Зет се справља у пунице,
Носи дивна армагана[1]:
Носи јаре на магаре.
Кад је био проза село,
Проза село сломи чело; 5
Кад је био проза друго,
Проза друго проби уво;
Кад је био проза треће,
Проза треће сломи плеће,
Магаре му сломи ногу, 10
А јаре му вук иђеде.
Јаох јада и невоље,
Ни куђ ићи ни шта носит’!
А кад дође у пунице,
Ту находи три пунице, 15
Ђе пунице масло варе.
Дадоше му котао гре’сти —
Метну котао на кољена,
Пеленгаће прогорио
И до меса догорио; 20
Баци котао насред куће,
Баци гаће наврх куће,
А побјеже иза куће.
За њим трче три пунице,
Једна вели: „Врн’ се, зете!" 25
Друга вели: „На ти гаће!"
Трећа вели: „Нека иде, не дошао,
Није ништа ни ваљао!"
(Вукова преписка, књ. VII/1913, стр. 10,
у писум Вука Поповнћа од 1/13. XI 1836).
Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, књига прва, различне женске пјесме, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1973., стр. 191.
