Бег Али-бег сеју удаваше
У Сарајво, за пашу сарајског;
Удаваше, па је сјетоваше:
»Моја сејо, мила и премила,
Када будеш у шехер Сарајво, 5
Пусти коњу чоху до кољена
И злаћене ките до копита.
Гледаће те господа сарајска,
А кад будеш пред пашине дворе,
Гледаће те паша са дивана, 10
Паше мајка са прозора свога.
Ти просипај гроше и бешлуке,
А не иди у бијеле дворе.
Излазиће паша Сарајлија,
Ти се немој преварити, сејо, 15
Ни у дворе паши улазити,
Већ му ишти робље заробљено
И пашине из тавнице сужње,
Не би ли ти паша поклонио.
На злато се немој преварити, 20
Ни на бисер и драго камење.«
То је сеја бега послушала,
Као што је беже сјетовао,
Па јој паша робље поклонио.
Референце
Извор
Сарајке, српске народне женске пјесме, књ. 1; из збирке Милана Бугариновића, [Сарајево], Срби типографи града Сарајева, 1904., стр. 44-45.
