Зла свекрва
Снутак снује госпа Павловица,
Уз њу стоји зава и свекрва.
За мало је велик ветар пуно;
Па замрси Павловици снутак,
Седамдесет и седам лаката. 5
Љуто цвили госпа Павловица
И заклиње своју свекрвицу:
„Свекрвице, мила моја мајко!
Заклињем те светим Аранђелом;
Немој казат господину Павлу, 10
Да сам јадна снутак замрсила!”
Кад то чула њезина свекрва
Она се је јако наљутила,
Па говори Павловој госпоји:
„Кујо кучко, млада Павливице! 15
Зашто си се ишла удавати?
Када не знаш снутак основати?”
Љуто цвили Павловица млада
И говори својој заовици:
„Заовице, по Богу сестрице! 20
Заклињем те светим Аранђелом;
Немој казат господину Павлу,
Да сам јадна снутак замрсила, -
Даћу теби, гердан испод врата
И даћу ти свилену мараму 25
И даћу ти два златна прстена,
Два прстена од драгог камена.
И даћу ти седам стотин лакти
Убјељена, уређена платна,
И даћу ти својега алата; 30
Који има крила соколова -
Брже лети, него ластавица!”
Насмија се млада заовица,
Па говори снаши Павловици:
„Како рече моја стара мајка - 35
Онако ћу и ја сведочити”.
Ал ето ти господина Павла;
Ал говори остарела мајка:
„Ој, мој Павле, моје драго чедо!
У за си се часак оженио - 40
Данас ти је снутак замрсила,
Седамдесет и седам лаката,
Твоја љуба, та моја снашица.
За што се је куја удавала,
Када не зна снутак основати.” 45
То свједочи млађана сестрица.
Наљути се господине Павле, -
Пак он иде на горње чардаке,
Па се љути иа своју љубовцу:
„Госпо моја, Павловице млада! 50
Шта си данас урадила јадна?
Колико си замрсила снутка?”
Љуто цикну госпа Павловица,
Љуто цичи и бугари гласно;
Па се стаде њему преклињати. 55
Ал је Павле срца немилога;
Ал је Павле не ћеде слушати;
Него трже ноже од појаса -
Одсјече јој до лаката руке;
Још је свати ножем више паса, 60
Како је њу лако ударио
Са црном је земљом саставио,
На ножу јој чедо извадио,
Да је женско не би ни жалио;
Веће мушко жалосна му мајка. 65
Узе дјете у бијеле руке,
Па га баца на криоце мајци: -
„На ти мајко зелену јабуку;
Коју чека девет годин дана;
Па јој нјеси дозорети дала. 70
Сад је носи по свем бјелом свјету,
Па ти казуј по свјету јунаком;
Што невјера од свакога ради!” -
То изрече, пак онда потече,
Па потече на горње чардаке: 75
Те он клеца код мртве љубовце
И моли се Богу јединоме
И моли се светом Аранђелу,
Аранђелу свом крсном имену,
Да му прости превелику гроту; 80
Ђе саслуша ненавидну мајку.
Ал на чудо - чудо се порађа:
Мртва га је љуба миловала,
Мртва су се уста отварала,
Мртва уста госпе Павловице 85
И овако јесу бесједила:
„Ој, Павле мој, мој премили друже!
Ој, мој Павле, вјеро и невјеро!
Све ти било од Бога прошено,
Само немој на ме зажалити 90
И свекрву, нашу стару мајку,
Немој за то, Павле погубити
И немој је за то прогонити -
Бог једини судиће иам право!”
Кад то рече млада Павловица - 95
Преста она Павла миловати,
Мртва су се уста заклопила
И она је за вјечно уснила.
Кад то виђе господине Павле,
Он се јесте врло зачудио; 100
Па потече својој старој мајци;
Али мајка већ по свјету база,
У нарамку носи мртво чедо,
Мртво чедо сина Павловога
И казује по свјету јунаком; 105
Што невјера од ње урадила.
Базала је баш дуго времена.
Неки веле: до свог судњег данка.
Павле љубу лјепо саранио
По адету српском и ришћанском; 110
Како ваља и треба јунаку.
А јер му је љуба опростила,
Њега ј добра срећа послужила,
Он се кашње опет оженио
И лијеп је пород задобио: 115
Двије ћери и четири сина
За јунака најлепшег народа.
Вала Богу који тако даде!
