Златија/2
2 појава
Аиша и Нуриханума
АИША (младо дјевојче (16—18 година) долази, и на округлом табаку-послужавпику доноси ибрик с кахвом, једну сребрну посуду за шећер, један филџан са зарфом и једну чашу шербета и то све ставља пред Нурихануму): Много си чекала, ханума, ама немој да се срдиш, нијесам могла прије. Побојах се, да ми не изађе сабах из вакта, па док сам клањала...
НУРИХАНУМА (попивши шербе): Не срдим се ја, Аиша, кћери, нека си ти клањала! Прећи је намаз божији него моја кахва! А је ли усто Алија? АИША (измакнувши се корак-два натраг и с лијевом руком на прсима): Јес', ено га... (показује руком на једну страну башче)... под одрином, гдје клања сабах.
НУРИХАНУМА (меће шећер у филџан и точећи кахву): Јеси ли њему испекла кахву?
АИША: Јесам, ханума! Сад сам му је баш однијела.
НУРИХАНУМА (срче кахву): Добро, дијете моје, а сад хајде, па спремај кућу.
АИША (иде два три корака натрашке, а потом се окреће и отрча у кућу).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Осман Ђикић, умро 1912, пре 112 година.
|