Зона Замфирова/3
Глава трећа
Она је помало и наставак главе друге. У њој је gаље испричан један моралан удар који је задесио Мана — заједно с последицама његовим. У овој глави је, даље, и решење фамилијарног већа које је било састављено из две стрине и четири тетке Манчине.
Као што је Мане био мали мајстор, тако му ни кућа није била велика. — Кућа му је била у Јени-махали. Мала али лепа бела кућица с повећом баштом, са доксатом обраслим у ладолежу, хмељу и ниновој лози. Пред кућом пуно шимшира, а међу шимшировим дрвећем један велики стари шимшир, који чак и хлада даје. Нико не памти да је икад мањи и тањи био; и сам дед Манчин причао је да се још дететом играо под њим, и то под толиким истим! — Авлија је сва била у цвећу. Као и сви на Истоку, и Мане и мајка му Јевдокија волели су и неговали цвеће. У кући је било и голубова и гугутки у корпама повешаним испод крова. Па кад цвеће замирише, а гугутке загучу, — оријенталац се сваки тада радо одаје тихим сањаријама! Беше то кућица пуна свега и свачега, а највише топлине (оне топлине коју ћете узаман тражити код нас); као и све куће у тим крајевима, беше она право топло, скровито и мирно гнезданце! Кућа није имала прозора с улице. Изгледала је као була с јашмаком и фереџом. С улице је био само бео прост и једноставан зид, тако да укућани нису имали никакве везе са улицом. Прозори с улица им нису одвраћали пажњу породице на свет што пролази. И кад човек уђе у такву кућицу, он се осети некако више сам, свој; далеко од града и вреве и тишме градске, и он ужива у оној пријатној тишини кућевној. — Осем кућице, Мане је имао и нешто земље: неколико њива и један већи виноград, ради грожђа и вина, и други, много мањи, ради теферича, јер је био на ванредно лепом месту, имао хладну, студену воду, у близини певали славуји, а туда често пролазиле на рад босоноге девојчице с мотиком на рамену, те је то Мана утолико чешће вукло у поље и зеленило, и правило му — крај оних природних лепота — теферич још пријатнијим.
А Мане је волео да теферичи. Простре ћилимче, које би донео за њим Поте шегрт заједно са шишенцетом мастике, збаци плитке кондурице с ногу, седне и узме тамбуру, па запева ону своју најмилију песму:
Зелен зекир, драго моје!
Што ми, драги, не долазиш?
Синоћ сам ти долазија,
по азбашче пошетаја,
алов јаглак изгубија.
Ако ми га, драга, нађеш,
опери га, прати ми га
по чирака Спиридона! —
Опрала би, драго моје!
Ракли-сапун нестањује,
бистра вода преса’њује,
јасно слунце на западу! —
Опери га, драга моја!
Твоје руке — ракли-сапун,
твоје очи — два кладенца,
Твоје лице — јасно слунце!...
Кад год би Мане запевао и испевао ту песму, увек би — иако је био жустар и вредан мајстор — увек би тада зажалио на судбину своју и на уређење у свету: што је то бог оставио да човек баш мора радити и у зноју лица свога зарађивати хлеб кад, ето, од левентовања лепшег и лакшег заната нема!...
У лето зором, још за росе, одлазио би тамо, попио кафу коју би сам тамо на сухом грању пекао, наслушао би се песме птичица и надисао свежег и мирисавог јутарњег ваздуха, умио би се јутарњом росом, па би се одатле, окрепљен и весео, враћао и отварао дућан, и био врло разговоран и предусретљив с муштеријама, које су већином биле млâде и девојке сељанке, тако похлепне на минђуше, прстење и манистре.
Ручао би како кад, некад код куће а некад — и то чешће — би му се, нарочито кад има какав већи посао, јело у дућан доносило; а кад је што боље зготовљено, ишао би Мане кући и ручао с мајком. — Јевда, мајка Манина, била је још лепа и држећа жена, још испод четрдесет година. Остала је рано удовица. Имала је мужа којега је волела и обожавала јер је и телом и душом био лепота од човека. А и сам епитет, управо епитети, сведоче то. У чаршији је имао неколико епитета: челеби-Ђорђија, дилбер-Ђорђија, ашик-Ђорђија. Јахао је добра хата, носио лепо одело; није се бојао Турака, и важио је као срећан и дрзак кријумчар; преносио је со, барут, књиге и друге поверљиве ствари из Србије. Изван куће је био поносит, а у кући нежан. Оплакала га је и искрено ожалила Јевда, и жали за њим ево већ петнаест година. Јављале су јој се прилике, добре прилике, али се она не хтеде удавати, јер ниједан од тих што је прошаху није био ни принети њеном челеби-Ђорђији. А већ и сами им надимци казиваху то — беху то све нека имена будибокснама; неки Тане „Домаћица“, неки Ване „Јагурида“, неки Гане „Мајкина душица“, — и све тако нека имена! — Добри људи, лепе прилике, али при свем том ипак бедни изгледају према покојном Ђорђији, оцу Манином. И тако Јевда остаде удовица и посвети се сва неговању и васпитању сина свога, који је био сушта слика и прилика свога оца. Она је лебдела над њим; свака најмања потреба била је одмах испуњена. Она је чисто умела сину и мисли његове погодити; чим би само помислио и у себи зажелео нешто, мајка би му погодила шта жели и мисли и испунила му већ!
И код тако лепог живота и слагања, како је морало бити Јевди, мајци Маниној, кад је чула да јој нападају сина у једним новинама, и кад због тога Мане постаде пргав, па сваки час долажаше у сукоб с мајком, коју је дотле увек најнежније ословљавао.
— Јевдокијо, црна друшке Јевдо, твојега ти Манчу, ете, турише у новине!... — тим речима је поздрави једно јутро комшика њена, Таска.
— Туго-о-о! — викну Јевда преплашено. — А зашто га турише? Неје чиновник, та да се карају?
— А кој знаје! Ама ништо, стринке, напрајише оди момче!... И чочеци и ченгије турише на куп сас њега у новине. Леле-е! Срам да ме изеде; ем што сам сал комшика, па иска срам и резилак да ме изеде! Чети си свет, па се смеје!
И доиста беше изишла једна подужа белешка о мајстору Манасији (реч: мајстор беше под наводницама), где се напада на њега: да није никакав мајстор и да не треба свете цркве да поручују код њега црквене утвари и сосуде, — јер он зараду ту упропашћује с мухамеданцима, нашим највећим непријатељима, непријатељима свију наших светиња! Белешка је била подужа, пакосна и заједљива. А потекла је од једног кујунџије дошљака, коме посао није ишао најбоље; или, управо, ишао је посао, али он није био задовољан зарадом. Признавао је да му је Мане опасан конкурент, кад се узме у вид његов кућевни трошак и кафански џепарац. Зато је нашао неког адвоката буџаклију и замолио га је да се заузме, рече, за праведну ствар и да му напише за новине.
— Они нама просто не дају да живимо! — тужио се тај господин адвокату. — Они живе — будитебокснама! Ништа не купују на пијаци!... Кад си их видео у парку да се шетају кô други људи Јевропејци, да изведу жене, или сестре, или, рецимо, свастике?!... Или увече на концерте да дођу?!... Јок, брате. „Ми ће си у лојзе искочимо!“ Па понесу и шта ће да поједу и шта ће да попију — нико паре њихове не виде! А ја сам светски човек: ја хоћу добро да поједем, па, брате, и да попијем хоћу... Код мене мало који дан да нема супе, а они празилук и на први дан Божића... С таквим светом не може да се издржи конкуренција. Па ја онда треба да крадем срму и сребро, па да могу конкурисати с њима... А мени отпадали нокти на Горици; то јест, није баш мени — али исто кô да је и мени!... Па, молим те, ујдуриши ти то; а ја знам шта је право...
— Не бригај ти! — рекао му адвокат пружајући келнеру чашу и питајући га која је. — Ти памти... Је л’ седма? Добро... Кад ти кажеш, верујем. Ја ћу да пијем, а ти памти, па наплати! Наплати, брате! — А затим се окрене клијенту, па настави: — Не бригај ти, — рече скидајући шешир, јер му се глава чисто пушила од пива. — Знаш ли, бре, како ћу да га поткупим? Море, ни пас с маслом неће га моћи појести!...
И одржа реч! Написао тако да је све брујало по граду. Читали су и пријатељи и непријатељи Манини; они га жалили и замерали му и заташкавали „бруку“, ови ликовали и ширили даље тај глас. Мане је био као луд неколико дана. Није се он навикао на такве ствари, није био чиновник, па да је огуглао и да може тако лако прогутати и сварити ту ствар као други, цивилизовани свет! Био је бесан. Турио је каму за појас и готов био на свашта, али никако није могао да дозна ко је то написао, поред свег трагања и распитивања, а по потпису се није знао ни могао управљати, јер је на свршетку овог пакосног написа као потпис стајало само: „Један веран син наше свете православне цркве“. — И морао је најзад и Мане прибећи перу и писању, том новом оружју, како кажу, и написати једну исправку. Исправку му је написао баш онај исти адвокат буџаклија који је и непријатељу његовом написао напад на њега!...
У кући Мана кујунџије несрећа. Она лепа идилска тишина претвори се у паклену досаду. Јевда као убијена, а Мане зловољан. Јевда никуд не излази, а Мане опет слабије прекодан долази кући; а и кад дође, боље да не дође јер је пргав и џандрљив. Свачему манише, ништа му се не допада као пре: ни јело му није зготовљено као што треба, ни постеља му није намештена по вољи, ни кошуља му није опрана и упеглана као што би он хтео. Сваки час сукоб с мајком, према којој је дотле увек послушан и особито пажљив био. А Јевда ћути, трпи, и плаче кришом. И то је тако трајало неколико дана, тешких и црних дана, а затим, мало по мало, па се смирило и утишало. Тек онда поче мајка поиздаље наговештавати Ману да би већ требало да јој нађе „одмену“, јер она је, вели, већ остарела.
— Дође си други земан; заступи други ред и адет — говорила би му Јевда. — Тражи си, дете, прилику спроти теб’; а наше старовремско — беше веће!... Што да те турају у новине?! Шта да си губиш младос’ и лепотију по мејане и кафане сас оне роспије, никакве вере!... Та да те турају у новине и да те чете по махале и по чаршије?! Зашто, Мане, дете моје? У зêм да пропаднем, оди срам и резилак! Жива ти ја! Узми си, доведи си дом невесту! Погле кол’ки човек стаде! Татко ти Ђорђија беше у Котине године кад ме доведе у кућу си!“ Е зашто да ти пропада век?!...
Тако је Јевда говорила сину. Мало који дан да му није читала и говорила. И Мане јој рече да је то и његова давнашња жеља. Обећа јој да ће урадити онако како она жели.
И тако је тај испад у новинама имао за последицу да се учинио тај преокрет у животу Манином. Уосталом, и без тога не би се дуго чекало на то, јер тамо, на Истоку, раније се и сазрева а раније и стари. Чим девојче почне да гризе доњу усну и терзија јој почне да мери и шије фустане — она је за удају; а дечак, чим почне да криви ноге и накривљује фес на једно око и да гледа врхове од ципела — он је већ за женидбу!... Чим отвори дућан, одмах осећа да му треба и домаћица. А и сви му повлађују, сви га хвале да је добра прилика и веле: „Море, па има си човек и дућан!“ иако је том човеку осамнаест година, а дућан му мало већи од већег путничког сандука. — Такав је тамо обичај. Јер чим неко има само мало веће бркове, већ га зову и саме удаваче „чича“, а ако још пусти и браду, њега сви зову „попе“ или „дедо“, па ма колико се он на то љутио. А кад пролази махалом, сав женски свет, и жене и бабе, одају му чест: устају с прагова авлијских врата и остају тако стојећи — с мало погнутом главом и рукама под пасом, — све док он не прође!... Зато, хтео не хтео, мора да се жени јер га све гони — и комшилук, и чаршија, и кућа, и родбина. Родбина тек само поведе реч пред њим о њему: „Море ’оће, ете, да га женимо!“ А он обори главу, гледа у страну, стиди се, али не пориче, нити се брани. Уопште, код те средње класе са женидбом иде много брже и лакше него код оних виших, богатијих и ученијих. Али зато и нема ту оних силних маторих момака који се туже на влажно време и на рђаву кујну, нити оних силних зловољних, маторих девојака које миришу на камфор и носе памук у ушима. Не, овде никад дотле не сме, и не може, да дође!...
Тек спопадну човека који није ни у сну снио и ни накрај памети му било да се жени, и навале на њега са свију страна да се жени! Као несташна деца кад метну коњску муву магарцу у уво, па га тиме силно узнемире, те се, јадник, узаман баца ногама, стреса товар и самар, али му све то ништа не помаже, — тако и овоме само пусте у уши мисао о женидби и женици — и ви сутра лепо не можете више да познате оног јучерашњег сређеног, мирног и задовољног човека! Тек му кажу: „Море, онај „човек“ много се нешто распитује за тебе!“ — „Који човек?“ — „Па, онај, де... у сукњи; из јучерашњег друштва! А он се сећа, смеши се и каже да га се то баш ништа не тиче, а обично заврши: „Па шта каже, бога ти?“ — „Каже да јој се допадаш“. — „Славе ти?“ — „Здравља ми!“ — „Па шта каже још?“ — „Каже да јој изгледаш горд, и вели: Шта чекаш? Ваљда се још није та срећна, та твоја будућа, родила? Или, вели, ваљда тражиш много пара!“ — „Здравља ти? То баш каже?“ — „Ама, молим те, ни речи!“ вели онај тајанствено. „Молила ме да ти ништа о томе не кажем!“ — „Их, болан брате!“ вели онај и сада само мисли о томе и ни о чему другом. Налази да му је живот пуст, да нема неге довољно. Помишља чак и на старост и болест која може наићи: па ко ће га тако свесрдно моћи дворити ако не жена, та верна другарица н сапутница човекова? И он осећа да не може више овако остати! Укратко, чуди се како то може и једног дана бити без „домаћице“! Налази да је то најлепша женска и да просто не може без ње; она је само за њега створена, а он за њу! И један дотицај коленима испод стола, и једно „ти“, које му она први пут изрекне, привуку га и притегну силно њој, као најјачи конопци и ланци („ружични“, наравно)! И не прође много, а свет га види лепо избријана, с подбријаним вратом, омирисана берберском сапуњавицом, где достојанствено, окружен неким теткама и стринама, гêга у прошевину, а уши му се црвене од тешка стида.
Нешто тако могло се очекивати и у овој прилици код Мана кујунџије. О тој ствари је већ неколико дана мислила најозбиљније Манина мајка Јевдокија, па је напослетку и сазвала једно веће — фамилијарно веће од родбине, већ постаријих жена.
И оне се одазваше и дођоше. Дође и тетка Дика, и тетка Кара, и стрина Парашкева, и друга стринка, Николета, и тетка Рушка, коју су сви сматрали за род, а нико није знао да каже какав им је род. Манина мајка им каже зашто их је звала. Исприча им шта ју је нагнало да убрза ствар; исприча им о новинама и о оном резилаку, и каже им да озбиљно хоће свога Мана да жени. Пита их шта оне мисле. Свака је говорила и свака се редовно бестрага далеко удаљила од саме ствари и отишла на десето; свака је била опоменута да се не удаљује него нека се држи саме ствари, и свака се нашла увређена и дизала се да иде, па свака опет остајала. Али све скупа ипак сложне беху у томе да Манча треба већ да се жени, и да оне све сложно треба да легну на посао, па да му траже прилику. И када бану, и незвана, и дође још једна, четврта тетка, нека тетка Дока, с рукама преко трбуха, и запита их шта су се скупиле, рече јој важним и озбиљним гласом стринка Парашкева:
— Збрасмо се, стринка Доке, ’оћемо, ете, да женимо оној наше магаре!...