Исповјест
Исповједам тебе драга,
Да те љубим из све моћи;
Ти си моја кр'јепост снага,
Ти ми ступаш у помоћи.
Без тебе бих мор'о мр'јети,
К'о болесник без љекара,
Да ме поглед твоји свети,
Не весели и одмара.
Да ми није, драга, тебе,
Ја бих био јадно створе;
Бих желио смрти себе
Или пустош посред горе.
По смрти бих казивао
Анђелима сва чудеса,
Да сам његда ја имао,
Мог анђела под небеса.
А у пустош јадикујућ,
Птицама бих јаде кријо;
Как' уз тебе ја живујућ
Вјерно сам те све љубио.
Смилуј ми се, моја вило,
Пошто знадеш љубав моју,
Грехота би сада било,
Да ми не даш руку твоју.
Дај ми лице, пруж ми руку,
И ц'јела се предај мене,
Тада ћеш ми скинут муку,
Да ми срце већ не вене.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.
|
Мило Јововић, „Словански свет “, број 10., у Бечу, 5. априла 1896., стр. 112.