Кад се жени иза мора Марко,
И он проси Марију,
Неда мајка Марије,
Нег’ му даје Јелину,
Јелина је старија, 5
А Марија мудрија,
Дадоше му Јелину.
Не пасала ни година,
Оде Марко у пунице.
Питала га пуница: 10
„Ој, Бога ти свак Марко,
Шта нам ради Јелина”?
Ал’ бесједи свак Марко:
„Здраво вам је Јелина,
Мушко чедо родила, 15
Бјело платно навргла,
Па ме посла Јелина
Да јој дате Марију,
Да јој чедо љуљушка,
Да јој платно бјељушка; 20
Чедо јој је плачљиво,
Платно јој је тргљиво”.
Дадоше му Марију,
Марко с’ Маром на море.
Кад су били на море, 25
Ал’ га пита Марија:
„Ој, Бога ти свак Марко,
Што се бјели на мору,
Ал’ је пјена од мора,
Ал’ је риба моркиња”? - 30
„Нит’ је пјена од мора,
Нит’ је риба моркиња,
Већ сестрица Јелица”.
Цикну, викну Марија:
„Јао, моја мајчице, 35
Имала си два грозда,
Дође чоек од мора,
Па т’ укиде обадва”.
Милорад Радевић, Миодраг Матицки: Народне песме у Српско-далматинском магазину, Матица српска, Институт за књижевност и уметност, Нови Сад * Београд, 2010., стр. 114-115.
