Искре љубави
| Искре љубави (1892) Писац: Љубомир Н. Мирковић |
Јеси л’ икад огањ гледо
Када бјесни, када хара,
Што год стигне, што год схвати
Све сагори, све обара.
Ал напокон моћ му клоне
Па угасне, утрне се
Па и пепо, што остане
Б’јесним вихром разнесе се.
И у мојој младој души
Жар љубави к роду гори,
Пред љубављу све се руши,
Њена сила све обори.
Ал тај огањ душе моје
Угасит се нигда неће,
Па ни онда, кад међ живим
Не буде ме више веће.
Пјесме моје задахнућу
Том љубављу рода мога,
— Нек ко искре одс’јевају, —
Вјечни спомен огња тога.
Сарајево.
Извор
[уреди]1892. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година седма, број 20-21, стр. 308.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Љубомир Н. Мирковић, умро 1906, пре 118 година.
|