономастици или у личним именима. Име Шеремет, често у Босни и код Руса као породично, доводи А. Собољевски у везу са Сармат. У билећском срезу зетске бановине постоји Хина Глава. Облик Хин (Хынь) несумњиво је стари наш облик за Хуне.