Звонимир/37

Звонимир
Писац: Јован Суботић
ДЕСЕТИ ПРИЗОР

ДЕСЕТИ ПРИЗОР

ЧЕТОВОЂА (додје за њим):
Већ одлази, а мојих јошт нема!
Колико је поље пред очима
Нигдие сиена од човиека нема,
А камо ли чете коњаничке.
Шта ћу сада? Зар да ми се тако
Лако срећа из руку извије!
А ха! Ено диже се прашина,
То су моји —
ЗВОНИМИР (гледи око себе):
Да ли су ту гдиегод?
(опази четовођу)
ЧЕТОВОЂА:
Стани, бане, и предај се одмах.
Јер ћеш болан морат' погинути.
ЗВОНИМИР (сбаци огртач):
Звонимир се ником непредаје.
Ко га хоће, мора га добити.
(погледа око себе)
И сам си се болан усудио
Ударити на лава хрватска!
ЧЕТОВОЂА:
Погледај де на ону прашину,
Та прашина моју чету скрива.
Предаји се и негини лудо.
ЗВОНИМИР:
Доклие она чета амо дође,
Ти ћеш бити на ономе свиету.
Чувај главу, чекат' ми с' неможе.
(удари на њега)
ЧЕТОВОДЈА:
И ја имам руку од челика.
Кад жив нећеш мртав са мном мораш.
(боре се)
ЗВОНИМИР:
Жао ми те ј' данас погубити.
Другом служиш, па крив неумиреш.
Ал' бранити своју главу морам.
Умри дакле, али ми опрости!
(прободе га)
ЧЕТОВОЂА:
Добро згоди... више ми нетриеба ...
Кажи сваком, да јуначки умрох!
(паде)
ЗВОНИМИР:
(гледи на страну)
Шта је сада? Одкуд' ови људи?
Сад' би чисто поље наоколо,
Сад' свуд' стоје оружани људи,
К'о из земље да ту изникоше.
Звонимире! Час ти задњи куца!
Одведу л' те сужна у Биоград
Срамотно ћеш главу изгубити:
Боље ти је дакле погинути
Од властите од јуначке руке ...
(погледи око себе)
И ту? И там'? Са свију ме страна
Обколише. Ту утећи није.
(меће сабљу у корице)
Виерни друже, ти свој пос'о сврши
Како ваља, и хвала ти лиепо.
То ти бија послиедња услуга,
А сад иди па ми се одмарај.
(вади нож)
Ти пак гледај, те так' исто добро
Свој изврши, па да ти је просто.
(гледи на страну)
Стаде чета; вођа с коња скочи.
Заповиеда да с' људи размичу...
(гледи около)
И ови ме сасвим опасаше:
(справља нож)
Друже, пази — та то је мој Лапсан
(пође пред њега)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.