Ирин

Јован Илић

Ирин Писац: Јован Илић

Ирин

Једног дана, у прекрасно вече,
Пловио је по широком мору
Стари Ирин с млађанијем сином
На чунићу своме маленоме,
А да вршке понамјешта у рит,
Који бјеше око једне аде.
Сунце већ је сједало за море,
А пучина и румено небо
Кано да је у пламену било.
»А мој Боже ! да дивне красоте,« 
Од радости повиче дијете,
Кога стари бјеше научио
Пазит сваку нарави красоту;
»Погле, бабо, како лабуд б'јели,
Својијема опкољен пиладма,
У румено полијеће море.
Ено, плови, рујне вале сјече,
И распиње своја б'јела кркла.
Како дивно на обали оној
А у чести витијех јасика,
Плахо лишће на гранама трепти,
И шуштећи повија се влаће
Као оно зелено језеро,
Кад га вјетрић лахорити стане.
Каквом славом и милином рајском
Лузи, мора и небеса дишу!
О, како је све красно! . . .
............................................. и како
Нарав блага, мати наша мила,
Срећнима нас и спокојним твори.
 
     Да, она нас — тако почне Ирин —
Спокојнима и срећнима твори.
Па и ти ћеш ув'јек бити срећан,
Ако поштен и праведан будеш,
Ако дивље жеље не иштете
Ово д'јепо, тихо задовољство.
О, мој добри и премили сине !
Ја ћу морат оставити скоро
Тебе и ва.с овај свијет красни,
И у другом још краснијем мјесту
Плод добријех благовати дјела;
О, буди ми само поштен свагда,
С плачним плачи, и глув не остани,
Већ уд'јели сиромаху радо
Од онога што ти је Бог дао.
Буди радан, и помози св'јету
Чиме годер узмогао будеш.
Мисли ув'јек на Свемогућега
Коме нарав, и вјетар, и море
Од постања покоравају се,
Кој' све води а на добро св'јета.
Част, богаство, и слава је игра,
Мирно срце, то је срећа наша.
Тако мислећ ја осједих, ево,
У весељу и радости свакој.
Осамдесет видио сам пута,
Гдје се шума у новоме листу
Око наше колибе зелени,
Па и опет мој је живот дуги
У радости и весељу прошб,
Као какав ведри данак мајски,
Премда и ја по гдјекоји пута
Трпјет' морам и што не бих хтјео.
Кад твој братац — покојна му душа!
Још у раној младости премину,
Сузе су ми од очију текле,
А небо ми над главом помркну.
Другда опет олујина дивља
Спопане ме на пучини морској,
И стане ме бацат у облаке.
Чун мој мали висио је често
На врх вала, небу под облаке,
И с хуктећим таласима опет
Спуштао се у пучину доље.
Становници мора дебелога,
Кад видјеше ту страхоту Божју,
Ја како им над главама тутњи,
Побјегоше у дубине морске,
А мен', тужну, чинило се тада,
Сваким треном б'јеснога таласа,
Ко да ми се гроб смртни отвара.
Вјетар махне тешкијем крилима
А таласи прекрију ме свега.
Но наскоро вјетрина ућути
И ја видјех у свијетлој зраци
Лик небесни на пучини тихој.
Већ и плава јесетра пловушећ
Црвенкастим звјераше очима
У ритове кроз пучину бистру,
А остали становници морски
Играху се по здатнијем вал'ма.
Тада и ја на ново оживјех,
И весеље и спокојство старо
У срце ми поврати се опет.
Сад већ на ме хладни гробак чека>
Ал' ја зато не страшим се смрти.
Вече мога живовања биће
Исто тако весело и красно
Кано што је дан и јутро било.
О мој сине ! буди само добар,
Па ћеш и ти срећан бит кб и ја,
Нарав свагда остаће ти красна.
 
     Д'јете сад се пришуњи уз старца
О не, оче ! ти умр'јети нећеш,
Бог ће тебе поживити јоште
А на радост и утјеху моју.
То говорећ плакао је горко
Међутијем и вршке извуку,
Ноћ се тавна из мора дизаше,
Те и они веслајући тихо
Поврате се постојбини својој.

     Ирин умре наскоро потоме,
А син добри жалио га дуго,
Нигда њему вече ово красно
Из памети излазило није.
Слатка би га обузела језа,
Кадагод се старог оца сјети.
Он је ув'јек са побожним срцем
Сљедовао науци његовој,
Н усрећен благословом сваким,
И њему се дуг живот чињаше
Као какав прамалетни данак. —

Напомене

• Ова песма издата у:Војвођанка 1851, бр. 48.

Извори

• Јован Илић: Целокупна дела, страна 72 - 76 , Библиотека српских писаца, Народна просвета.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Илић, умро 1901, пре 123 године.