Историја Југославије (В. Ћоровић) 1.11
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Петар Крешимир IV и нови сабор у Сплиту. — 2. Акција попа Вука за одбрану словенске службе. — 3. Бан Звонимир. — 4. Устанак Словена у Маћедонији у вези са зетском династијом. — 5. Грађански рат у Хрватској. — 6. Папа Гргур VII и Хрвати. — 7. Краљ Звонимир.
Око год. 1058. дошао је на хрватски престо Петар Крешимир IV, син краља Степана и млетачке дуждевске кћери Хицеле. Наскоро по своме примању власти имао је краљ Крешимир да учествује у једном ванредно важном спору у својој држави. Проводећи реформе у западној цркви, папа Никола II је, после једног одржаног синода у Латерану, разаслао по католичким земљама своје делегате да изврше ревизију стања католичке цркве и да буду тумачи и спровођачи његових намера. Тако је стигао и у Хрватску његов делегат Мајнард, и год. 1060. одржао је црквени сабор у Сплиту. Сплитски црквени сабори, видели смо, нису били повољни за Словене. И овог пута, као важна реформна мера, донесена је категорична одлука да се словенско свештенство, које се у цркви служи словенским језиком а не латинским, не сме више производити у »свете редове«. Словенска служба била је на том сабору оштро осуђивана, а сам некадањи архиепископ и словенски апостол Методије оглашен за јеретика. Ранији сплитски сабор остављао је, ипак, извесне могућности и за глагољаше, признајући им ниже чинове и задржавајући их, у интересу вере, тамо где није било латинског свештенства. Овог пута у закључцима се нису правили изузеци. Та оштрина закључака, и њихово исто тако оштро примењивање, изазваше реакцију код хрватског свештенства, уз које је, врло вероватно, пристајао и хрватски пук. Вођ опозиције беше неки поп Вук, који је у Хрватску дошао у то време и вероватно тим поводом. Није познато, а то је велика штета, одакле је Вук стигао у Хрватску и ко је стојао у старој постојбини иза њега. Зна се да је у народу брзо нашао доста присталица. Он је саветовао људима да се упозори папа на неоправданост те мере и на узрујаност коју је она изазвала. Његови савети бише примљени и он сам упућен у Рим. Из Рима су, по њему, писмено тражили да ближи извештај о целој ствари поднесу два бискупа, па тек онда да донесу одлуку. Ствар се потом заплете. Приказивач тих догађаја, Тома архиђакон сплитски, и сувише непријатељски расположен према Вуку, претставља га као простог варалицу, и стога је из његова причања тешко ухватити праву истину. Очевидно је да Вук није хтео да ради са латинским епископатом ни да тражи извештаје из његова круга, него је папи довео словенске свештенике. Шта је све са њима било у Риму не зна се поуздано; али, није вероватно да им је папа одобрио жеље. По повратку из Рима, садруг Вуков, Здеда, појави се, по Вуковој сугестији, као нови, тобоже од папе постављени бискуп, заузе крчку бискупију и протера из ње латинског претставника. Обавештен о томе, папа упути у Хрватску свог легата Ивана, који изобличи Здеду, а Вука у Сплиту рашчинише и бацише у тамницу. Тај поступак легатов изазва у Хрватској метеже на више страна. Ни Здеда ни Вук нису радили ништа ни против папе ни против католичке вере; они су, то се види, само желели да интересе хрватског свештенства бране непосредно пред папом, а не преко њима противничких латинских бискупа. Они су, вероватно, по предању знали да је некадања нинска бискупија тако непосредно општила са папском куријом, па су хтели да те односе обнове и себе заштите. Како се овај поп Вук држао у питању словенске службе одлучније, и са више личних жртава, и са мање себичних жеља од Гргура Нинскога! Да нема овог последњег случаја са објављивањем Здеде за бискупа, које је изведено као побожна превара, али које је ипак превара, Вук би био једна од најлепших личности у борби за народну словенску службу.
Краљ Крешимир није се заложио за своје хрватско свештенство. Своје Хрвате је већ имао, и њих, просте и у основи послушне, није марио да задовољава у томе питању; својом политиком помагања латинског романског епископата краљ је хтео да утиче на романске градове Далмације и да их придобије за своју личност и државу. Краљева политика повлађивања Романима и папској курији долазила је због његове личне склоности за њих (по мајци је имао млетачке крви и вероватно западњачко васпитање, а био је у сродству са задарским Мадијима), а нешто можда и стога што при друкчијем држању не би имао ослонца на страни које друге, папској равне силе. Тако се у држави стварао расцеп: пук и ниже свештенство беху за словенску, а краљ, племство и више свештенство за латинску службу. Међутим, питање далматинских градова, с обзиром на стање у Византији, могао је Крешимир решити и без одвише скупе цене. Опасност од Нормана из јужне Италије, у часу кад се престо љуља, а у Малој Азији насрћу Турци, беху довољни разлози за цариградске управнике да пристану на сарадњу са хрватским краљем. Стога му они отступише далматинске градове под условом да признаје над њима царску врховну власт; у знак тога налазио се, вероватно, на хрватском двору још пре год. 1060., кад имамо писменог доказа о томе, царски протоспатар и далматински намесник Лав. Непосредан повод за то отступање био је покушај Нормана год. 1066. да се искрцају на источној обали Јадранскога Мора. Уступљени градови задржали су потпуно своје старо уређење, које је било у уском оквиру иначе доста широке општинске самоуправе. Краљ, који је био побожан човек, обасуо је многе њихове цркве поклонима; цркви Св. Кршевана у Задру поклонио је чак острво Маон. По угледу на те градове Крешимир је уредио и свој престони град Биоград и помагао у њему цркве Св. Јована еванђелиста и Св. Томе.
Бан Звонимир, који беше узео за жену Јелену, кћер мађарског краља Беле, имао је у то време, вероватно год. 1063., тежих дана. Он је, мисли се, био бан на подручју северно од Гвозда, где је и дошао у додир са Мађарима. Звонимира су, по свој прилици, напали Карантанци по наредби немачкога краља Хенрика IV, који је те године ушао у рат са Мађарима да обезбеди престо мађарском принцу Саламону, за чијег се противника, међу другим сродницима, вероватно сматрао и хрватски бан. Мађари су се год. 1064. међусобно измирили, па су помогли и Звонимиру да се ослободи непријатеља који му беху посели земљу и да дође до знатног угледа међу Хрватима.
Лоше стање у Византији изазва нови устанак Словена. Самим грчким писцима упадала је у очи ова непомирљивост Словена према њиховој управи и стална тежња словенска да искористе сваку прилику како би се могли ослободити. Нови устанак избио је у околини Скопља, под вођством Ђорђа Војтеха, год. 1073. Знајући ваљда за везе између зетске династије и Самуила, а вероватно и због тога што је Зета, са којом тада беху у заједници Рашка, Требињска област и Хум, била једина слободна држава словенска у њиховој близини, устаници се обратише за помоћ кнезу Михаилу зетском. Веровали су, можда, да ће племенска солидарност определити зетског господара да им се придружи. Михаило је тако и поступио. Напустио је свој дотле пријатељски став према Византији и дао је устаницима за заповедника свог сина Бодина, истина са веома мало (само 300) људи. Устаници, који су хтели да свом покрету даду неку врсту легитимитета, као што је био случај и са Самуилом, прогласише Бодина за »бугарског« цара и дадоше му име Петар, по цару Петру, последњем владару Бугарске који је умро на престолу. Али, цео покрет прође лоше. Неискусни вођи, после првих успеха, поделише војску; једна, под Бодином, пође на север према Нишу, а друга, под зетским војводом Петрилом, на југ у Маћедонију. У исто време поче и Михаило акцију према Драчу, у којој се, не знамо само којим путем изведено, помиње и учешће Хрвата. Можда су Хрвати овом приликом одбацили врховну власт Византије у Далмацији (у њиховим повељама од год. 1072./3. не помиње се више византиски цар), или су можда помагали Михаила флотом. Ипак, цео покрет пропаде. Устаници бише потучени најпре на југу, под Костуром, а потом на Косову, код места Пауна. У овој другој борби би заробљен сам Бодин и послан најпре у Цариград, где га затворише у манастиру Св. Срђа н Вакха, а после га преместише у Антиохију. Отуда су га, по молби Михаиловој, спасли млетачки морнари.
Византија је, ради учествовања њихова у овом рату, казнила и Зећане и Хрвате. Њен способни војсковођ и државник, Нићифор Бријеније, намесник у Драчу, уђе у Зету, победи Михаила и узе таоце. У нека далматинска места на југу врати поново византиске посаде. По свој прилици краљ Крешимир IV није био у животу за време тог похода, који је изведен око год. 1074. Као за казну маћедонским Словенима, који су се очевидно још сећали цара Самуила, уништена је, у вези са овим казненим походом, његова престоница Преспа и његова задужбина, црква Св. Ахилија.
После Крешимирове смрти изби у Хрватској грађански рат. Краљева политика повлађивања романским градовима, да би их придобио за хрватску државу, завршила се неуспехом: огорчила је његове хрватске поданике, а градови су, ето, ипак били делимично изгубљени. Стога је краљево дело у том погледу изгледало промашено. Колико је било огорчења у народу види се најбоље по томе што последњи Трпимировић, Степан, није могао да заузме место на престолу предака. Опозиција је била нарочито јака у јужном делу Хрватске и у Неретљанској области, која је, не знамо тачно откад, већ ушла у састав хрватске државе. У тим етнички чистијим и конзервативним крајевима није се хтело попуштати романском епископату; Неретљани су, зна се добро одраније, важили као најупорнији од свих Југословена у чувању својих старих племенских наслеђа. Из њихова племена истакао се сад нови, народни, кандидат за хрватски престо. То је био Славац, брат приморског кнеза Русина, по свој прилици из племена Качића. Степан Трпимировић, болешљиви и нератоборни синовац Крешимиров, повукао се у манастир Св. Стевана код Сплита. Уз Славца, као владара скоројевића, не хтеде пристати добар део хрватскога племства, нешто из племенске суревњивости, а нешто ради тога што је пристајао уз политику краља Крешимира. Угрожени латински епископат и чланови тог противничког племства обратише се одмах за помоћ папи.
На челу католичке цркве беше тада папа Гргур VII (1073.—1085.), човек гвоздене воље и великих црквено-империјалистичких планова. Он је исповедао начела о непогрешивости римске цркве и у прошлости и у будућности. Папа је, по његовим схватањима, главни претставник царства божјег на земљи, од чије воље зависе престоли и круне. Он је био главни сарадник у великим црквеним реформама својих претходника папа и био је добро упућен у све њихове духовне и политичке везе. Њега је свакако занимало у великој мери и хрватско питање. У једном писму данскоме краљу Свајну II Естридсону, 25. јануара год. 1075., он је тражио једног од његових пет синова за владаоца једној блиској приморској земљи, у којој су завладали »сурови и бедни јеретици«. Може бити вероватна претпоставка да је папа тим мислио на Хрватску. Али, од тога плана не би ништа. За то време вршио је извесне послове у Далмацији папин легат Герард, сипонтски бискуп; вероватно у договору са њим дође до експедиције у Хрватску норманскога грофа Амика из јужне Италије. У лето год. 1075., после узалудног покушаја да освоји град Раб на том острву, ратовао је Амик са својим Норманима негде по Приморју; и ту му је, не знамо којим начином, пошло за руком да ухвати жива краља Славца. Даља судбина заробљеног краља није позната.
После ове победе одржа романски епископат црквени синод у Сплиту. Изгледа да га је велики отпор Хрвата ипак присилио на извесна попуштања. Тада је, наиме, обновљена нинска хрватска епископија, која је укинута још год. 928., а засужњени поп Вук би пуштен из тамнице, пошто се, сломљен дванаестогодишњим затвором, одрекао свог ранијег става и заклео се да ће заувек напустити Хрватску. Да ли се штогод попустило и словенским свештеницима није познато; али, с обзиром на ово натеривање попа Вука да се одрече свог ранијег рада и убеђења, пре ће бити да се у том питању задржало раније становиште.
Међутим, норманска власт у Далмацији није дуго трајала. Млеци нису могли трпети да се Нормани, веома активни и одлични бродари, учврсте и у Далмацији, као што су то већ учинили у јужној Италији, и да угрозе њихов положај на Јадранскоме Мору. Стога, још исте године, 1075., кренуше млетачке лађе пут Далмације и потискоше своје супарнике, а потом подвргоше дуждевој власти градове Задар, Биоград, Сплит и Трогир.
У тако завађеној земљи требало је дуго да се одлучује ко ће да прими краљевску власт. Законитих наследника Трпимирове династије није више било; а и да их је било, питање је да ли би их народ, после свих искустава, прихватио са старом приврженошћу. У Хрватску је била бачена клица грађанскога раздора и она је затровала односе у земљи. Тражена су страна посредовања и доводили се туђинци у земљу да решавају домаће спорове. Питање словенског богослужења доведено је у Хрватској у везу са питањем државне независности; словенској противна странка волела је власт и норманску и млетачку него хрватску, ако не би само њима попуштала. Романски градови Далмације имали су одавно држање сасвим двосмислено: били су византиски, а гледали су у Рим; били су хрватски, али са романским везама ван те краљевине. Државна традиција, због честих мењања господара, била је код њих сасвим поколебана: у верској оријентацији, међутим, показивали су упорну доследност. А ради тога у политичком погледу несталног елемента жртвована су осећања широких хрватских маса, које су биле главна снага државе, и унесена је забуна у хрватско племство. Бранећи хрватске владаре у њиховој црквеној политици, неки хрватски историчари, као В. Клајић, са разлогом истичу велике тешкоће њихова положаја. Да су водили политику противну папској курији, при слабом стању тадање Византије, хрватски краљеви би се излагали, можда, великој опасности. »Зар би било боље да се Петар Крешимир опро, па да је папа шиљао на њ јужно-италске Нормане или чак краљевиће из Данске? Или да је папа Хрватској онако учинио како је учинио Енглеској, где је уз његов благослов и са његовом заставом поромањени херцег француске Нормандије једном једином битком код Хестингса (године 1066.) оборио англосаско владање и са њим англосаски језик и литургију у цркви? Можда су наши краљеви народне династије баш тим што се нијесу очито и силом одупирали папама у питању обреда и језика у цркви омогућили да се у Хрвата и даље уздржао хрватски (славенски) језик у цркви, док није у згодније вријеме успјело задобити од самих папа право за глаголицу.« Нама се чини да у овој последњој комбинацији има много претпостављања једне далековиде политике, која је за оно време и са онаквим лицима слабо вероватна; народни језик своје цркве спасавала је само, по инстинкту, народна упорност. Политичке тешкоће, које су видели они на врху, широки пук није увиђао и стога он за такву политику својих владара није имао потребног разумевања. Јаз је постојао, и место да се премошћује он се оваквом политиком, макар у основи донекле и разумљивом, само продубљивао, док, најзад, није дошло до катастрофе.
Мимо све друге кандидате за хрватски престо истаче се већ познати бан Димитрије Звонимир, вероватно као зет мађарскога краља, а можда и помогнут од Мађара. После извесних преговора са папском куријом и пристанка Гргура VII да Звонимир постане хрватски краљ, али као вазал Свете столице, дође у Сплиту, на сабору, до формалног избора Звонимирова. 9. октобра године 1076., у солинској цркви Св. Петра, ставио је папин посланик на Звонимирову главу краљевску круну. У барељефу сплитске крстионице очуван је на једном краљевском лику изглед доста ниске краљевске круне хрватске, највероватније Звонимирове, са карактеристичним ухобранима, какву су имали и неки немачки краљеви и какву, »потпуно идентичну«, имађаше норвешки краљ Ајстајн на почетку XII века, — сви, по свој прилици, по неком римском узору. При крунисању Звонимир се заклео папиноме легату да ће верно испуњавати све што му нареди Света столица, односно њени легати, и да ће сваке године, о Ускрсу, давати по 200 златника столици Св. Петра као ленски трибут. У исти мах поклонио је апостолској столици и стари манастир Св. Гргура, звани Врана, подигнут вероватно још у IX веку; истина, са условом да се не може пренети ни на кога другог. Своју заклетву он је завршио речима: »Ја Димитрије, који се зовем и Звонимир, по милости божјој и даром апостолске столице краљ, бићу веран од овог часа унапред св. Петру и мом господару папи Гргуру и његовим наследницима изабраним законито ... Државу, која ми се даје твојом руком, господине Гебизо, верно ћу чувати и њу и врховно право апостолске столице никад и ни у каквој намери нећу ускратити«. Исто се тако обавезао да ће им, колико год могне, служити и тамо где га год позову. Звонимир је, дакле, потпун претставник папине политике у Хрватској и иде у том корак даље од својих претходника. Он добијену власт и државу сматра као дар папин, а не као тековину народа; односно, он на хрватску државу гледа са свог личног становишта, у односу како је он дошао до ње. То су, истина, идеје оног времена; али, ни тада непримљене свуда и од свих у апсолутном значењу. При акту Звонимирова крунисања суделовали су и сви епископи из далматинских градова, који су недавно дошли под млетачку власт. Кад присуствују крунисању хрватскога владара, онда је ван сумње да нису остали млетачки поданици; по свој прилици на њих је деловало држање папе Гргура да се са својим градовима поново придруже једном владару који је сав одан Риму. На политику тих градова и на политику у Хрватској највише утиче вођ далматинског епископата, сплитски надбискуп Ловро, који је на тај положај дошао са осорске бискупије избором на сплитском сабору год. 1060. Он је главна личност за време целе владавине краља Звонимира и најдоследнији поборник папске политике. Иначе је човек од широка интереса. За историју наше уметности важан је по томе што је послао чак у Антиохију једног младића да тамо изучи златарску вештину и да је, после, развија у отаџбини. На његов позив дошао је у Сплит угледни Француз Адам Парижанин, да као вешт писац удеси и дотера житија локалних далматинских светаца Домнија и Анастасија.
Извесни хрватски историчари заступају мишљење да је однос између папске курије и краља Звонимира био нека врста политичкога савеза, а не политичке зависности Хрватске од Свете столице. Међутим, то мишљење није тачно. Папа Гргур VII, помажући краља Звонимира као свог кандидата, — он ће једном приликом рећи да га је својом апостолском влашћу довео за краља, — хтео је да има утицаја на хрватске прилике; ради тога се већ пре Звонимира лично интересовао и тражио кандидата за хрватску круну. Формуле и обавезе заклетве Звонимирове јасно говоре о тој зависности. Зар није, у својој борби са папом, немачки краљ Хенрик IV год. 1076. поручивао Гргуру како се дрско понаша према њему, »као да је краљевска и царска круна у твојој а не у божјој руци?« Само тај однос зависности према папској курији имао је по самој природи ствари више духовни него чисто политички карактер. Бити подложан папи, као претставнику вере и наследнику св. Петра, значило је бити у заједници са царством божјим, у којем је Христов намесник врховна глава свих владара царства људскога.